Stakleno nebo

Otvorena izložba „Vitreous Sky“ Marko Batista  u Galeriji HUIU

Tekst, fotografije i video Daniela KNAPIĆ

07.03.2023.

•Moderni čovjek zaboravio je svoju neraskidivu povezanost s prirodom i shvaća i nju i sva bića u njoj samo kao resurs za stjecanje profita, a pri tom sve više gubi dušu •

• Do 24. ožuj­ka u pul­skoj gale­ri­ji Hrvatskog udru­že­nja inter­dis­ci­pli­nar­nih umjet­ni­ka osta­je otvo­re­na mul­ti­me­dij­ska izlož­ba, vizu­al­no-zvuč­na kom­po­zi­ci­ja „Vitreous Sky“ ljub­ljan­skog tech-mixed-media umjet­ni­ka, istra­ži­va­ča zvu­ka, video eks­pe­ri­men­ta­lis­ta i AV izvo­đa­ča Marka Batiste. U njoj autor nas­tav­lja svo­je  umjet­nič­ko pro­miš­lja­nje i istra­ži­va­nje odno­sa izme­đu moder­nog druš­tva, pri­ro­de i teh­no­lo­gi­je, kroz eko-kri­tič­ki diskurs u kojem se foku­si­ra na teme poput izmje­šte­nih zvuč­nih kra­jo­li­ka, pro­ce­sa video tran­sfor­ma­ci­je, umre­ža­va­nja poda­ta­ka, surad­nje, pove­zi­va­nja kon­ce­pa­ta, hibrid­nih pros­to­ra, poli­ti­ke umjet­nos­ti i dru­gih polja suvre­me­ne medij­ske umjetnosti.

 

Kako je Batista pojas­nio, rad je nas­tao kao reak­ci­ja na bio art i nji­me uka­zu­je na pre­oči­tu činje­ni­cu nemi­lo­srd­nog, bez­um­nog uni­šta­va­nja pri­ro­de – put kojim ovaj svi­jet samo­uvje­re­no srlja u pro­va­li­ju. Promišljanje je to o inte­rak­ci­ji čovje­ka i pri­ro­de, odnos­no o nje­go­vom sve većem odva­ja­nju od nje. „Moderni čovjek zabo­ra­vio je svo­ju nera­ski­di­vu pove­za­nost s pri­ro­dom i shva­ća i nju i sva bića u njoj još samo kao resurs za stje­ca­nje pro­fi­ta, a pri tom sve više gubi dušu“, kazao je autor, objaš­nja­va­ju­ći osnov­nu poru­ku koju je želio pre­ni­je­ti. Naglasio je da, iako ovaj rad pred­stav­lja jed­nu od mogu­ćih (dis­to­pij­skih) buduć­nos­ti, nešto slič­no tome svi mi već i sada uve­li­ke živimo.

Osnovni dio pos­ta­va čini dvo­di­jel­na inte­rak­tiv­na ins­ta­la­ci­ja izra­đe­na većim dije­lom kom­pju­ter­skim 3D prin­te­rom. Maketa je to zamiš­lje­nog ste­ril­no bije­log gra­da neke post-apo­ka­lip­tič­ne buduć­nos­ti, bez lju­di, u kojoj samo još maši­ne nas­tav­lja­ju radi­ti svo­je eko­cid­ne rabo­te. Pored nji­ho­vih repe­ti­tiv­nih meha­nič­kih zvu­ko­va, jeziv dojam upot­pu­njen je  zvuč­nom kuli­som koja isto­vre­me­no ide s više oko make­te pos­tav­lje­nih zvuč­ni­ka, s kojih se čuju zvu­ci elek­tro­li­ze tok­sič­nih spo­je­va u pro­ce­su samo­os­ci­la­ci­je i eks­trak­ci­je. U ovoj pro­jek­ci­ji pri­ro­da je pri­sut­na samo u izo­li­ra­nim i kupo­la­ma pre­kri­ve­nim dije­lo­vi­ma, svo­je­vr­s­nim muzej­skim atrak­ci­ja­ma u koji­ma obi­ta­va samo još sje­ća­nje na nju, ili u vidu mrtvih golih sta­ba­la pos­tav­lje­nih na trgo­vi­ma kao puki deko­ra­tiv­ni ele­ment. Sve je upot­pu­nje­no i video urat­kom koji se pro­ji­ci­ra u poza­di­ni, a u kojem se snim­ke čis­tog neba s pti­ca­ma ili lije­pih osun­ča­nih pej­za­ža suprot­stav­lja­ju oni­ma indus­trij­ske devas­ta­ci­je pri­ro­de. Sve zajed­no na usti­ma ostav­lja gorak okus i pita­nje: ima li još nade za čovjeka?

Marko Batista diplo­mi­rao je na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Ljubljani i magis­tri­rao na Central Saint Martins u Londonu. Jedan je od osni­va­ča eks­pe­ri­men­tal­ne mul­ti­me­dij­ske gru­pe Klon:Art:Resistance. Godine 2003. sura­đu­je na pro­jek­tu za 50. La Biennale di Venezia: VV2. Radovi su mu pred­stav­lje­ni na Ars Electronica-Featured Art Scene 2008., 10th International Istanbul Biennale, BIX Facade Kunsthaus Graz, Cellsbutton#3‑Indonesia, Viennabiennale 2008., Electronic Church Berlin, CCA Glasgow, Slowtime 2007., Muzej moder­ne umjet­nos­ti-Ljubljana , Pixxelpoint 2005, 15. Međunarodni fes­ti­val raču­nal­ne umjet­nos­ti-Maribor, Galerija Zero/Transmediale.10-Berlin.