Razgovor s Ednom Strenja Jurcan povodom njene izložbe „Vitiligo – aposemija duše“ u Veneciji i Puli

• Želim informirati one koji ne znaju i potaknuti one koji imaju vitiligo da ga ponosno pokazuju •

• Od proš­log pet­ka sve do 10. trav­nja u pul­skoj gale­ri­ji Makina može se pogle­da­ti foto­graf­ska izlož­ba „Vitiligo – apo­se­mi­ja duše“ vrs­ne pul­ske foto­graf­ki­nje, glaz­be­ni­ce i arhi­tek­ti­ce Edne Strenja Jurcan. Postav se sas­to­ji od 26 foto­gra­fi­ja većeg for­ma­ta, na koji­ma je pri­ka­za­no 13 oso­ba s viti­li­gom koje su se oda­zva­le nje­nom pozi­vu pre­ko druš­tve­nih mre­ža da se kao mode­li uklju­če u ovaj projekt.

Njime želi pozor­nost skre­nu­ti na pro­ble­ma­ti­ku te bez­az­le­ne i neza­raz­ne boles­ti koja se pojav­lju­je usli­jed stre­sa, kao svo­je­vr­s­no upo­zo­re­nje da ga tre­ba redu­ci­ra­ti, ali oni­ma koji su njo­me zahva­će­ni čes­to u soci­jal­nim kon­tak­ti­ma uzro­ku­je raz­ne neugod­nos­ti koje s vre­me­nom mogu iza­zva­ti i ozbilj­ni­je pro­ble­me. Izložba je tije­kom velja­če već pred­stav­lje­na u vene­ci­jan­skoj gale­ri­ji Giudecca Art Space, a nje­no pos­tav­lja­nje u Makini pri­go­da je i za ovaj raz­go­vor s Ednom.

Izložbu si kon­ci­pi­ra­la tako da su por­tre­ti akte­ra i foto­gra­fi­je dije­lo­va tije­la zahva­će­nih viti­li­gom popra­će­ni i krat­kim bilje­ška­ma s nji­ho­vim raz­miš­lja­nji­ma o samoj boles­ti i živo­tu s njom. To je tvoj dopri­nos ukla­nja­nju taj­no­vi­tos­ti oko viti­li­ga, kojim želiš podu­či­ti neupu­će­ne o tim „bije­lim fle­ka­ma“, da bi se izbje­gla ili bar uma­nji­la broj­na neugod­na pita­nja i reak­ci­je. Kako je tek­la reali­za­ci­ja i kako to da si izlož­bu prvo pred­sta­vi­la u Veneciji? Jesi li zado­volj­na oda­zi­vom publike?

- U Veneciji sam stu­di­ra­la i živje­la sedam godi­na. Taj grad, osim što je pre­di­van, daje puno – kul­tur­nih doga­đa­ja, puno kon­ce­ra­ta, izlož­bi, pre­da­va­nja, jed­nos­tav­no ti hra­ni dušu svo­jom lje­po­tom i svo­jim sadr­ža­ji­ma. Izložba u Veneciji je doš­la na poziv dra­ge Claudie Coro’, sli­ka­ri­ce, rođe­ne Venecijanke, koja je zavr­ši­la Akademiju i s kojom sam radi­la na Biennalu umjet­nos­ti na zad­njoj godi­ni fakul­te­ta. U ovom slu­ča­ju druš­tve­ne mre­že su odi­gra­le dobru stvar, jer je ona vidje­la da tra­žim mode­le sa viti­li­gom i pita­la o čemu se radi u tom pro­jek­tu. Tako da smo na taj način dogo­vo­ri­le izlož­bu u nje­zi­noj gale­ri­ji na Giudecci. Jako sam zado­volj­na, bilo je jako puno lju­di, i u Veneciji i u Puli, oba otvo­re­nja su bila oba­vi­je­na pozi­tiv­nom ener­gi­jom, što mi je pot­vr­di­la i veći­na posje­ti­oca. Ono što je naj­bit­ni­je – dobi­la sam puno kon­ta­ka­ta od lju­di koji ima­ju viti­li­go i koji su odlu­či­li sudje­lo­va­ti nakon što su vidje­li izlo­že­ne radove.

Moguće je, dak­le, da ćeš pro­jekt nado­gra­di­ti novim svje­do­če­nji­ma i fotografijama?

- Da, nas­tav­ljam s ovim radom, a slje­de­ća eta­pa je u Rijeci, u gale­ri­ji Principij, kra­jem ove godi­ne ili počet­kom slje­de­će. Temu viti­li­ga sam potak­nu­la iz raz­lo­ga što ga imam i ja, u dos­ta manjoj mje­ri, no sve­jed­no mi se dogo­di da lju­di pita­ju „ A šta su ti te fle­ke oko oči­ju?“. Tako da je želja bila infor­mi­ra­ti one koje ne zna­ju i potak­nu­ti one koje ima­ju viti­li­go da ga ponos­no pokazuju.

Unatoč tim „upo­zo­re­nji­ma na stres“ i dalje si jako zauze­ta, kako u Zadruzi Praksa, tako i foto­gra­fi­jom, a neumor­no se nas­tav­ljaš bavi­ti i glaz­bom – vodiš muški zbor Lino Mariani, zbor tali­jan­ske zajed­ni­ce u Šišanu i dje­čji zbor „Coro dei Pici” koje učiš narod­ne pje­sme na istro­ve­net­skom narje­čju. Sa Zborom Praksa, koji vodiš od počet­ka, ovo­go­diš­nju ste obljet­ni­cu pros­la­vi­le novim nosa­čem zvuka…

- Dodajem da još pje­vam i u Makedonskom zbo­ru. S zbo­rom Praksa pros­la­vi­le smo deve­ti rođen­dan našim dru­gim albu­mom „Praksa pjeva/canta le Mondine“. Naziv dola­zi od tali­jan­skog gla­go­la mon­da­re u zna­če­nju ogu­li­ti, olju­šti­ti ili očis­ti­ti. Monde su bile sezon­ske rad­ni­ce u riži­nim polji­ma, poseb­no u doli­ni rije­ke Po od kra­ja 19. do kra­ja prve polo­vi­ce 20. sto­lje­ća. Njihov posao bio je izu­zet­no napo­ran, uglav­nom su ga obav­lja­le žene naj­si­ro­maš­ni­jih druš­tve­nih slo­je­va, iz Emilije-Romagne, Veneta, Lombardije i Pijemonta, rade­ći u sje­ver­noj Italiji, uglav­nom u Vercelliju, Novari i Paviji. Radnice bi sate pro­vo­di­le bosih nogu u vodi do kolje­na i savi­je­nih leđa. Da bi se zašti­ti­le od inse­ka­ta i sun­ca, nosi­le bi šal i kapu širo­kog obo­da i krat­ke hla­če kako ne bi smo­či­le odje­ću. Surovi uvje­ti rada, dugi sati i vrlo niske pla­će dove­li su do stal­nog neza­do­volj­stva i vodi­li, pone­kad i do pobu­nje­nič­kih pokre­ta i nere­da u ranim godi­na­ma dva­de­se­tog sto­lje­ća. Borbe pro­tiv nad­zor­nih „padro­na“ bile su još teže s veli­kim bro­jem cru­mi­ra (štraj­k­brej­ke­ra), koji su bili sprem­ni još više kom­pro­mi­ti­ra­ti iona­ko niske pla­će samo da bi dobi­li posao. Štrajkovi mon­di­na rezul­ti­ra­li su narod­nim pro­s­vje­di­ma, a zah­tje­vi pro­s­vjed­ni­ka konač­no su zado­vo­lje­ni izme­đu 1906. i 1909. godi­ne, kada su se sve opći­ne pro­vin­ci­je Vercelli mora­le pri­dr­ža­va­ti ogra­ni­če­nja od 8 umjes­to 12 sati rada. Da bi olak­ša­le težak posao, mon­de su vri­je­me kra­ti­le i rad rit­mi­zi­ra­le pje­va­njem. Izmišljale bi nove pje­sme ili poz­na­tim melo­di­ja­ma  doda­va­le dru­ga­či­je rije­či, pje­va­le su poli­tič­ko-soci­jal­ne, anar­his­tič­ke te anti­fa­šis­tič­ke pje­sme. Zbor Praksa im je u ruj­nu 2020. u Circolu posve­tio kon­cert, a 8. ožuj­ka u Zadruzi Praksa odr­žao je  i svoj rođen­dan­ski koncert.

Vratimo se na tvo­ju izlož­bu – dos­lo­van pri­je­vod nje­nog pod­nas­lo­va bio bi „znak upo­zo­re­nja duše“. Da li nas to dois­ta duša upo­zo­ra­va tak­vim zna­ko­vi­ma na koži, kada pre­vi­še stre­si­ra­mo? Ili nas pak ako čini­mo nešto dru­go što nam ško­di upo­zo­ra­va raz­nim boles­ti­ma, pozi­va da se uskla­di­mo s nje­nim, pri­rod­nim, usmjeravanjima? 

- Definitivno nas upo­zo­ra­va. Neki od akte­ra koji su se oda­zva­li mom pozi­vu i pris­ta­li se foto­gra­fi­ra­ti u izja­va­ma, koje su dio dip­ti­ha, kažu da su poče­li živje­ti mir­ni­je i nas­to­je se što manje stre­si­ra­ti. Bolest nas pro­mje­ni. Treba biti mudar i tu lek­ci­ju isko­ris­ti­ti da bi živje­li bolje.

• Edna Strenja Jurcan
• Galeria Giudecca Art Space
• Galerija Makina