Osobni cunami

Predstava „Najnormalniji od svih dana“ u kazalištu Dr. Inat DC‑A Rojc

Tekst Ivana-Nataša TURKOVIĆ • Fotografije Tanja GRGIĆ i  Matej ČELAR

16.04.2023.

• Dojmljivom pri­čom, goto­vo mini­ja­tu­rom o sva­kod­ne­vi­ci i nje­zi­nim ruti­na­ma „Najnormalniji od svih dana“ ponio je Roko Nakić u petak 14. trav­nja publi­ku kaza­li­šta Dr. Inat u intim­ne doživ­lja­je suvre­me­nog čovje­ka upet­lja­nog u besmis­le­no cik­lič­ko ponavljanje.

Predstava poči­nje sim­bo­lič­nim pri­zo­rom u koje­mu Nakić, izo­li­ra­ni junak naše­ga doba, poku­ša­va doseg­nu­ti, a potom i popi­ti vodu iz boce, dok s krpom pre­ko gla­ve sije­di razva­ljen na sto­li­ci. Jednu od naj­nor­mal­ni­jih život­nih funk­ci­ja pre­tva­ra tako u kom­plek­s­ni, apsurd­ni pa čak i opas­ni pot­hvat. A tak­va jest naša sva­kod­ne­vi­ca, u kojoj iz dana u dan i iz godi­ne u godi­nu ponav­lja­mo iste jutar­nje ritu­ale pri­pre­me za posao, puca­mo pod pre­sin­gom fre­ne­tič­nog rad­no­ga dana dik­ti­ra­nog roko­vi­ma i stan­dar­di­ma indus­trij­ske pro­duk­tiv­nos­ti te se nago­mi­la­nog stre­sa poku­ša­va­mo rije­ši­ti fizič­kom aktiv­noš­ću. Predah nam narav­no nude godiš­nji odmo­ri, vri­je­me kada poku­ša­va­mo saši­ti popu­ca­le šavo­ve i spo­ji­ti frag­men­te naših krho­ti­na. Odmak od sva­kod­ne­vi­ce otva­ra vra­ta nekoj dru­goj real­nos­ti u kojoj nam pos­ta­ju jas­ni suštin­ska lje­po­ta i jed­nos­tav­nost živo­ta, u kojoj može­mo isku­si­ti među­po­ve­za­nost sve­ga stvo­re­nog i konač­no se otvo­ri­ti ka dru­gom. Ali ruti­na nas neumo­lji­va usi­sa­va nazad.

Tihi vapaj Nakić je ispri­čao na goto­vo goloj pozor­ni­ci, uz mini­mal­no rek­vi­zi­ta, ali više obra­ta. Početne sce­ne jutar­njih aktiv­nos­ti izve­de­ne su pan­to­mi­mom u tiši­ni, tek povre­me­no ispu­nje­noj zvu­ko­vi­ma koji­ma izvo­đač pra­ti poje­di­ne rad­nje. Tijekom rad­nog dije­la dana kre­će laga­ni cres­cen­do koji uz sve snaž­ni­ju glaz­bu i suvre­me­ni ples vodi do vrhun­ca, ludi­la i konač­nog kolap­sa pro­ta­go­nis­ta. Bardo sta­nje godiš­njeg odmo­ra otva­ra pak začud­ni zra­ko­praz­ni pros­tor, koji je isto tako i pros­tor ispu­njen poten­ci­ja­lom stva­ra­nja. Neočekivano za kraj Nakić dono­si ilus­tri­ra­ni stand-up mono­log o svo­ja četi­ri nači­na pre­živ­lja­va­nja sva­kod­ne­vi­ce bez zapa­da­nja u pate­ti­ku: to su nos­tal­gi­ja, sto­ič­ki pris­tup, reci­mo opti­mis­ti­čan i pesi­mis­ti­čan. Kombinacijom raz­li­či­tih izved­be­nih ele­me­na­ta i teh­ni­ka, paž­lji­vo izgra­đe­nom dina­mi­kom, maj­stor­skim pokret­nom te dozi­ra­njem ozbilj­nos­ti i duho­vi­tos­ti Nakić nas uvla­či u osob­ni cuna­mi, koji je na publi­ku na obzir­ni način sru­čio niz egzis­ten­ci­jal­nih pita­nja i zatra­žio odgo­vo­re. Zauzvrat je zas­lu­žio i dobio ovacije.

Predstava Roka Nakića je zavr­š­na diplom­ska pred­sta­va na Akademiji za umjet­nost i kul­tu­ru u Osijeku pod men­tor­stvom reda­te­lja Jasmina Novljakovića, a nas­ta­la je u pro­duk­ci­ji Trećeprostora. Nakić je autor i izvo­đač u broj­nim per­for­man­si­ma i pred­sta­va­ma vizu­al­nog i never­bal­nog kaza­li­šta te je sudje­lo­vao na više doma­ćih i ino­zem­nih festivala.