“The Laboratory of the Future”

18. Međunarodna izložba arhitekture u Veneciji

Tekst Boris BOGUNOVIĆ • Fotografije Boris BOGUNOVIĆ i Gracijela BENČIĆ

02.06.2023.

Bilo je neo­bič­no hlad­no i kišo­vi­to vri­je­me za kraj svib­nja u Veneciji, kad je u subo­tu 20. svib­nja, po osam­na­es­ti put otvo­re­na među­na­rod­na izlož­ba arhi­tek­tu­re pod nazi­vom “Laboratorij buduć­nos­ti”. Mnoštvo doga­đa­nja ras­po­di­je­lje­no je izme­đu glav­ne izlož­be s 89 sudi­oni­ka, 64 naci­onal­na pavi­ljo­na sva­ki sa svo­jom izlož­bom te 8 služ­be­nih poprat­nih doga­đa­nja na raz­nim mjes­ti­ma u Veneciji. Naziv i teme ovo­go­diš­njeg Bijenala arhi­tek­tu­re oda­bra­la je kus­to­si­ca glav­ne izlož­be škot­sko-gan­ska arhi­tek­ti­ca Lesley Lokko. Ona je pri­je sve­ga poz­na­ta po svom aka­dem­skom dje­lo­va­nju na svjet­skim sve­uči­li­šti­ma, ali i kao auto­ri­ca popu­lar­nih roma­na. Posljednjih tri­de­set godi­na, nje­zin rad u arhi­tek­tu­ri i fik­ci­ji bavio se odno­som izme­đu “rase”, kul­tu­re i pros­to­ra, a koli­ku važ­nost pri­da­je ima­gi­na­ci­ji može se vidje­ti kad naj­av­lju­ju­ći ovu izlož­bu kaže: “Središnje mjes­to u svim pro­jek­ti­ma je pri­mat i moć jed­nog ala­ta: ima­gi­na­ci­je. Nemoguće je izgra­di­ti bolji svi­jet ako ga se prvo ne može zamisliti”.

La Biennale di Venezia, The Laboratory of the Future

 

Glavna izlož­ba je podi­je­lje­na u šest cje­li­na, a više od polo­vi­ce sudi­oni­ka dola­zi iz Afrike ili afrič­ke dijas­po­re čime “Laboratorij buduć­nos­ti” popri­ma domi­nant­no afrič­ko obi­ljež­je. Osim toga tre­ba istak­nu­ti da je pro­sječ­na dob svih sudi­oni­ka 43 godi­ne, što se u arhi­tek­tu­ri sma­tra mla­doš­ću, a sko­ro pola sudi­oni­ka dola­zi iz malih arhi­tek­ton­skih ure­da koji ima­ju do peto­ro zapos­le­nih, što je za ova­ko zna­čaj­nu izlož­bu tako­đer iznim­ka. “Namjerno smo oda­bra­li sudi­oni­ke defi­ni­ra­ti kao ‘prak­ti­ča­re’ ”, izja­vi­la je kus­to­si­ca, “a ne kao ‘arhi­tek­te’ i/ili ‘urba­nis­te’, ‘dizaj­ne­re’, ‘kra­jo­braz­ne arhi­tek­te’, ‘inže­nje­re’ ili ‘aka­de­mi­ke’ jer je naša tvrd­nja da boga­ti, slo­že­ni uvje­ti i Afrike i svi­je­ta koji se brzo hibri­di­zi­ra zah­ti­je­va­ju dru­ga­či­je i šire razu­mi­je­va­nje poj­ma ‘arhi­tek­ta’ ”, objas­ni­la je Lokko. Praktičari su tako pozva­ni da osmis­le odgo­vo­re na oda­bra­ne teme deko­lo­ni­za­ci­je i dekar­bo­ni­za­ci­je koje, kako isti­če Lokko, nadi­la­ze zeit­ge­ist. Povijesno za Europu, kaže ona, crno tije­lo je bilo “jedi­ni­ca ener­gi­je” i zaklju­ču­je: “Dakle, odnos izme­đu deko­lo­ni­za­ci­je i dekar­bo­ni­za­ci­je star je tisu­ću godi­na”. Vezu izme­đu deko­lo­ni­za­ci­je i Afrike nije potreb­no dalje pojaš­nja­va­ti, a što se tiče dekar­bo­ni­za­ci­je tre­ba istak­nu­ti da cje­lo­kup­na Afrika sudje­lu­je u svjet­skoj emi­si­ji CO2 samo s 3.8%, među­tim pos­lje­di­ce za afrič­ki kon­ti­nent mogle bi biti katastrofalne.

Giardini, Središnji pavi­ljon, Force Majeure, Kéré Architecture

 

“Laboratorij buduć­nos­ti” zapo­či­nje u Središnjem pavi­ljo­nu na Giardinima s cje­li­nom pod nazi­vom “Force Majeure” gdje je okup­lje­no 16 prak­si koje pred­stav­lja­ju arhi­tek­ton­sko stva­ra­laš­tvo iz Afrike i afrič­ke dijas­po­re.  Predstavljajući pri­ka­za­ne prak­ti­ča­re Lokko je istak­nu­la: “Izraz ‘viša sila’ kla­uzu­la je uklju­če­na u ugo­vo­re kako bi se uklo­ni­la odgo­vor­nost za nepre­dvi­di­vo i neiz­bjež­no, obič­no uobli­če­no kao katas­tro­fa. U nekim juri­sdik­ci­ja­ma pos­to­je tri tes­ta kako bi se utvr­di­lo pri­mje­nju­je li se viša sila. Događaj mora biti nepre­dvi­div, eks­ter­na­lan i neiz­bje­žan, a tako bi se možda naj­prik­lad­ni­je moglo opi­sa­ti šes­na­est sudi­oni­ka okup­lje­nih u Središnjem pavi­ljo­nu… U vri­je­me kada mno­gi sma­tra­ju da je pojam ‘arhi­tekt’ ugro­žen zbog šire­nja ulo­ge arhi­tek­ta ili zadi­ra­nja u ‘dru­ge’ dis­ci­pli­ne, možda pov­la­če­nje ili ‘povra­tak osno­va­ma’ nije jedi­ni put koji nam je dos­tu­pan. Opstanak pro­fe­si­je u konač­ni­ci će ovi­si­ti o našoj spo­sob­nos­ti da se pri­la­go­di­mo pro­mje­nji­vim okol­nos­ti­ma, inte­li­gent­no, pro­miš­lje­no, etič­no i snalažljivo”.

Giardini, Središnji pavi­ljon, MDM, Loom

 

Za raz­li­ku od rani­jih Bijenala, zbog manjeg bro­ja izlo­ža­ka Središnji pavi­ljon je izgle­dao pri­lič­no pros­tra­no, čime su pred­stav­lje­ni pro­jek­ti dobi­li puno bolju pre­zen­ta­ci­ju. Kao što je Lesley Lokko prva oso­ba afrič­kog podri­je­tla koja je kus­tos arhi­tek­ton­skog Bijenala, Diébédo Francis Kéré prvi je Afrikanac dobit­nik Pritzkerove nagra­de za arhi­tek­tu­ru. Zaobljeni zem­lja­ni zido­vi nje­go­ve ins­ta­la­ci­je pod nazi­vom “Counteract” tvo­re kruž­ni pros­tor za sje­de­nje, a izva­na su pokri­ve­ni nekom vrstom kro­va s okru­glim svje­tlar­ni­ci­ma. To je lije­pa ins­ta­la­ci­ja koja pozi­va posje­ti­te­lje da joj se pri­bli­že putem malih video zapi­sa smje­šte­nih unu­tar okru­glih pro­zor­či­ća u zido­vi­ma. U opi­su ovog rada sto­ji: “Pronaći nači­ne izgrad­nje koji ne repli­ci­ra­ju gubi­tak, već ponov­no izgra­đu­ju drev­no zna­nje. Pronaći zna­nje koje nije bez­vri­jed­no, već pred­stav­lja nepro­cje­nji­vu mudrost koja može potak­nu­ti nadu. Kako bi upra­vo to pos­ti­gao, ‘Counteract’ isti­če drev­no zapad­no­afrič­ko arhi­tek­ton­sko umi­je­će, raz­ma­tra današ­nju situ­aci­ju i poti­če nas na dru­ga­či­ji pris­tup u budućnosti”.

Giardini, Središnji pavi­ljon, Force Majeure, Kéré Architecture, “Counteract”

 

Smješten u sre­diš­njem pavi­ljo­nu, rad nige­rij­skog vizu­al­nog umjet­ni­ka Olalekana Jeyifousa “ACE/AAP”, zamiš­lja pan-afrič­ki napor da se isko­ris­ti obnov­lji­va zele­na ener­gi­ja za stva­ra­nje sus­ta­va futu­ris­tič­kih, subor­bi­tal­nih puto­va­nja koja pove­zu­ju glav­na mjes­ta u Africi s ostat­kom svi­je­ta. Smješteni unu­tar zele­no-žuto obo­ja­nog pros­to­ra koji se defi­ni­ra kao “All-Africa Protoport (AAP)”, mode­li i vizu­ali­za­ci­je omo­gu­ću­ju gle­da­te­lju da mate­ri­ja­li­zi­ra i zamis­li buduć­nost dale­ko od fosil­nih gori­va i eko­no­mi­je oslo­nje­ne na iscrp­lji­va­nje resur­sa. Ovdje se posje­ti­te­lji­ma nudi pogled u poten­ci­jal­nu buduć­nost: put­nič­ki kom­pleks izgra­đen na pionir­skoj autoh­to­noj afrič­koj obnov­lji­voj ener­gi­ji i zele­nim teh­no­lo­gi­ja­ma. Ovaj prak­ti­čar dobit­nik je Srebrnog lava za mla­dog per­s­pek­tiv­nog sudi­oni­ka na ovom  Bijenalu.

Giardini, Središnji pavi­ljon, Force Majeure, Olalekan Jeyifous, ACE/AAP

 

Drugi dio glav­ne izlož­be pos­tav­ljen je u kom­plek­su Arsenala, gdje su sudi­oni­ci cje­li­ne “Dangerous Liaisons” izmi­je­ša­ni sa sek­ci­jom “Special Projects”, dje­li­ma koja bri­šu gra­ni­ce izme­đu arhi­tek­tu­re i dru­gih dis­ci­pli­na i obu­hva­ća­ju teme odr­ži­vos­ti, roda i pam­će­nja. Sekcija pod nazi­vom “Guests from the futu­re” pred­stav­lja 14 pro­je­ka­ta koje su izra­di­li mla­đi prak­ti­ča­ri koji tek dola­ze na sce­nu, a rado­vi su im boga­ti i iznim­no raz­no­li­ki. To još jed­nom nagla­ša­va kus­to­si­či­nu namje­ru da ozna­či nova gle­di­šta i ponu­di plat­for­mu oni­ma koji je čes­to nema­ju. Govoreći o tome, Lokko je ust­vr­di­la: “Arhitekti ima­ju jedins­tve­nu pri­li­ku izni­je­ti ambi­ci­oz­ne i kre­ativ­ne ide­je koje nam poma­žu zamis­li­ti pra­ved­ni­ju i opti­mis­tič­ni­ju zajed­nič­ku budućnost”.

Arsenale, Special Projects, Square

 

Tijekom pos­ljed­njih 20 godi­na, arhi­tek­ti Sandi Hilal i Alessandro Petti — osni­va­či umjet­nič­ke prak­se DAAR, aktiv­no su razvi­ja­li pro­jek­te teme­lje­ne na istra­ži­va­nju i smje­šte­ne na ras­križ­ju arhi­tek­tu­re, umjet­nos­ti, peda­go­gi­je i poli­ti­ke. Njihov pos­tav u Arsenalu odra­ža­va ta nače­la repro­du­ci­ra­njem fašis­tič­ke arhi­tek­ton­ske fasa­de, ins­ta­la­ci­je koja im je doni­je­la Zlatnog lava za naj­bo­ljeg sudi­oni­ka. Konkretnije, DAAR-ov dopri­nos istra­žu­je moguć­nos­ti kri­tič­ke apro­pri­ja­ci­je, ponov­ne upo­tre­be i subver­zi­je fašis­tič­ke kolo­ni­jal­ne arhi­tek­tu­re i nje­zi­nog moder­nis­tič­kog nas­li­je­đa. Predstavljena make­ta je repli­ka glav­ne zgra­de u rural­nom nase­lju Borgo Rizza, koja je izgra­đe­na 1940-ih pod fašis­tič­kim reži­mom. “Njegova je funk­ci­ja bila moder­ni­zi­ra­ti i ponov­no nase­li­ti Siciliju, koju je fašis­tič­ki režim sma­trao zaos­ta­lom i nera­zvi­je­nom. Sličan arhi­tek­ton­ski nacrt usvo­ji­lo je fašis­tič­ko kolo­ni­jal­no urba­no pla­ni­ra­nje u Libiji, Somaliji, Eritreji i Etiopiji otpri­li­ke u isto vri­je­me”, pišu Hilal i Petti.

Arsenale, Dangerous Liaisons, DAAR – Alessandro Petti and Sandi Hilal, Ente di Decolonizzazione — Borgo Rizza

 

Izvezeni crte­ži u tapi­se­ri­ji “Bengalska pje­sma” poet­ski spa­ja­ju i zamiš­lja­ju sklad­nu buduć­nost eko­lo­gi­je i sta­nov­niš­tva. Arhitekt Arinjoy Sen napra­vio je ovaj trip­tih tapi­se­ri­ja u surad­nji s obrt­ni­ci­ma u Bengalu koje pred­stav­lja She Kantha, nev­la­di­na orga­ni­za­ci­ja usmje­re­na na oživ­lja­va­nje tra­di­ci­onal­nog tka­nja. Rad pri­ka­zu­je raz­li­či­te upo­tre­be Khudi Bari, modu­lar­ne kuće koja se brzo sas­tav­lja i pri­la­god­lji­va je raz­li­či­tim kon­tek­s­ti­ma, a koju je dizaj­ni­ra­la ban­gla­de­ška arhi­tek­ti­ca Marina Tabassum. Triptih su izra­di­li obrt­ni­ci pre­ma digi­tal­nom crte­žu, a cilj mu je pozi­ci­oni­ra­ti “arhi­tek­tu kao ono­ga koji daje glas mar­gi­na­li­zi­ra­nim lju­di­ma”, rekao je Sen.

Arsenale, Arinjoy Sen, Guests from the Future, Bengali Song

 

U jed­noj od malo­broj­nih ins­ta­la­ci­ja koje uklju­ču­ju arhi­tek­ton­ske make­te, kine­ski arhi­tek­ton­ski stu­dio Neri&Hu pod nazi­vom Liminality, izla­že tri adap­tiv­na pro­jek­ta koji istra­žu­ju kon­cept limi­nal­nog pros­to­ra. Prema nji­ma, cilj je stvo­ri­ti zonu izme­đu “prak­se dizaj­na i teorij­skog istra­ži­va­nja”. “Dok sami zamiš­lja­mo što nosi buduć­nost, kolek­tiv­no zauzi­ma­mo gra­nič­ni pros­tor eks­pe­ri­men­ti­ra­nja, kako u teorij­skim kons­truk­ti­ma tako i u dizaj­ner­skoj prak­si”, rek­li su i doda­li: “Liminalni pros­tor i pojam pra­ga pred­stav­lja­ju pros­tor dvo­smis­le­nos­ti koji rađa nove moguć­nos­ti i promjene”.

Arsenale, Dangerous Liaisons, Neri&Hu Design and Research Office, Liminality

 

Kritike europ­skog kolo­ni­jal­nog nas­lje­đa na izlož­bi su čes­to istak­nu­te, dok se kine­ski impe­ri­ja­li­zam u nas­ta­ja­nju rijet­ko obra­đu­je osim u potres­nom razot­kri­va­nju arhi­tek­tu­re kine­skih inter­na­cij­skih logo­ra za narod Ujgura u dje­lu pod nazi­vom “Istraživanje mre­že zato­če­nič­kih logo­ra u Xinjiangu”, za koje je Alison Killing osvo­ji­la Pulitzerovu nagra­du. Kroz kom­bi­na­ci­ju emo­tiv­nog fil­ma, por­tret­nih foto­gra­fi­ja biv­ših zato­če­ni­ka i veli­kog zid­nog crte­ža logo­ra u Mongolküreu, ova istra­ga uje­di­nju­je se kako bi pos­ta­la jedan od dije­lo­va Bijenala s naj­s­naž­ni­jom poru­kom. Instalacija sadr­ži film koji koris­ti “vizu­al­ne i pros­tor­ne meto­de kao što su sate­lit­ske sli­ke, 3D mode­li­ra­nje i ana­li­za kine­skih pro­pi­sa o izgrad­nji zatvo­ra” kako bi se foren­zič­ki zaklju­či­lo “da je sva­ko tak­vo mjes­to bilo logor”, što kine­ska vla­da sus­tav­no deman­ti­ra. S dru­ge stra­ne veli­ki zid­ni crtež mije­ša arhi­tek­ton­sku izo­me­tri­ju s opis­nim bilje­ška­ma i novi­nar­skim izvještajima.

Arsenale, Dangerous Liaisons, Killing Architects, Investigating Xinjiang’s Network of Detention Camps

 

Instalacija “Time and Chance” gan­skog umjet­ni­ka Sergea Attukeweija Clotteya podi­je­lje­na je u dva dije­la, manje je dje­lo pred­stav­lje­no na glav­noj izlož­bi, a veća ins­ta­la­ci­ja pos­tav­lje­na je izva­na u neka­daš­njim bro­do­gra­di­li­šti­ma Gaggiandre. Izrađena od žutih plas­tič­nih sprem­ni­ka iz Gane koji su izre­za­ni, izbu­še­ni i spo­je­ni zajed­no, umjet­nič­ka dje­la deli­kat­no vise for­mi­ra­ju­ći oblik vlas­ti­tom teži­nom. Prema Clotteyu, rad ima za cilj istra­ži­ti glo­bal­ne mate­ri­jal­ne kulture.

Arsenale, Serge Attukwei Clottey, Time and Chance

 

Kolonijalna proš­lost evi­dent­na je i na Giardinima gdje je u kom­plek­su od 29 stal­nih naci­onal­nih pavi­ljo­na Egipat jedi­ni pred­stav­nik. Inače, ove godi­ne sudje­lu­ju 64 naci­onal­ne izlož­be pos­tav­lje­ne u raz­li­či­tim pros­to­ri­ma: 27 u pavi­ljo­ni­ma u Giardinima, 23 u Arsenalu i 14 u povi­jes­nom sre­di­štu Venecije. Nacionalni pavi­ljo­ni tuma­če teme kroz vlas­ti­te leće, od zema­lja koje ima­ju teme veza­ne za vodu (Grčka, Panama, Portugal…) pre­ko druš­tve­nih odno­sa u lokal­noj zajed­ni­ci (Austrija, Rumunjska, Velika Britanija…) do eko­lo­ških tema (Finska, Belgija, Urugvaj…), veza s tra­di­ci­onal­nim zajed­ni­ca­ma (Nordijske zem­lje, Brazil, Kanada…) ili pita­nja odr­ži­vos­ti (Njemačka, Nizozemska, SAD…).

Giardini, Paviljon Kanade, Not for Sale!!

 

Finski pavi­ljon je na izlož­bi pod nazi­vom “Huussi – Imagining the Future History of Sanitation” pos­ta­vio suhi WC za kom­pos­ti­ra­nje nazvan huussi. Voda je dra­go­cje­na roba na rubu nes­ta­ši­ce, a ipak kućans­tva u zapad­nim zem­lja­ma tro­še oko 30% pit­ke vode na ispi­ra­nje zahod­ske školj­ke. Izložba kri­tič­ki pre­is­pi­tu­je sani­tar­nu infras­truk­tu­ru u kon­tek­s­tu glo­bal­ne nes­ta­ši­ce pit­ke vode koja je pos­ta­la stvar­nost u Europi. Sanitarna infras­truk­tu­ra tako­đer je pove­za­na s moguć­noš­ću ponov­nog uspos­tav­lja­nja cik­lu­sa hra­nji­vih tva­ri u pro­izvod­nji hra­ne. Kao rje­še­nje, izlož­ba pred­stav­lja suvre­me­ni suhi WC, huussi, koji je još uvi­jek tipič­no sani­tar­no rje­še­nje u uda­lje­nim mjes­ti­ma i ljet­nim viken­di­ca­ma u Finskoj. Preispitujući pozi­ci­ju tre­nut­nog sani­tar­nog sus­ta­va teme­lje­nog na vodi, izlož­ba ima za cilj potak­nu­ti arhi­tek­te da poč­nu tra­ži­ti alter­na­tiv­na rje­še­nja na urba­noj razi­ni, kako bi bolje slu­ži­li svi­je­tu u kojem danas živimo.

Giardini, Paviljon Finske, Huussi – Imagining the Future History of Sanitation

 

Suhozid sas­tav­lje­nog od raz­li­či­tog kame­nja izgra­đen je u pavi­ljo­nu Ujedinjenih Arapskih Emirata, zem­lje poz­na­ta po pus­tinj­skim pros­trans­tvi­ma. “Aridly Abundant” naziv je nji­ho­ve izlož­be nadah­nu­te drev­nom teh­ni­kom izra­de suho­zi­da koji se sta­pa­ju s kra­jo­li­kom zahva­lju­ju­ći upo­tre­bi blo­ko­va svih veli­či­na i obli­ka. “Ako želi­te pre­ure­di­ti, ponov­no izgra­di­ti, pre­se­li­ti, ne mora­te uni­šti­ti” pos­to­je­ću zgra­du: “kame­nje se može bes­kraj­no ponov­no koris­ti­ti”, isti­če se u opi­su izlož­be koja pro­pi­tu­je per­cep­ci­ju pus­ti­nje kao pros­to­ra oskud­nos­ti i nesi­gur­nos­ti, usre­do­to­ču­ju­ći se na odnos izme­đu arhi­tek­tu­re i suš­nih kra­jo­li­ka, te pre­tva­ra pavi­ljon u oko­liš koji poka­zu­je pros­tor­ne, mate­ri­jal­ne i tak­tič­ke kva­li­te­te pus­tinj­skog  oko­li­ša, stva­ra­ju­ći poza­di­nu za arhi­tek­ton­sko pro­vo­ka­ci­je pri­la­go­đe­ne glo­bal­nim suvre­me­nim i budu­ćim suš­nim kontekstima.

Arsenale, Paviljon UAE, Aridly Abundant

 

Propitujući kanon­sku povi­jest arhi­tek­tu­re i osvjet­lja­va­ju­ći dugo zane­ma­re­ne pros­tor­ne prak­se, Gabriela de Matos i Paulo Tavares pred­stav­lja­ju izlož­bu “Terra” u bra­zil­skom pavi­ljo­nu i upra­vo je nji­hov rad dobio Zlatnog lava na ovo­go­diš­njem Bijenalu. “To je naš način da pro­tre­se­mo stva­ri”, kažu ovi arhi­tek­ti koji fokus stav­lja­ju na drev­ne nači­ne pos­tu­pa­nja sa zem­ljom, s ciljem pra­ved­ni­jih i pot­pu­ni­jih moguć­nos­ti za sadaš­njost i buduć­nost. Obraćajući se “zem­lji” u svim nje­nim zna­če­nji­ma, kus­to­si prek­la­pa­ju pita­nja veza­na uz tlo i teri­to­rij s pla­ne­tar­nim pro­ble­mi­ma. “Terra” je tako­đer temelj­ni motiv u filo­zo­fi­ji i ima­gi­na­ri­ju domo­ro­dač­kog i afrič­ko-bra­zil­skog sta­nov­niš­tva koje čini veći­nu lokal­ne kul­tur­ne matri­ce. Međutim, ovdje se “Terra” pojav­lju­je u dru­ga­či­jem obli­ku, priv­la­če­ći podru­čja pre­da­ka i dijas­po­re koja se odno­se na umjet­nič­ke i arhi­tek­ton­ske geogra­fi­je dub­lje i izvan Brazila. Oni uka­zu­ju na dru­gi smi­sao “zem­lje”, i na dru­ge ima­gi­na­ri­je Brazila i pla­ne­ta, kao proš­los­ti i buduć­nos­ti, kao bašti­ne i pro­jek­ta, kao repa­ra­ci­je i dizajna.

Giardini, Paviljon Brazila, Terra

 

Ove godi­ne Njemački pavi­ljon pred­stav­lja ins­pi­ra­ti­van kon­cept posve­ćen pita­nji­ma zbri­nja­va­nja, poprav­ka i odr­ža­va­nja pod nazi­vom “Open for Maintenance”. Kustosi ARCH+, SUMMACUMFEMMER i Büro Juliane Greb, kroz niz dje­lat­nos­ti čine vid­lji­vim pro­ce­se pros­tor­nog i soci­jal­nog zbri­nja­va­nja koji su obič­no skri­ve­ni od oči­ju jav­nos­ti. Dio tog pro­ce­sa uklju­ču­je ponov­nu upo­tre­bu isko­ri­šte­nog gra­đev­nog mate­ri­ja­la iz više od 40 naci­onal­nih pavi­ljo­na s Bijenala umjet­nos­ti proš­le godi­ne. Ovdje tre  napo­me­nu­ti da umjes­to da demon­ti­ra­ju rad Marije Eichhorn “Relocating a Structure” od proš­le godi­ne, kus­to­si su aktiv­no sura­đi­va­li s umjet­ni­com i nado­ve­za­li se na nje­nu ide­ju. “Ovaj kon­cept tako­đer baca svje­tlo na suvre­me­ne ras­pra­ve o pos­to­je­ćem fon­du zgra­da u kon­tek­s­tu odr­ži­vos­ti i oču­va­nja resur­sa iz povi­jes­ne i druš­tve­ne per­s­pek­ti­ve: tije­kom 1970-ih i 1980-ih, druš­tve­na prak­sa odr­ža­va­nja urba­nog tki­va od stra­ne pokre­ta skvo­te­ra u Berlinu uči­ni­la je važan dopri­nos razvo­ju oprez­ni­jeg pris­tu­pa urba­noj obno­vi, a time i oču­va­nju urba­nih zajed­ni­ca i izgra­đe­nih oko­li­ša”, piše kus­to­ski tim. Rad s nači­nom raz­miš­lja­nja “kao što je nađe­no” nagla­ša­va diskur­ziv­ne, mate­ri­jal­ne i eko­nom­ske aspek­te odr­ži­vos­ti, a ovaj pro­jekt poka­zu­je da je eko­lo­ška odr­ži­vost nera­ski­di­vo pove­za­na s druš­tve­nim pitanjima.

Giardini, Paviljon Njemačke, Open for Maintenance – Wegen Umbau geöffnet

 

Ovogodišnji pro­gram Japana u sre­di­šte pozor­nos­ti stav­lja samu zgra­du pavi­ljo­na, repre­zen­ta­tiv­no dje­lo Takamasa Yoshizake, na izlož­bi pod nazi­vom “Arhitektura, mjes­to koje tre­ba volje­ti”. Nakon dola­ska do pavi­ljo­na posje­ti­te­lji pri­mje­ću­ju niz ele­me­na­ta: atrak­tiv­nu struk­tu­ru nad­streš­ni­ce pri­č­vr­š­će­ne za fasa­du zgra­de, vise­ći mobi­li, pilo­ni koji slu­ži kao odmo­ri­šte nalik na bar, rado­vi pro­ji­ci­ra­ni na kons­truk­cij­ski zid, i na kra­ju funk­ci­onal­na radi­oni­ca s des­ti­le­ri­jom ete­rič­nih ulja i hidro­la­ta. Osvrćući se na ovo­go­diš­nju temu, Maki Onishi piše: “Mjesto koje tre­ba volje­ti pos­ta­je mogu­će kada arhi­tek­tu­ra uklju­ču­je svo­ja ure­za­na sje­ća­nja i pri­če, kada utje­lov­lju­je kra­jo­lik iza sebe i aktiv­nos­ti koje su se odvi­ja­le u i oko nje. To omo­gu­ću­je arhi­tek­tu­ri da popri­mi šire zna­če­nje. Iz tog raz­lo­ga poči­nje­mo s raz­miš­lja­njem o arhi­tek­tu­ri kao o živom biću’ ”.

Giardini, Paviljon Japana, Architecture, a pla­ce to be loved — when arc­hi­tec­tu­re is seen as a living creature

 

Hrvatski pavi­ljon s pro­jek­tom “Same As It Ever Was”, povje­re­ni­ka izlož­be arhi­te­ka­ta Mie Roth i Tonči Čerine, kako se isti­če u kata­lo­gu, oda je ambi­jen­ti­ma suži­vo­ta div­ljeg i udo­ma­će­nog, pri­rod­nog i izmiš­lje­nog, neži­vog i živog. Potječe iz močvar­nog podru­čja Lonjskog polja, gdje su se kroz sto­lje­ća sim­bi­oze stal­no mije­nja­ju­ćeg kra­jo­li­ka i zajed­ni­ca koje su mu se pri­la­go­di­le, razvi­le dina­mič­ne sre­di­ne. Močvare su uze­te kao labo­ra­to­rij­ski uzo­rak, pouka za buduć­nost, usmje­re­na pre­ma reci­pro­ci­te­tu izme­đu ono­ga što dola­zi iz pri­ro­de i kul­tu­re. Paviljon uklju­ču­je pros­tor­nu ins­ta­la­ci­ju koja je dio bes­ti­ja­ri­ja izgra­đe­nih i neiz­gra­đe­nih zvjez­dar­ni­ca u močva­ra­ma, dok boga­tu aktiv­nost hrvat­skog pavi­ljo­na čine radi­oni­ce i ras­pra­ve koje ispi­tu­ju teme i budu­će dje­lo­va­nje u obra­zo­va­nju arhi­te­ka­ta, a koje će se odvi­ja­ti tije­kom tra­ja­nja Bijenala.

Arsenale, Paviljon Hrvatske, Same As It Ever Was

 

Moglo bi se kons­ta­ti­ra­ti da izlož­ba “Laboratorij buduć­nos­ti” nagla­ša­va ulo­gu pri­ča­nja pri­ča u stva­ra­nju arhi­tek­tu­re, pro­pi­tu­ju­ći što pred­stav­lja arhi­tek­tu­ra, što tre­ba biti i kako može tran­sfor­mi­ra­ti druš­tvo kroz kre­ativ­nost i surad­nju. To je, narav­no, dobro pola­zi­šte za kri­ti­ke koje dola­ze iz arhi­tek­ton­skog miljea, pose­bi­ce od stra­ne Patrika Schumachera iz Zaha Hadid Architects koji je u svo­joj zad­njoj obja­vi pro­gla­sio ovu izlož­bu “anti-arhi­tek­ton­skim Bijenalom”, a naci­onal­ne pavi­ljo­ne optu­žio da “odbi­ja­ju pri­ka­za­ti rado­ve svo­jih arhi­te­ka­ta”. “Venecijansko ‘Arhitektonsko’ Bijenale pogreš­no je nas­lov­lje­no i tre­ba­lo bi pres­ta­ti pola­ga­ti pra­vo na naziv arhi­tek­tu­re”, napi­sao je. “Ovaj nas­lov samo stva­ra zbu­nje­nost i razo­ča­ra­nje s obzi­rom na doga­đaj koji ne pri­ka­zu­je nikak­vu arhi­tek­tu­ru”. Prema ovom arhi­tek­tu, jedi­na mjes­ta na koji­ma je arhi­tek­tu­ra bila izlo­že­na su kine­ski pavi­ljon gdje je vidio “impre­si­van skup pro­je­ka­ta” te rado­vi na glav­noj izlož­bi stu­di­ja Neri&Hu, Standard Architecture te Davida Adjayea, koje je opi­sao kao “fan­tas­tič­nu iznim­ku”. Međutim, Leslie Lokko kao da je to anti­ci­pi­ra­la te je u naj­a­vi izlož­be napi­sa­la: “Izložba arhi­tek­tu­re je i tre­nu­tak i pro­ces. Svoju struk­tu­ru i for­mat posu­đu­je s umjet­nič­kih izlož­bi, ali se od umjet­nos­ti raz­li­ku­je na kri­tič­ke nači­ne koji čes­to osta­ju neza­pa­že­ni. Osim želje da se ispri­ča pri­ča, pita­nja pro­duk­ci­je, resur­sa i repre­zen­ta­ci­je ključ­na su za način na koji arhi­tek­ton­ska izlož­ba dola­zi na svi­jet, ali se rijet­ko priz­na­ju ili ras­prav­lja o nji­ma. Od samog počet­ka bilo je jas­no da će bit­na ges­ta ‘Laboratorija buduć­nos­ti’ biti ‘pro­mje­na’.”

Lesley Lokko u raz­go­vo­ru sa sudi­oni­ci­ma sek­ci­je Force Majeure: Walter Hood, Christian Benimana, Felecia Davis, Issa Diabaté, Mariam Issoufou Kamara i David Adjaye

 

Umjesto zaključ­ka, reci­mo da se ovo­go­diš­nji Bijenale arhi­tek­tu­re u Veneciji otkri­va kao sklon podu­ča­va­nju, a kao i za sva­ku dru­gu lek­ci­ju potreb­no je vri­je­me i trud da se razu­mi­ju poru­ke veli­kog bro­ja pre­zen­ti­ra­nih pro­je­ka­ta. Obuhvatiti sve, za pro­sječ­nog posje­ti­te­lja pred­stav­lja nemo­gu­ću misi­ju, ali sve­jed­no može se puno toga vidje­ti, pro­či­ta­ti pa čak i povre­me­no sjes­ti i pogle­da­ti neki od broj­nih video rado­va te se na taj način ste­ći sna­gu za dalj­nji obi­la­zak izlož­be. Posjet izlož­bi može­te redu­ci­ra­ti i na jedan dan, ali sva­ka­ko je pre­po­ruč­lji­vo rezer­vi­ra­ti si dva ili tri dana u Veneciji. Kako bilo, na Bijenalu je doživ­ljaj zajamčen.