Otvorena izložba „Erotski snovi jednog brodograditelja“ Dejana Štifanića

Ovom gorko slatkom pričom htio sam odati počast Uljanikovcima

Tekst i fotografije Paola ALBERTINI

18.09.2023.

• Meni je otac bio Uljanikovac pa sam odrastao u tom ambijentu radionice i meni osobno je najviše bilo zanimljivo to radno mjesto – kako ga radnik ostavi nakon što ode • I mi smo imali projekciju u sklopu Kina Katarina, pa ova godina ispada nekako komemorativna godina za Uljanik, kao da se opraštamo od Uljanika kakvog znamo •

• Izložba foto­gra­fi­ja Dejana Štifanića intri­gant­nog nazi­va „Erotski sno­vi jed­nog bro­do­gra­di­te­lja“ otvo­re­na je u petak, 15. ruj­na u Dnevnom borav­ku Rojca.

Kako sam autor kaže, izlož­ba nije tek dos­lov­no doku­men­ti­ra­nje i pres­li­ka­va­nje foto­gra­fi­ja i pos­te­ra iz erot­skih i tako­zva­nih “muških maga­zi­na” u jed­nom rad­nom ambi­jen­tu, u ovom slu­ča­ju, bro­do­gra­di­li­štu Uljanik i TESU. Riječ je o izbo­ru moti­va i kadro­va kako bi se, pres­li­ka­va­njem tih moti­va, stvo­ri­la nova foto­gra­fi­ja koja govo­ri o pros­to­ru i, pri­je sve­ga, čovje­ku – rad­ni­ku, kojeg tu nema.

„Intencija mi nije bila napra­vi­ti poli­tič­ku izlož­bu, ali izgle­da da je tako ispa­lo“, rekao nam je Štifanić uoči otvo­re­nja izložbe.

Intencija ula­ska u pros­to­re TESU‑a i Uljanika bila mu je sni­mi­ti ambi­jent rad­nog pros­to­ra bez radnika.

„Nije mi bila inten­ci­ja sni­mi­ti pos­te­re iz tzv, muških časo­pi­sa i kalen­da­re golih žena, ali sli­kao sam i njih. TESU sam sni­mao 2016. godi­ne i te sam foto­gra­fi­je sta­vio sa stra­ne. Kad sam nakon tri godi­ne nas­ta­vio sni­ma­ti u bro­do­gra­di­li­šte Uljanik izvu­kao sam još tih foto­gra­fi­ja i tako se stvo­ri­la jed­na zaokru­že­na pri­ča od dva­de­se­tak foto­gra­fi­ja vez­no za erot­sku pri­ču. Nije to samo pri­ča o lje­po­ti­ca­ma s nas­lov­ne stra­ne nego je i poli­tič­ka, narav­no“, rekao je autor.

Sam je išao sni­ma­ti te praz­ne pros­to­re i bilo mu je zanim­lji­vo vidje­ti kako su rad­ni­ci osta­vi­li svo­ja rad­na mjes­ta – sto­lo­ve, maši­ne, gdje su lije­pi­li te pos­te­re i pla­ka­te, kako su ih stav­lja­li i gdje, u orma­ri­ći­ma, pored tokar­skog stro­ja, u nekim svo­jim kon­tej­ne­ri­ma, uglav­nom po svu­da naokolo.

Mišljenja je kako su si time olak­ša­li tmur­nu rad­nič­ku sva­kod­ne­vi­cu, pone­kad i bor­bu za svo­ja rad­na mjes­ta. U okru­že­nju tog gru­bog rad­nog mjes­ta tako su si uljep­ša­li okolinu.

„Specifičnost Uljanika je što je to zatvo­re­na sre­di­na i nema pro­to­ka lju­di, tamo su samo lju­di koji su i ina­če ondje pa dobi­va­mo neka­kav uvid nji­ho­ve unu­tar­nje psi­ho­lo­gi­je, po nekim se fot­ka­ma vidi i bijes jer im se bli­ži pro­past“, kaže autor.

Zadnjih su godi­na uz nje­ga, i Roberta Waissman Nagy te Elvis Lenić ušli u te napu­šte­ne hale kako bi ih sni­mi­li. Pitali smo Štifanića što je nje­ga nag­na­lo da to učini.

„Meni je otac bio Uljanikovac pa sam odras­tao u tom ambi­jen­tu radi­oni­ce i meni osob­no je naj­vi­še bilo zanim­lji­vo to rad­no mjes­to – kako ga rad­nik osta­vi nakon što ode. I mi smo ima­li pro­jek­ci­ju u sklo­pu Kina Katarina, pa ova godi­na ispa­da neka­ko kome­mo­ra­tiv­na godi­na za Uljanik, kao da se opra­šta­mo od Uljanika kak­vog zna­mo“, kaže nam Štifanić i pod­sje­ća kako se poče­la spo­mi­nja­ti pre­na­mje­na pros­to­ra te je htio dati pri­kaz iz dru­ga­či­jeg rakur­sa, ne tmur­nog i tuž­nog, već poma­lo slat­ko gor­kom pri­čom oda­ti počast svim Uljanikovcima.

Gordana Trajković otvo­ri­la je izlož­bu rekav­ši kako joj je dra­go da je Dnevni bora­vak mjes­to izla­ga­nja tako dobrih fotografija.

„Vrlo spe­ci­fič­na tema poka­zu­je deta­lje iz rad­nog pros­to­ra dra­gog nam gigan­ta čijem smo pro­pa­da­nju svje­do­či­li una­zad neko­li­ko godi­na. Ako sve­de­mo pod zajed­nič­ki naziv­nik sve ono što vidi­mo, život lju­di u tim hala­ma, ova izlož­ba ima taj doku­men­ta­ris­tič­ki moment, vidi­mo tra­go­ve živo­ta, buj­nog i vrlo mašto­vi­tog, a danas sablas­no praz­nog pros­to­ra, tiši­ne koja je zapra­vo gro­mo­glas­na s obzi­rom na to da svi zna­mo cije­lu pri­ču“, rek­la je Trajković.

Istaknula je auto­ro­vu tan­ko­ćut­nost i vje­šti­nu kadri­ra­nja. „Svatko danas može napra­vi­ti foto­gra­fi­ju, ali ne i dobru foto­gra­fi­ju. Tajna je u izbo­ru teme i dobrom kadri­ra­nju. Štifanić je kadri­ra­njem ovih foto­gra­fi­ja stvo­rio novu real­nost tako da je citi­rao ono što je našao u pros­to­ru i uklo­pio u oko­liš te pos­ti­gao to da se veći­ni nas oko ne zaus­tav­lja samo na lje­po­ti­ca­ma nego, a da toga možda nismo svjes­ni, spoz­na­je­mo pri­ču o lju­di­ma koji su tu nekad bora­vi­li“, doda­la je.

Trajković je zaklju­či­la kako sli­ka govo­ri 1.000 rije­či, a ove odlič­ne foto­gra­fi­je mogu potak­nu­ti na dalj­nja raz­miš­lja­nja o raz­lo­zi­ma, pobu­da­ma, pos­lje­di­ca­ma pada tog neka­daš­njeg indus­trij­skog giganta.

Ono što je spe­ci­fič­no za Uljanik je nje­go­va veli­či­na i veli­ki broj rad­ni­ka koji su tije­kom svo­je duge povi­jes­ti tu osta­vi­li svoj trag. Tako je na poje­di­nim pod­lo­ga­ma mogu­će pra­ti­ti više slo­je­va pos­te­ra i isje­ča­ka – svo­je­vr­s­no palim­p­ses­ti­ra­nje i kola­ži­ra­nje koje seže sve do šez­de­se­tih godi­na proš­log stoljeća.

Pored erot­skih moti­va u neko­li­ko foto­gra­fi­ja pojav­lju­ju se moti­vi dru­ge omi­lje­ne zani­ma­ci­je muška­ra­ca poput nogo­me­ta, a čast da uz lje­po­ti­ce kra­se ambi­jent bro­do­gra­di­li­šta dobi­li su i Tito, Željka Fattorini pa čak i Damir Kajin.

Izložba “Erotski sno­vi jed­nog bro­do­gra­di­te­lja” tre­ći je i final­ni pro­dukt pro­jek­ta u kojem su u lje­to 2019. Štifanić i Marko Grbac Knapić dobi­li dozvo­lu upra­ve da slo­bod­no hoda­ju hala­ma Uljanika tije­kom tri dana. Uz ovu izlož­bu reali­zi­ra­ni su i video “Uljanik”, te film “Rasparagan”. Dejan Štifanić pro­fe­si­onal­no se bavi foto­gra­fi­jom i autor je mno­go­broj­nih izlož­bi foto­gra­fi­ja, te sudi­onik u pro­jek­ti­ma koji uklju­ču­ju video, muzi­ku i kaza­li­šte. Osnivač i vodi­telj udru­ge Studio KaPula sa sje­di­štem u DC‑u Rojc Pula. Izložbu je mogu­će raz­gle­da­ti do 6. listopada.