Kako Japanist i reproduktivni glazbenik doživljavaju film?

(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: Predstavljanje mladih autora u Klubu PFT‑a

Tekst i fotografije Daniela KNAPIĆ

11.12.2023.

U Klubu Pulske film­ske tvor­ni­ce proš­log su se čet­vrt­ka pred­sta­vi­la dva mla­da i mul­ti-talen­ti­ra­na Puljanina – David Kumpare i Erik Jelčić, sa svo­jih sedam krat­kih fil­mo­va. Prije same pro­jek­ci­je, posje­ti­te­lji su se s nji­ma i nji­ho­vim stva­ra­laš­tvom mogli bolje upoz­na­li kroz raz­go­vor koji je mode­ri­rao pro­du­cent i film­ski peda­gog Marko Zdravković-Kunac.

Radovi Erika Jelčić već su pri­ka­zi­va­ni u Klubu PFT, u sklo­pu pred­stav­lja­nja rani­jih izda­nja PFT Production in – bes­plat­nih radi­oni­ca izra­de fil­ma (slje­de­ća star­ta 15. pro­sin­ca i još je mogu­će pri­ja­vi­ti se). Na nji­ma je Erik uči­nio svo­je prve kora­ke u svi­jet stva­ra­nja fil­ma. Inače, riječ je o 25 godiš­nja­ku s širo­kim poljem raz­li­či­tih inte­re­sa koji je nedav­no na pul­skom Sveučilištu ste­kao zva­nje diplo­mi­ra­nog Japanologa. Sva četi­ri nje­go­va pri­ka­za­na urat­ka – „Ljetni pri­zo­ri“, „Naslov nepoz­nat“ „Nijemi gla­so­vi“  i „Kraj povi­jes­ti“ eks­pe­ri­men­tal­ni su i hibrid­no doku­men­tar­ni, s jakom inti­mis­tič­kom notom, te poka­zu­ju viso­ku razi­nu vizu­al­ne kul­tu­re i pisme­nos­ti, koju je – komen­ti­rao je Zdravković – Erik poka­zao čim se poja­vio u Tvornici, od počet­ka sve odra­đu­ju­ći vrlo samos­tal­no i kompetentno.

Erik to pri­pi­su­je činje­ni­ci da ga je odu­vi­jek zani­mao film i voli gle­da­ti naj­raz­li­či­ti­je fil­mo­ve, poseb­no one iz manje poz­na­tih i dos­tup­nih kine­ma­to­gra­fi­ja. Naveo je i impre­si­van poda­tak da je samo u pro­tek­loj godi­ni odgle­dao pre­ko 500 zna­čaj­ni­jih japan­skih nas­lo­va, poseb­no novog japan­skog vala za koji je Zdravković-Kunac priz­nao da ga nedos­tat­no poz­na­je. Kako kon­cep­tu­al­no, tako i na razi­ni sva­kog snim­lje­nog kadra (u prvi­jen­cu „Kraj povi­jes­ti“ vid­lji­va je i maj­stor­ska ruka men­to­ra-sni­ma­te­lja Marija Papića), Erikove su film­ske mini­ja­tu­re pre­ciz­ne, pro­miš­lje­ne, a opet zahva­lju­ju­ći dosjet­lji­vom kadri­ra­nju i izbo­ru glaz­be­ne pod­lo­ge, ispu­nje­ne lelu­ja­vim atmo­sfe­ra­ma koje sva­ko­me ostav­lja­ju pros­tor poni­ra­nja u vlas­ti­te aso­ci­ja­ci­je i naga­đa­nja o čemu nam to autor pri­ča. „Naslov nepoz­nat“, novi film koji još uvi­jek dora­đu­je, naj­av­ljen je kao: „film stru­je svi­jes­ti s moti­vi­ma sta­ros­ti, podvod­nog svi­je­ta, avan­gard­nog jazza…“, a zanim­lji­vo da je u nje­ga uklo­pio i snim­ke svog teško boles­nog dje­da, te bake koja mu poma­že u kre­ta­nju. Prema pri­ka­za­nom, a i ono­me što smo te veče­ri doz­na­li o Eriku, dalo bi se zaklju­či­ti da se od nje­ga može oče­ki­va­ti još mno­go zanim­lji­vih kre­aci­ja, ne samo u sfe­ri filma.

Jednako se može reći i za Davida Kumparea koji, za raz­li­ku od Erika, do sada nije imao doti­ca­ja s PFT-om. Naime, poja­vio se na nedav­nom pred­stav­lja­nju naj­no­vi­jih ura­da­ka Production in‑a, te na fešti koja je usli­je­di­la spon­ta­no ponu­dio pri­ka­za­ti neke svo­je rado­ve, koji su se pri­sut­ni­ma dopa­li. To je rezul­ti­ra­lo i pozi­vom na for­mal­ni­je pred­stav­lja­nje u Klubu. David je po stru­ci glaz­be­nik i glaz­be­ni peda­gog (diplo­mi­rao je kla­ri­net na zagre­bač­koj Muzičkoj aka­de­mi­ji), ali uspo­re­do sa stu­di­jem razvi­jao je i svo­ja zna­nja iz podru­čja film­ske umjet­nos­ti – ne samo da je čitao lite­ra­tu­ru, posje­ći­vao fes­ti­va­le, gle­dao video ese­je o povi­jes­ti fil­ma, već je kao hos­pi­tant pra­tio i film­ske kole­gi­je na Akademiji dram­skih umjet­nos­ti. Tada još nije raz­miš­ljao o vlas­ti­tom fil­mu, a pri­li­ka da se oku­ša i u prak­si uka­za­la mu se nakon fakul­te­ta u Rijeci, gdje se pri­ja­vio na Novu ško­lu doku­men­tar­nog fil­ma udru­ge Filmaktiv. Detaljno je pre­pri­čao meto­do­lo­gi­ju rada u toj ško­li (npr. uz raz­ne prak­tič­ne zadat­ke, nagla­sak se stav­ljao i na zajed­nič­ko gle­da­nje i komen­ti­ra­nje fil­mo­va, što od počet­ka gaji i PFT), kao i neko­li­ko aneg­do­ta oko prvih poku­ša­ja nala­že­nja „savr­še­nog kadra“. Jednom je, npr., naumiv­ši sni­mi­ti avi­on, stao u bli­zi­ni aero­dro­ma na sred ces­te je je ugle­dao jed­nog kako upra­vo poli­je­će. Uspio je dobi­ti snim­ku kak­vu je želio, una­toč gnjev­nom trub­lje­nju voza­ča koji su ga mora­li zaobi­la­zi­ti. Kao poseb­no vri­jed­no iskus­tvo s te ško­le naveo je to što je shva­tio kako su zako­ni­tos­ti u glaz­bi vrlo slič­ne oni­ma u fil­mu, te je to počeo pri­mje­nji­va­ti u svom radu.

U čet­vr­tak smo pogle­da­li tri Davidova krat­ka doku­men­tar­ca – prvi je zapra­vo odra­đen kao jed­na od vjež­bi u ško­li Filmaktiva, koja je akcent ima­la na pros­to­ru. „Odmah sam znao da ću oda­bra­ti pros­to­ri­je Puhačkog orkes­tra u Rojcu, ambi­jent koji sam kao dugo­go­diš­nji član orkes­tra godi­na­ma poho­dio“, kazao je David. Premda je nas­lov fil­ma „Zeleni puha­či“, u nje­mu čla­no­va orkes­tra i nji­ho­vih zele­nih odo­ra nema, kao ni (budu­ći se odlu­čio za crno-bije­li film) zele­ne boje koja domi­ni­ra tim pros­to­rom. Kao u nekoj video zago­net­ci, teško je na počet­ku shva­ti­ti kuda se to kame­ra kre­će i koje nam deta­lje poka­zu­je, ali zvuč­ni zapis svir­ke oso­be koja u tom tre­nut­ku tu vjež­ba (krat­ko je naz­na­če­na samo jed­nim kadrom s leđa), suge­ri­ra da je riječ o pros­to­ru tak­ve namjene.

Drugim fil­mom, „Uvala“, David se pri­sje­ća uva­le svog dje­tinj­stva u kojoj je čes­to bora­vio s dje­dom. Ona je sada devas­ti­ra­na u svr­hu „napret­ka turizma“.

Treći pri­ka­zan Kumpareov film je „Flora“ (zapa­žen lani na Liburnija film fes­ti­va­lu u Opatiji, te fes­ti­va­li­ma STIFF‑u  i Film svi­ma u Rijeci), lije­pa i tan­ko­ćut­no lijep­lje­nim frag­men­ti­ma ispri­ča­na pri­ča o jed­noj sim­pa­tič­noj dje­voj­ci i nje­nim život­nim odabirima.

Dodajmo da smo od Kumparea doz­na­li i jed­nu lije­pu vijest iz nje­go­ve pro­fe­si­onal­ne kari­je­re, a to je kon­cert koji mu pred­sto­ji u Novom Sadu, u Kulturnom cen­tru Vojvodine, gdje će na Danima istar­ske kul­tu­re izves­ti dje­la suvre­me­nih pul­skih skla­da­te­lja –Branka Okmace, pok. Nela Milottija i dr., a na pro­gra­mu će biti i neke praizvedbe.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.