Izložba YUGO.LOGO – grafička identifikacija u Jugoslaviji

Prvi ovo­go­diš­nji pos­tav u pul­skoj HUIU gale­ri­ji otvo­ren je od proš­log čet­vrt­ka – izlož­ba YUGO.LOGO – gra­fič­ka iden­ti­fi­ka­ci­ja u Jugoslaviji osla­nja se na isto­ime­nu onli­ne arhi­vu i istra­ži­vač­ki pro­jekt koji je pri­je neko­li­ko godi­na pokre­nuo beograd­ski fre­elan­ce dizaj­ner Ognjen Ranković. Izložba sadr­ži pre­ko 400 zna­ko­va i logo­ti­po­va iz neka­daš­nje Jugoslavije (od kojih se mno­gi i danas koris­te!), te daje uvid u rad broj­nih zna­čaj­nih i pro­duk­tiv­nih dizaj­ne­ra u ovom području.

Na otvo­re­nju je Kristina Nefat u ime HUIU‑a zaže­lje­la dobro­doš­li­cu i pred­sta­vi­la mla­dog auto­ra, koji je objas­nio kako je došao do ide­je pokre­ta­nja ove arhi­ve. Naime, dugo se hobis­tič­ki bavio povi­ješ­ću dizaj­na, a „oki­dač“ za pokre­ta­nje vir­tu­al­ne arhi­ve bila mu je mono­gra­fi­ja Miloša Ćirića „Grafička iden­ti­fi­ka­ci­ja 1961 – 1981“, koja ga je potak­nu­la uči­ni­ti nešto kako bi se ovaj i broj­ni dru­gi kva­li­tet­ni Jugo-auto­ri otr­gli zabo­ra­vu. Shvatio je da yugo dizajn nije ni malo zaos­ta­jao za svjet­skim toko­vi­ma toga doba i kre­nuo dalje tra­ži­ti i digi­ta­li­zi­ra­ti nove i nove logoe. Ubrzo su mu se u tom pot­hva­tu pri­dru­ži­li i kole­ge Antonio Karača, Sanja Rotter, Koraljka Vlajo, Iko Ilievski i Zoran Cardula, na čijim se dopri­no­si­ma pro­jek­tu Ognjen poseb­no zahvalio.

Danas vir­tu­al­na arhi­va Yugo.logo sadr­ži pre­ko 600 pri­kup­lje­nih zna­ko­va 142 jugos­la­ven­ska dizaj­ne­ra, nas­ta­lih u peri­odu od 1945. do 1992.godine. Dopunjena je ovom izlož­bom, a odne­dav­no i knji­gom, dos­tup­nom na izlož­bi. Radovi su pred­stav­lje­ni  kroz 12 kate­go­ri­ja-npr. indus­tri­ja, sport, obra­zo­va­nje, kul­tu­ra, hra­na itd. Prikaz rado­va auto­ra poput Milana Vulpea, Judite Skalar, Dževada Hoze, Mirjane Martinović, Miloša Ćirića, Sanje Iveković, Kostadina Tančeva, Blaženke Kučinac, Borisa Ljubičića, Majde Dobravec, Matjaža Vipotnika, Mojce Vogelnik, Josipa Estera, Zorice Janjić, Vasila Micevskog, Milene Lazarević, Jania Bavčera i mno­gih dru­gih, nudi pre­gled razvo­ja likov­nih ele­me­na­ta, a pru­ža i moguć­nost sagle­da­va­nja mije­na idej­nih reše­nja pod okri­ljem druš­tve­no-poli­tič­kih eta­pa koje su obi­lje­ži­le nas­ta­ja­nje, uspon i kraj Jugoslavije.

U to vri­je­me bren­di­ra­nje je i u svi­je­tu bilo tek u povo­ji­ma, a u Jugi nisu pos­to­ja­li za to spe­ci­ja­li­zi­ra­ni dizaj­ne­ri. Evo što o tome kaže Irma Puškarević u poprat­nom tek­s­tu knjige:

„Kako je izgle­dao rad u dizaj­nu i tko je bio dizaj­ner u biv­šoj Jugoslaviji? Industrijski dizaj­ner u soci­ja­lis­tič­koj Jugoslaviji bio je ano­nim­ni arhi­tekt, rad­nik u indus­tri­ji kao i sva­ki dru­gi, dok je gra­fič­ki dizaj­ner čes­to bio ško­lo­va­ni umjet­nik koji je stal­no ili povre­me­no „zala­zio u komer­ci­ja­lu“. Autorstvo se uz iznim­ku nekih poje­di­na­ca i kolek­ti­va, rijet­ko ili nika­da nije isti­ca­lo. Ipak, una­toč manj­ku viso­ko­obra­zov­nih ins­ti­tu­ci­ja u dizaj­nu (van okvi­ra umjet­nos­ti ili arhi­tek­tu­re), dizajn je ite­ka­ko pos­to­jao, širo­ko pri­su­tan u sva­kod­nev­nom živo­tu gra­đa­na. Slušajući i bilje­že­ći pri­če lju­di koji su sudje­lo­va­li u stva­ra­nju povi­jes­ti jugos­la­ven­skog dizaj­na, naila­zi­mo na slič­ne moti­ve i moti­va­ci­je. Svi oni tvr­de kako su želje­li, barem malo, pomak­nu­ti gra­ni­ce boljeg živo­ta i uku­sa. Voljeli su radi­ti i stva­ra­ti, nikad se tu nije radi­lo samo o nov­cu… Neki od njih zavr­ša­va­ju arhi­tek­ton­ske stu­di­je, neki stu­di­je pri­mi­je­nje­ne umjet­nos­ti, a neki ima­ju kari­je­ru koje zna­čaj­no defi­ni­ra inter­dis­ci­pli­nar­nost kao što je slu­čaj Mojce Vogelnik koja pored stu­di­ja arhi­tek­tu­re zavr­ša­va i stu­di­je reži­je i filozofije.”

„Danas se, među gene­ra­ci­ja­ma lju­di koji se peri­oda Jugoslavije sje­ća­ju malo ili nika­ko, poja­vi­la želja i potre­ba za istra­ži­va­njem i bilje­že­njem dizaj­ner­skog sje­ća­nja tog vre­me­na. Posljedica toga je poja­va nefor­mal­nih, entu­zi­jas­tič­nih lju­bi­te­lja i istra­ži­va­ča jugos­la­ven­skog dizaj­na i arhi­tek­tu­re poput auto­ra Ognjena Rankovića, pokre­nu­tih vlas­ti­tom zna­ti­že­ljom, nos­tal­gi­jom i voljom za „isko­pa­va­nji­ma“ zabo­rav­lje­nih teri­to­ri­ja povi­jes­ti, koja i sada obli­ku­je naše živo­te i kolek­tiv­nu svi­jest“ – piše Sanja Rotter na book­mar­ku koji pra­ti izlož­bu, nas­tav­lja­ju­ći s pita­nji­ma: „Zašto o ovoj mate­ri­ji nismo uči­li u okvi­ri­ma for­mal­nog obra­zo­va­nja? Zašto jugos­la­ven­ski dizajn češ­će pro­na­la­zi­mo na web stra­ni­ca­ma koje okup­lja­ju lju­bi­te­lje vin­ta­ge este­ti­ke nego u povi­jes­ti umjet­nos­ti? Zašto je toli­ko čes­to „Projektant anoniman“?“

Obje recen­zen­ti­ce isti­ču izni­man zna­čaj ovog pro­jek­ta, ne samo u smis­lu bolje dos­tup­nos­ti arhi­ve i moguć­nos­ti nje­nog stal­nog nado­pu­nja­va­nja šire­njem surad­nje među istra­ži­va­či­ma, već i kao refe­rent­ne toč­ke za neka budu­ća inter­dis­ci­pli­nar­na istraživanja.

Ognjen Ranković (Beograd, 1991.) je gra­fič­ki dizaj­ner čije sfe­re inte­re­sa obu­hva­ća­ju dizajn amba­la­že, bren­di­ra­nje, tra­di­ci­onal­ne teh­ni­ke tiska, ulič­nu umjet­nost i foto­gra­fi­ju. Veliki dio ins­pi­ra­ci­je pro­na­la­zi u nas­lje­đu “mid-cen­tury” dizaj­na i moder­nis­tič­ke arhi­tek­tu­re. Samostalno i kao dio tima sudje­lu­je u reali­za­ci­ji pre­ko 100 komer­ci­jal­nih pro­je­ka­ta. Sudjeluje na više grup­nih izlož­bi u zem­lji i ino­zem­s­tvu. Osnivač istra­ži­vač­kog pro­jek­ta yugo.logo. Povremeni surad­nik na pro­jek­ti­ma https://www.logo-archive.org/ i www.spomenikdatabase.org.

• Galerija HUIU
• Kristina Nefat
• Ognjen Ranković