Još šest solidnih – 71. Pulski filmski festival „s boka“

Natjecateljski dio 71. Pulskog film­skog fes­ti­va­la okon­ča­va se veče­ras, 17. lip­nja u 19 sati u INK‑u sve­ča­nim pro­gla­še­njem pobjed­ni­ka i dodje­lom Zlatnih are­na. Nagrađeni će se publi­ci u Areni pok­lo­ni­ti u 21.30, nakon čega će biti pri­ka­za­na još dva fil­ma izvan kon­ku­ren­ci­je za nagra­de: pobjed­nik Cannesa “Čovjek koji nije mogao šutje­ti” Nebojše Slijepčevića i “Tuesday” Daine Oniunas-Pusić.

Zahvaljujući vrlo boga­tom pro­gra­mu nit­ko nije uspio odgle­da­ti sve fes­ti­val­ske fil­mo­ve, a mi vam ovdje dono­si­mo krat­ke osvr­te na još šest odgle­da­nih, koji –mimo favo­ri­ta koji će naj­vje­ro­jat­ni­je odni­je­ti veći­nu nagra­da i o koji­ma će se opšir­ni­je pisa­ti – daju širu sli­ku ovo­go­diš­nje produkcije.

Iako sadr­ža­jem raz­li­či­ti, hrvat­sko-srp­skoj kopro­duk­ci­ji „Sunce mami­no“ reda­te­lja Mladena Đorđevića i „Sirinu“ Senada Šahmanović (ostva­re­nom u kopro­duk­ci­ji Crne Gore, Hrvatske, Albanije, Kosova, BiH i Francuske) zajed­nič­ki je jedan film­ski pos­tu­pak koji, čini se, našim fil­ma­ši­ma čes­to pos­lu­ži tek kao trik kojim pokri­va­ju nedo­volj­no raz­ra­đe­ne sce­na­ri­je i „tan­ke“ dija­lo­ge. Nema sum­nje da sni­ma­nje glav­nih juna­ka u krup­nom pla­nu može biti vrlo efek­t­no ako se koris­ti s pra­vom svr­hom i mje­rom, jer se publi­ka u nekim situ­aci­ja­ma dois­ta tako može bolje uži­vje­ti u unu­tar­nja pro­živ­lja­va­nja juna­ka. No, pre­tje­ra li se u tome rezul­ta­ti mogu biti i suprot­ni. Za neam­bi­ci­oz­nu tinej­džer­sku kome­di­ju poput „Sunca mami­nog“ to i ne pred­stav­lja velik pro­blem, jer lice sla­đah­nog tinej­dže­ra samo po sebi pri­vu­ći će cilja­nu publi­ku koja ne oče­ku­je više od ponu­đe­ne lju­bav­ne pet­ljan­ci­je i malo smijeha.

Međutim, kada, kao u slu­ča­ju „Sirina“ ima­mo jaku temu zlo­či­na poči­nje­nih nad mus­li­ma­ni­ma tije­kom proš­log rata u Crnoj Gori i pos­lje­di­ca koje su oni osta­vi­li na svi­jes­ti pre­ži­vje­lih, pogo­to­vo onih koji su u to vri­je­me bili dje­ca, stva­ri su malo dru­ga­či­je. Ovdje stal­ni krup­ni pla­no­vi razvod­nju­ju i doda­ju na mla­kos­ti i neuvjer­lji­vos­ti cije­lom fil­mu. Pretjeran fokus na stal­no nat­mu­re­no lice glav­ne juna­ki­nje, uz doda­tak izvjes­nih nelo­gič­nos­ti u samom sce­na­ri­ju pos­ti­že pro­tu efekt dosa­de i nera­zum­lji­vos­ti, možda naj­vid­lji­vi­ji u pri­ka­zu susre­ta dvi­ju odvo­je­nih ses­ta­ra. Šteta, jer mogao se ovaj film, uz njež­nu zavr­š­ni­cu u kojoj se pomi­re­ne ses­tre voze u nepoz­na­to, dok se u poza­di­ni čuje „Pjevat ćemo šta nam srce zna…“ (čak i bez odra­za juna­ki­nji­ne doj­ke u ogle­da­lu kupa­oni­ce, kao i bez nateg­nu­tih peri­pe­ti­ja oko izgrad­nje crk­ve), ure­za­ti u sje­ća­nje publi­ke kao dir­lji­va inti­mis­tič­ka pri­ča o bol­noj pomi­re­nos­ti s proš­lim stradanjima.

Zajedničko za pre­os­ta­la četi­ri odgle­da­na fil­ma je inten­zi­van apo­ka­lip­tič­ni osje­ćaj stvar­nos­ti. Redatelj Igor Mirković je kao pod­lo­gu za pri­kaz tog osje­ća­ja uzeo por­no indus­tri­ju. Glavni juna­ci nje­go­vog fil­ma „Slatka Simona“, Zeleni i Jana rade u mut­noj fir­mi za seks chat u Zagrebu i zavo­de muškar­ce na inter­ne­tu pod laž­nim iden­ti­te­tom Slatke Simone. Mučna je to pri­ča o sve većoj ljud­skoj otu­đe­nos­ti i pogub­lje­nos­ti u svi­je­tu laži koji nas iz vir­tu­ale i TV‑a guši „sek­si sen­za­ci­ja­ma“ i „samo zaba­vom“, drže­ći nas pri­ko­va­ne za ekra­ne i druš­tve­ne mre­že (bile one por­no ili dru­gih pred­z­na­ka), dok isto­vre­me­no ne pri­mje­ću­je­mo ni naj­bli­že, susre­će­mo se, ne pre­poz­na­je­mo i mimo­ila­zi­mo u nevid­lji­voj mre­ži odno­sa koje stvaramo.

Ostala tri fil­ma apo­ka­lip­tič­nost dodat­no pod­cr­ta­va­ju uno­še­njem „nad­na­rav­nih“ elemenata:

Film „Šalša“ (Hrvatsko-BIH-Crnogorska kopro­duk­ci­ja reda­te­lja Dražena Žarkovića) pri­ka­zan sinoć u Areni, crna je zom­bie kome­di­ja zači­nje­na šar­mant­nim dal­ma­tin­sko-srp­skim poša­li­ca­ma. Smještena je na uda­lje­ni otok na kojem je JNA ima­la svo­je bazu u kojoj su se 80 tih pro­vo­di­li čud­ni poku­si stva­ra­nja „seru­ma pro­tiv naci­ona­liz­ma“. Zamijenivši pre­tu­če­nog gej pri­ja­te­lja, zagre­bač­ki stu­dent dola­zi na taj otok bra­ti raj­či­cu kod pri­ja­te­lje­ve bake. Ona je supru­ga jed­nog od pokoj­nih znans­tve­ni­ka koji su pro­vo­di­li nave­de­ne poku­se i svo­je pomi­do­re zali­je­va smje­som koju je pro­naš­la u muže­vom taj­nom kov­če­gu. „Pome“ odlič­no napre­du­ju, ali i pokre­ću pakao na oto­ku, jer svi koji ih kon­zu­mi­ra­ju pre­tva­ra­ju se u zombije…

Još jedan film u kojem zom­bi­ji slu­že kao meta­fo­ra za apo­ka­lip­tič­nost sadaš­njos­ti je i „M“ make­don­skog reda­te­lja Vardana Tozije, čiji su glav­ni adut dva izvr­s­na mala glum­ca. Šuma je sve što osmo­go­diš­nji Marko poz­na­je, a jedi­na oso­ba koju poz­na­je je nje­gov para­no­ič­ni, zaštit­nič­ki nas­tro­je­ni otac koji mu je uz dra­go­cje­nu sli­kov­ni­cu jedi­ni izvor infor­ma­ci­ja o „vanj­skom“ svi­je­tu. Život mu se izne­na­da mije­nja kada otkri­je dje­ča­ka s Downovim sin­dro­mom po ime­nu Miko kako živi na rubu šume. Negdje na pola fil­ma nji­hov idi­lič­ni šum­ski život pre­ki­da­ju zom­bi­ji (na par mjes­ta ih otac spo­mi­nje kao „zle“ ali i kao „izbje­gli­ce“ !?!) Dječaci ubr­zo osta­ju sami, jer stra­da­ju i Markov otac i Mikina maj­ka, pa  kre­ću na put kako bi pro­naš­li „bije­lu vilu“ iz sli­kov­ni­ce, pri čemu i Miko stra­da. Film, naiz­gled, zavr­ša­va hap­py endom, gdje Marko svo­ju bije­lu vilu pre­poz­na­je u  voj­ni­ki­nji, „lieute­nant Gregorinčić“ , kako je oslov­lja­va­ju nje­ne kole­ge. Ona otkri­va ozna­ku „M“ na nje­go­vom zapeš­ću (koju si je dje­čak tuma­čio kao znak za „mama“) i spa­ša­va ga od osta­lih koji su ga namje­ra­va­li ubi­ti kao zara­že­nog. Tu film sta­je i ne pri­ča nam o svi­je­tu u koji Marka odvode…

Neovisno o stra­vič­nim zom­bi­ji­ma i puno manje krvi, naj­bru­tal­ni­ji, ali i naj­pre­ciz­ni­ji u ocr­ta­va­nju muč­ne stvar­nos­ti od svih nave­de­nih je sva­ka­ko film Mladena Đorđevića (kopro­duk­ci­ja srp­skih, bugar­skih, grč­kih, crno­gor­skih, rumunj­skih i hrvat­skih pro­du­ce­na­ta) „Radnička kla­sa ide u pakao“. Ova vrlo crna kome­di­ja poja­ča­na pri­zi­va­njem „nečas­ti­vog“ smje­šte­na je neg­dje na jugu današ­nje post-pri­va­ti­za­cij­ske Srbije. Tvornica u kojoj je nekad bio zapos­len cije­li grad zatvo­re­na je nakon pod­met­nu­tog poža­ra u kojem je  sku­pi­na rad­ni­ka i pogi­nu­la. Upoznajemo nji­ho­ve kole­ge koje se, nakon mno­gih neus­pje­ha i dalje bore da se ta isti­na doz­na i pro­ce­su­ira, te da se ponov­no pokre­ne pro­izvod­nja. No, grad­ske „struk­tu­re“ ih u tome koče favo­ri­zi­ra­ju­ći kri­mi­nal­ne tipo­ve koji na mjes­tu tvor­ni­ce namje­ra­va­ju otvo­ri­ti „spa­li­oni­cu otpa­da za ceo Balkan koji će naš grad konač­no sta­vi­ti na mapu Europe i sve­ta“ i dru­ge koji otva­ra­ju „boutique hotel“ nami­je­njen zah­tjev­ni­joj kli­jen­te­li. Trud i pro­tes­ti rad­ni­ka osta­ju uza­lud­ni, sve dok se u gra­du ne vra­ti nas­ljed­nik jed­nog od stra­da­lih rad­ni­ka koji im kao alter­na­tiv­ni put nudi „grup­nu tera­pi­ju“, a potom i ugo­vor s đav­lom. Tu film pola­ko popri­ma sve fre­ne­tič­ni­ji ritam i sulu­de se ritu­al­ne situ­aci­je nižu jed­na za dru­gom. Međutim, puno se gore stva­ri pod okri­ljem noći doga­đa­ju u spo­me­nu­tom hote­lu. Primjerice, podu­zet­ni hote­li­je­ri osmis­li­li su i atrak­tiv­nu novu ponu­du – gole dje­voj­ke poleg­nu­te na sto­lu slu­že kao pod­lo­ge za ponu­đe­ne mije­ša­ne nare­ske, te ih redo­vi­to odvo­ze u hlad­nja­ču „kako se meso (pos­lu­že­na sala­ma) ne bi ohla­di­lo“. Nakon što jed­na biva unu­tra zabo­rav­lje­na, razvi­ja se pra­vi pakao, od kojeg soto­nis­ta bje­ži sa svim nov­ci­ma koje je mogao poku­pi­ti, a izlu­đe­ni rad­ni­ci kre­ću pre­ma tvor­ni­ci gdje ih doče­ku­je veli­ki pre­diz­bor­ni pla­kat nekog od gla­ve­ši­na sa slo­ga­nom „Snaga je u zajedništvu“…Apokalipso iro­ni­ja na najjače.

• 71. Pulski filmski festival