Otvorena izložba Cinemaniac – Misliti film 2024. u galeriji Novo

Tekst Boris VINCEK • Fotografije iz arhiva PFF-a

13.07.2024.

Otvorenje izlož­be Cinemaniac 2024. – Misliti film, „Stéphan Crasneanscki: Ono što ostav­lja­mo za sobom – Iz arhi­va Jean-Luca Godarda“ odr­ža­no je u petak, 12. srp­nja u pul­skoj gale­ri­ji Novo. Na otva­ra­nu su se broj­nim pri­sut­ni­ma obra­ti­le kus­to­si­ce Branka Benčić i Tanja Vrvilo, rav­na­te­lji­ca JU Pula Film Festival Tanja Miličić te vodi­te­lji­ca gale­ri­je Novo Marijeta Bradić.

- Ovo jer prvo izda­nje Cinemaniaca koje se odvi­ja u surad­nji sa gale­ri­jom Novo, a radi se o izlož­bi fran­cu­skog mul­ti­dis­ci­pli­nar­nog auto­ra Stéphana Crasneansckog. Izložba je ina­če prvi put pred­stav­lje­na u Muzeju moder­ne i suvre­me­na umjet­nos­ti u Rijeci, potom isto tako u Apoteci u Vodnjanu, u nešto saže­ti­jem obi­mu. Inače obu­hva­ća sadr­žaj­no niz raz­li­či­tih rado­va koji su nas­ta­li na teme­lju osob­nog Godardovog arhi­va. Sa mnom su ovdje veče­ras rav­na­te­lji­ca Pula Film Festivala Tanja Miličić i kus­to­si­ce ove izlož­be Branka Benčić i Tanja Vrvilo. Inače sa Brankom, udru­gom Metamedij i gale­ri­ja Novo ima već mnoš­tvo surad­nji, a ove godi­ne u velja­či smo pred­sta­vi­li jed­nu publi­ka­ci­ju koju smo zajed­no radi­li. Prije nego što pre­pus­tim riječ nji­ma, želje­la bih samo zahva­li­ti i čes­ti­ta­ti orga­ni­za­to­ri­ma izlož­be. To su pri­je sve­ga Apoteka u surad­nji s MMSU-om Rijeka zatim Festivalom film­ske muta­ci­je, potom narav­no Pula Film Festivalom i udru­gom Metamedi i našim part­ne­ri­ma ove gale­ri­je, a to su udru­ge Atanor, Faro 11 i Labin Art Express, kaza­la je Bradić i napo­me­nu­la da izlož­ba osta­je otvo­re­na do 21. srpnja.

Ravnateljica Miličić se tako­đer zahva­li­la kus­to­si­ca­ma i gale­ri­ji Novo.

- Cinemaniac je puto­vao po raz­li­či­tim loka­ci­ja­ma tije­kom godi­na, ali ono što mi je jako zanim­lji­vo, sada kad puno pri­ča­mo o raz­li­či­tim obljet­ni­ca­ma, je da je Cinemaniac od 2002. akti­van na Pulskom film­skom fes­ti­va­lu – kada Javna usta­no­va Pula Film Festival još nije ni pos­to­ja­la. Dakle, sva­ka čast Branki i sva­ka čast ini­ci­ja­ti­vi da se film pro­ma­tra iz neke dru­ge per­s­pek­ti­ve i da se gle­da­te­lji­ma pru­ži moguć­nost da pro­miš­lja­ju film na jedan dru­gi način. Festival u prin­ci­pu ima samo veli­ku sre­ću što je Branka kao auto­ri­ca odlu­či­la ovu izlož­bu ovdje orga­ni­zi­ra­ti i zahva­lju­jem svi­ma koji su u tome sudje­lo­va­li, kaza­la je Miličić.

Branka Benčić je napo­me­nu­la kako je bilo neo­bič­no zanim­lji­vo use­li­ti se u gale­ri­ju Novo pre­ko puta fes­ti­val­skog cen­tra koji je u Domu branitelja.

- Za ovaj pro­jekt tre­ba­lo je uspos­ta­vi­ti mre­žu surad­nje, a to obo­ga­ću­je svih nas, pru­ža nam više vid­lji­vos­ti, ali i neke pros­to­re za uče­nje i za inter­pre­ta­ci­je. Izložba koja je pred nama dola­zi iz Riječkog muze­ja u pone­što pro­ši­re­noj ver­zi­ji. Mene je u stva­ri ins­pi­ri­rao jedan citat Waltera Benjamina „Unpacking my library“ gdje sam neka­ko pove­za­la upra­vo ras­pa­ki­ra­va­nje Godardovih kuti­ja, Godardovog arhi­va od stra­ne više­me­dij­skog umjet­ni­ka Stéphana Crasneansckog na način kako Benjamin, kad razot­kri­va tu svo­ju bibli­ote­ku, govo­ri o anti­ci­pa­ci­ji i o nekoj zna­ti­že­lji dok otkri­va klap­ne kuti­ja. Ovdje oko nas su raz­li­či­ti pro­ce­si pri­je­no­sa i reme­di­je­ti­za­ci­je kao obli­ka kul­tur­ne reapro­pri­ja­ci­je, ali i pre­la­že­nja iz jed­nog medi­ja u dru­gi na način da kroz nizo­ve frag­me­na­ta, tran­s­pa­ren­ci­ja i slo­je­va i povi­jes­ti umjet­nos­ti i povi­jes­ti fil­ma ovaj začu­đu­ju­ći Godardov arhiv zapa­ki­ran u kuti­ja­ma u gara­ži pos­ta­je mjes­to koje nam poka­zu­je i istra­ži­vač­ke pro­ce­se i lite­ra­tu­ru i u biti i rad i miš­lje­nje ovog veli­kog reda­te­lja. Danas zahva­lju­ju­ći ovoj izlož­bi može­mo kroz broj­ne slo­je­ve kola­ža i kuti­ja, dopri­je­ti do neiz­mjer­ne riz­ni­ce i bogat­stva Godardovog nas­lje­đa, kaza­la je Benčić i pre­da­la riječ kus­to­si­ci Vrvilo.

- Hvala Branka na ovoj sada već dvo­go­diš­njoj surad­nji s onim što smo u počet­ku zva­li Godardove kuti­je koje je Stéphan Crasneanscki goto­vo slu­čaj­no otkrio tra­ga­ju­ći za zvu­kom iz neupo­t­rjeb­lje­nih Godardovih mag­ne­to­fon­skih i film­skih vrp­ci, hti­ju­ći napra­vi­ti zajed­no sa svo­jim kolek­ti­vom za zvuk, Soundwalk kolek­ti­vom, zvuč­ni rad. Međutim, došav­ši u to veli­ko skla­di­šte, koje je zapra­vo skla­di­šte fran­cu­ske film­ske kom­pa­ni­je Wild Bunch, on je otkrio nepre­gled­no more kuti­ja i raz­li­či­te vrste odba­če­nog mate­ri­ja­la, od mon­taž­nog sto­la, od odba­če­nih mon­taž­nih apa­ra­ta za mon­ti­ra­nje zvu­ka, sve do odba­če­nih vrp­ci – sve ono što je on nazvao mrtvim pri­ro­da­ma – i našao je taj jedan niz sto­ti­ne kuti­ja koje je onda uz dopu­šte­nje Godardovih surad­ni­ka kre­nuo otva­ra­ti. Te su ga kuti­je potak­le na sni­ma­nje prve seri­je foto­gra­fi­ja za vlas­ti­ti rad iz koje je nas­ta­la izlož­ba od 164 foto­gra­fi­ja 2016. godi­ne u Francuskoj. Istovremeno je iz te zbir­ke foto­gra­fi­je nas­ta­la i jed­na pre­div­na knji­ga umjet­ni­ka koja na izvan­re­dan način kla­si­fi­ci­ra ono što Godard nije kla­si­fi­ci­rao, kaza­la je Vrvilo

Ona j doda­la da Godard te kuti­je nije osta­vio za sobom kao neku ostav­šti­nu, već kao ostav­šti­nu za živo­ta, namje­ra­va­ju­ći nas­ta­vi­ti dalje s nekim novim počet­kom, kre­nu­ti iz tabu­le rase i odba­ci­ti ono što mu je u tom tre­nut­ku bilo kao svo­je­vr­s­ni teret.

- Godarda taj mate­ri­jal nije zani­mao jer je s njim radio već 20 godi­na i nije želio nas­ta­vi­ti dalje. U sklo­pu ove izlož­be može­te vidje­ti 13 foto­gra­fi­ja od pri­je spo­me­nu­te seri­je od njih 164, zatim film koji je snim­ljen u pros­to­ru tog skla­di­šta gdje su saču­va­ne sve te kuti­je. Ono na što vam poseb­no želim pri­vu­ći pozor­nost, je da obra­ti­te paž­nju na zvuk tog fil­ma, na taj žamor. Izložba ima još jedan mali video koji otva­ra čet­vr­tu izlož­bu koju ćemo radi­ti u Zagrebu, jer pri­pa­da dru­gom cik­lu­su koji se zove Evidence/Tragovi sa Patti Smith i Charlotte Gainsbourg. Mali film koji ima­te pri­li­ku vidje­ti zove se „Četiri kar­di­nal­na vre­me­na“ i ula­zi u seri­ju tra­gič­kih pjes­ni­ka i sud­bi­na, a u ovom slu­ča­ju je to René Daumal, kaza­la je Vrvilo.

Stéphan Crasneanscki je fran­cu­ski mul­ti­dis­ci­pli­nar­ni umjet­nik, razvi­ja­ju­ći kon­cep­tu­al­ne, tran­s­na­ci­onal­ne, izved­be­ne, diskur­ziv­ne umjet­nič­ke prak­se u raz­li­či­tim medi­ji­ma – od umjet­nič­kih ins­ta­la­ci­ja, ple­sa, glaz­be i fil­ma do knji­ga, ana­log­nih i digi­tal­nih nosa­ča zvu­ka. Među surad­ni­ci­ma bili su: Patti Smith, Abel Ferrara, Jean-Luc Godard, Jean-Luc Nancy, Charlotte Gainsbourg, Nan Goldin, Willem Dafoe, Wim Wenders, Jean Nouvel, Isabelle Adjani, Catherine Deneuve, Isabelle Huppert. Izlagao je u među­na­rod­ni ins­ti­tu­ci­ja­ma poput Opéra de Lyon, KW Institute of Contemporary Art, Barbican Centre, Berghain, Centre Georges Pompidou, MUDAM, MuCEM, Museo Madre, New Museum, Palazzo Reale Milan, documenta14 u Ateni i Kasselu, Manifesta 12 Palermo i dr.