Vodnjanskim koracima – razgovor s arhitektom i dizajnerom Igorom Arihom

Tekst i fotografije Daniela KNAPIĆ • Dodatne fotografije iz arhiva I. ARIHA

09.10.2024.

„Vodnjanski Camino”, jedan od pro­je­ka­ta na kojem tre­nut­no radi, potak­nuo je ovaj raz­go­vor s poz­na­tim slo­ven­skim dizaj­ne­rom i arhi­tek­tom Igorom Arihom u nje­go­vom rod­nom Vodnjanu. Svojom kre­ativ­noš­ću i broj­nim uspješ­nim pro­midž­be­nim akci­ja­ma pos­ti­gao je svjet­ski ugled u podru­čju komu­ni­ka­ci­ja i ogla­ša­va­nja. Bilo bi pre­du­go ovdje nabra­ja­li sve nje­go­ve uspješ­ne pro­jek­te, nagra­de, člans­tva u žiri­ji­ma raz­nih među­na­rod­nih stru­kov­nih fes­ti­va­la i dru­ge poje­di­nos­ti tog boga­tog život­nog puta, koje lako doz­na­mo s neta. Slogan Igorove agen­ci­je „Arih Dinamik d.o.o.“ je jed­nos­ta­van: “Dobra ideja”.

Od vre­me­na stu­di­ja živiš u Ljubljani, ali Vodnjanu se uvi­jek vra­ćaš. Da li si sada tu radi pro­jek­ta Put zdravlja/ Vodnjanski Camino? 

Ne, sko­ro cije­lo lje­to i sko­ro sva­ki vikend tu sam s obi­te­lji, odma­ram u svo­joj rod­noj kući, nedav­no smo je obnovili.

No, usput radiš i na tom pro­jek­tu koji je sada pred fazom realizacije? 

Da, osmis­lio sam ga zajed­no sa Enniom Malussa, Danilom Dragosavcem, te spi­ri­tus moven­som – danas umi­rov­lje­nim vod­njan­skim Župnikom don Marjanom Jelenićem, s kojim odav­no – još iz stu­dij­skih dana – uspješ­no sura­đu­jem. Ideja je bila spo­ji­ti što više crka­va u jedan hod. Zapravo smo kre­nu­li s naka­nom obno­ve tri­ju hodo­čas­nih pute­va koji su se zavr­ša­va­li u Vodnjanu, a opi­sa­ni su u knji­zi Domenica Rismonda “Dignano d’Istria“, dav­ne 1937. Kasnije smo zaklju­či­li da je prak­tič­ni­je to obje­di­ni­ti u put koji se može pre­ho­da­ti u jed­nom danu i  pove­zu­je ključ­ne crk­vi­ce i ostat­ke sakral­nih obje­ka­ta oko Vodnjana. Inače vod­njan­šti­na s oko­li­com bro­ji pre­ko 60 crk­vi­ca i sma­tra se regi­jom možda i naj­guš­će zasi­ja­nom kato­lič­kim crk­va­ma na cije­lom podru­čju Mediterana.

Da li je to dije­lom i zbog mumi­ja koje se čuva­ju u Župnoj crk­vi sv. Blaža? 

Ne, veći­na tih crk­vi­ca dati­ra­na je puno pri­je 1820. godi­ne kad su tije­la sve­tih (kato­li­ci ne vole da ih se nazi­va mumi­ja­ma, jer je to pogrd­no) tu pre­se­lje­na iz Venecije, kako bi se spa­si­la od devas­ta­ci­je kojom je pri­je­tio Napoleon sa svo­jom voj­skom. Ne samo tije­la sve­tih nego i mno­ge relik­vi­je, bilo je tu nekih 10-ak sar­ko­fa­ga raz­nih relik­vi­ja koje su pre­ko 200 godi­na bile pohra­nje­ne u krip­ti vod­njan­ske crk­ve. Sjećam se kao dije­te, doma se pri­ča­lo da tamo u crk­vi pos­to­je neka tije­la, neke ener­gi­je itd., ali se to, narav­no, u biv­šoj Jugoslaviji nije smje­lo na glas govo­ri­ti. Kako je doš­la Hrvatska, don Jelenić mno­go je uči­nio na nji­ho­vu vred­no­va­nju i pro­midž­bi. Kažu da su oko tih tije­la sve­ta­ca jako moć­ne ener­gi­je, neki­ma je čak i koža još uvi­jek elas­tič­na… rađe­na su mno­ga mje­re­nja i istra­ži­va­nja koja , narav­no, nisu doka­za­la ništa osim da je to neko čudo. Općenito, Vodnjan je izgra­đen na loka­ci­ji na kojoj su ga, dok su hara­le Istrom, dos­lov­no zaobiš­le 3 veli­ke kuge (1100.te, 1300.te i tre­ća pos­li­je rene­san­se). To se pro­ču­lo, time se Vodnjan i pros­la­vio i kre­nuo sklad­no ras­ti, obje­di­niv­ši sedam okol­nih zase­la­ka. Dugo je bio i znat­no veći od Pule. Mislim da još uvi­jek pos­to­je te povolj­ne ener­gi­je po koji­ma je Vodnjan spe­ci­fi­čan. Normalno da ga jako volim i to je kao da hva­liš vlas­ti­to dije­te. Realno, Vodnjan nije baš za sva­ko­ga, mno­gi se u nje­mu ne sna­la­ze jer ima tu moć da te gur­ne u tvo­je kraj­nos­ti, da poja­ča ono što nosiš u sebi, bilo to dobro ili loše… Uglavnom, ovaj je Camino dug 22 kilo­me­tra, pove­zu­je 15 od tih 60 crk­vi­ca oko Vodnjana. Naravno, pozi­va­mo sve na nje­go­vu ophod­nju, jer je te loka­ci­je vri­jed­no posje­ti­ti ne samo kao kul­tur­nu i duhov­nu bašti­nu nego i radi zdrav­lja. Sv. Foška, Sv. Marija od zdrav­lja i osta­le pos­ta­je na tom putu su poseb­na, ener­get­ski jaka mjes­ta, jer u proš­los­ti lju­di sakral­ne objek­te nisu podi­za­li na neutral­nim toč­ka­ma nego na ener­get­ski moć­nim i pone­kad ozdrav­lju­ju­ćim mjes­ti­ma, a na tom putu ras­tu i raz­ne lje­ko­vi­te bilj­ke (za sve boles­ti – zapi­sao je bota­ni­čar Biasoletto) zato smo ovaj pro­jekt i nazva­li Putem zdravlja.

Često isti­češ svo­je bez­briž­no i vrlo kre­ativ­no dje­tinj­stvo u Vodnjanu, sklad­ne arhi­tek­ton­ske i ener­get­ske oso­bi­ne tog kra­ja kao traj­nu ins­pi­ra­ci­ju i temelj tvog uspje­ha. Manje je poz­na­to da si kao mla­dac bio jedan od osni­va­ča i prvih čla­no­va „Gustapha y nje­go­vih dobrih duho­va“, ban­da čije je ime kas­ni­je skra­će­no na jed­nos­tav­no ‑Gustaphi. Koliko je to iskus­tvo utje­ca­lo na tvo­je dalj­nje izbo­re i pos­lov­ne poteze? 

Muzika je pogo­to­vo u današ­nje vri­je­me jako zanim­lji­va kao pro­izvod. Ona je kod, zapis, pro­izvod koje­mu ne tre­ba skla­di­šte, nema roka tra­ja­nja… Ako su dobre har­mo­ni­je, muzi­ka te jako brzo pogo­di i dove­de u neko emo­ci­onal­no sta­nje. Svi bran­do­vi, svi pro­izvo­di danas žele uspos­ta­vi­ti emo­tiv­ni odnos sa svo­jim cilja­nim koris­ni­ci­ma i koris­te glaz­bu u tu svr­hu, a muzi­ka to napra­vi odmah- tre­nut­no. Uspostavi ili ne taj emo­tiv­ni odnos- npr. kad se voziš u autu i slu­šaš radio neka te pje­sma ili odmah pri­vu­če i poja­čaš ton, ili te pak odbi­je pa pro­mi­je­niš pos­ta­ju. Imao sam tu sre­ću da sam se bavio muzi­kom i u ban­du, gdje sam razvi­jao svo­je soci­jal­ne vje­šti­ne i izbli­za upoz­nao taj kult zajed­ni­ce, zajed­niš­tva koje stva­ra neki lijep pro­izvod. Tu dina­mi­ku ban­da  jako je dobro pre­ni­je­ti na tim, bilo koji – arhi­tek­ton­ski, dizaj­ner­ski, u sva­kom pos­lov­nom timu bit­no je da svat­ko zna kamo zajed­no žele sti­ći i da je svat­ko naj­bo­lji u svom seg­men­tu i daje svo­je naj­bo­lje u to što zajed­no radi­te. Tek se tako tim zais­ta razvi­ja i daje pro­izvo­de koji iska­ču iz pro­sje­ka. Bitno je zna­ti da su ti kole­ge potreb­ne i da sva­ko­ga poštu­ješ. Normalno da nit­ko nije per­fek­tan po nekim tvo­jim pra­vi­li­ma, ali moraš razu­mje­ti da je i ta per­fek­ci­ja ilu­zi­ja. Svatko sa sobom dono­si i mane i pred­nos­ti i tre­baš ga sagle­da­ti u koma­du, u cje­li­ni. Neke stva­ri se mogu popra­vi­ti, neke izbri­sa­ti, neke nado­gra­di­ti, ali kao cje­li­na čovjek s kojim radiš  ti mora odgo­va­ra­ti i fizič­ki i psi­hič­ki, po miri­su, vibra­ci­ji… Tako da mi je to iskus­tvo u glaz­bi u mla­dim dani­ma bilo jako dra­go­cje­no. Sad to znam, tada nisam, tad mi se samo čini­lo da je fora.

Sada imaš i muzič­ki stu­dio „Dom svo­bo­de“ u kojem radi poz­na­ti slo­ven­ski glaz­be­nik Magnifico, koja je tvo­ja funkcija?

Ja sam samo direk­tor, samo vodim fir­mu, a Magnifico i nje­go­vi muzi­ča­ri tamo stva­ra­ju. Imali smo nekad ide­ju, u počet­ku, da ćemo i pro­du­ci­ra­ti neke ben­do­ve, ali to je bilo krat­kog vije­ka i puno gub­lje­na ener­gi­je, pa smo ubr­zo odustali.

Ti si s njim radio kao s „bran­dom“? Kako se mar­ke­tin­ški gra­di jed­na estrad­na zvijezda?

Da, narav­no, to je jedi­ni pris­tup koji znam. Prihvatio sam ga kao doma već izgra­đe­ni brand, sa ide­jom da ga pla­si­ram izvan gra­ni­ca Slovenije. Tako smo 2005. pot­pi­sa­li sa Sony Music u Milanu, a oni su oba­vi­li osta­li dio pos­la globalno.

Sviraš li i dalje, bar za svoj gušt?

Sviram, a zad­njih pet godi­na idem na sato­ve kla­sič­ne gita­re i gita­ru stal­no nosim sa sobom. Dosta se dru­ga­či­je svi­ra u uspo­red­bi s elek­trič­nom, koju sam rani­je svirao.

Serijal ske­če­va „Mujo i Haso super stars“ pro­jekt je na kojem si sura­đi­vao s poz­na­tim Nadrealistom Brankom Đurićem Đurom. Kako je doš­lo do te surad­nje i jesu li se Bosanci žali­li na tu „kul­tur­nu apropriaciju“?

Nisu, oni su jako samo-iro­nič­ni i naj­vi­še vole čuti vice­ve o sebi. Ja sam obo­ža­vao vice­ve još kao kli­nac i dugo sam se bavio ide­jom da ta dva lika pre­tvo­rim u crta­ne fil­mo­ve, ali za to je bio potre­ban pre­ve­lik tim, pre­ve­lik ulog i vre­me­na i nov­ca, pa sam Đuri pred­lo­žio da napra­vi­mo igra­ni seri­jal. Na žalost, nije dugo potra­jao jer su glum­ci poče­li tra­ži­ti hono­ra­re koje im nismo mogli osi­gu­ra­ti, jer nismo Hollywood..

Veći dio kari­je­re, odnos­no pre­ko 30 godi­na, si u voda­ma koje su nekad nazi­va­ne dizaj­nom, mar­ke­tin­gom, EPP-om, PR-om i kako sve već… Danas, sa sve više raz­li­či­tih medi­ja, pri­mje­ću­jem da se sve to obje­di­nju­je pod nazi­vom „komu­ni­ka­ci­je i ogla­ša­va­nje“. Koliko su u tom tvom pos­lu bit­ne muzi­ka i humor?

Sve je bit­no i sve se može upo­tri­je­bi­ti, sve dje­lu­je. Sve su to dije­lo­vi maši­ne, raz­li­či­ti ala­ti, koli­ko čovjek ima čula toli­ko ima i moguć­nos­ti per­ci­pi­ra­ti poru­ku. Ako smo svjes­ni da živi­mo u vre­me­nu u kojem je u tije­ku bit­ka za dušu, a ne bit­ka za novac mora­mo biti paž­lji­vi. To je isto kao i osva­ja­nje cure, ne možeš je kupi­ti. Zna se koli­ko će to tra­ja­ti ako je kupiš. Ako hoćeš da je stvar­no tvo­ja morat ćeš joj s veli­kim razu­mi­je­va­njem i mno­go empa­ti­je dati do zna­nja da ti je sta­lo do nje. Ne želim pro­dat nešto što koris­ni­ku ne tre­ba, nego želim pre­poz­na­ti što mu tre­ba da može dobi­ti nešto i mis­lim da je to pra­vi pris­tup. Isto kao i u glaz­bi: ne mogu ti uva­li­ti muzi­ku koja ti se ne svi­đa, ali mogu ti pred­sta­vi­ti nešto što mis­lim da bi ti se moglo svi­dje­ti, a danas po svim tim algo­rit­mi­ma jako brzo mogu usta­no­vi­ti što se kome sviđa.

Zajedno s dvo­je kole­ga deve­de­se­tih si osno­vao jed­nu od prvih mar­ke­tin­ških agen­ci­ja u biv­šoj Jugi,“ Futura“, a nakon 10 vrlo uspješ­nih godi­na odlu­čio si kre­nu­ti u novu avan­tu­ru – vlas­ti­tu fir­mu Arih d.o.o. , gdje danas imaš stal­ne kli­jen­te i okup­ljen kva­li­te­tan i uho­dan tim kojem si art direk­tor i super­vi­zor, što ti ostav­lja pros­to­ra za bav­lje­nje i dru­gim tvo­jim dje­lat­nos­ti­ma i start-upo­vi­ma. Nekad si pri­čao kako je, prem­da si u Ljubljani diplo­mi­rao arhi­tek­tu­ru, jedi­no što si pro­jek­ti­rao bio koko­ši­njac za pili­će svo­jih rodi­te­lja. Međutim, danas se tom svom prvom pozi­vu sve više vraćaš?

Da, sad sam se baš vra­tio arhi­tek­tu­ri, jako me zani­ma i neka­ko me „svr­be prsti“ za pro­jek­ti­ra­nje, poseb­no jav­nih zgra­da i pros­to­ra… Npr. kole­ga i ja tru­di­li smo se pro­bi­ti s nekim ide­ja­ma oko Pjace u Vodnjanu, jav­ljam se na raz­ne natje­ča­je… ni jedan još nisam dobio, ali tvr­do­gla­vo se nas­tav­ljam pri­jav­lji­va­ti. Sad tek vidim da je to ozbilj­no zatvo­ren krug, ali nije mi to izgo­vor, dale­ko od toga, jed­nos­tav­no tvr­do­gla­vo idem dalje sa svo­jim ide­ja­ma. Trenutno obnav­ljam sta­re kuće, npr. slje­de­ći vikend idem na Vis u jed­nu sta­ru kuću, koju mi je baš iza­zov obno­vi­ti, iako će mi tre­ba­ti i puno inže­njer­skog zna­nja oko vla­ge, izo­la­ci­ja itd, ali sim­pa­tič­no mi je to i jako me priv­la­či ide­ja oživ­lja­va­nja sta­rih gra­đe­vi­na. Bilo bi mi, npr. jako zanim­lji­vo radi­ti sta­re Austro-ugar­ske vile na Verudi.

Radio si i radiš za mno­ge poz­na­te fir­me. Možda naj­poz­na­ti­ji tvoj pro­midž­be­ni posao bila je rek­la­ma za Mercedes u kojoj si upo­tri­je­bio i „lik i dje­lo“ Josipa Broza, što je u Sloveniji iza­zva­lo sva­kak­ve reak­ci­je, ali upra­vo ti je to osi­gu­ra­lo još jedan ugo­vor s Mercedesom, za Smart, te bio odskoč­na daska za mno­ge dru­ge pro­jek­te. Imao si mno­go uspje­ha, ali i „teže dije­lo­ve puta“. Kad ti je bilo najteže?

Definitivno 2008./09. godi­ne kad je uda­ri­la kri­za, pao Wall Street. Imao sam puno zapos­le­nih, a kli­jen­ti su na 50% odre­za­li budžet i pro­jek­te pre­ko noći, dos­lov­no kao u crti­ću kad se zale­tiš pre­ko ruba i vidiš: ups, ispod je pro­va­li­ja! Ne znam što mi se tada dogo­di­lo u gla­vi, neki kvrc… vidio sam da se naku­pi­lo toli­ko pro­ble­ma koje ne mogu rije­ši­ti i oti­šao sam na mje­sec dana u pla­ni­ne pisa­ti knji­gu. Neki su tada valj­da u fir­mi pomis­li­li da sam polu­dio, nekih 15-ak ih je odmah dalo otkaz, nes­ta­li… Nisam im tre­bao ja otka­zi­va­ti, što mi je bilo super. Realno, to mi je bila samo još jed­na pot­vr­da da u živo­tu nemaš ruž­nih i lije­pih stva­ri, sve su samo stva­ri, doživ­lja­ji. Koliko god je taj peri­od bio ružan, bio je i koris­tan za mene – kre­nuo sam sis­te­ma­ti­zi­ra­ti zna­nje koje mi se naku­pi­lo i nas­ta­la je ta prva knji­ga i ter­min „dina­mič­ne komu­ni­ka­ci­je“. Normalno, nisam je napi­sao za mje­sec dana, tada sam kre­nuo i vra­ćao joj se kas­ni­je u više navra­ta. Jedna pri­ja­te­lji­ca, pri­mi­je­tiv­ši kako sam zapeo, gubim se i ne uspi­je­vam se orga­ni­zi­ra­ti, unaj­mi­la je za mene kuću na sje­ve­ru Irske i moram joj se zahva­li­ti, Patriciji, za to što sam knji­gu dovr­šio, iako sam je fini­ši­rao „kod kuće“ na pla­ni­ni Pokljuki. Tako sam i naj­ve­ćoj život­noj kri­zi zahva­lan, jer je rezul­ti­ra­la knjigom.

Dvije si napi­sao- „ U mojim cipe­la­ma“ i „Budi voda“?

Ne, to je u osno­vi ista knji­ga, „U mojih čev­ljih“ je slo­ven­sko izda­nje, a „Budi voda“ je srp­sko, pro­ši­re­no izda­nje, objav­lje­no tri godi­ne kas­ni­je. Kako je izda­vač želio da ga dopu­nim pri­mje­ri­ma pro­je­ka­ta koje sam odra­dio u među­vre­me­nu, pro­mi­je­ni­li smo i nas­lov, pre­ma Bruceu Leeju (koga u knji­zi citi­ram) i nje­go­voj poz­na­toj reče­ni­ci „Budi kao voda, prijatelju“.

U knji­zi si izlo­žio osnov­ne prin­ci­pe tzv „dina­mič­ne komu­ni­ka­ci­je“, to je tvoj ter­min? Na što se odnosi?

Da, ja sam taj prin­cip izmis­lio, ali naziv  „Dinamične komu­ni­ka­ci­je“ dao je pri­ja­telj i kole­ga Franci Zavrl na jed­nom ruč­ku, dok sam mu sa žarom opi­si­vao knji­gu koju pišem. Sam prin­cip je saže­tak, sin­te­za 30-godiš­njeg rada koje sam obu­hva­tio u toj knji­zi. Osnovna je pos­tav­ka da, za raz­li­ku od tra­di­ci­onal­nog pris­tu­pa u kojem cilja­mo sto lju­di kako bi dose­gli jed­nog, moj je pos­tu­pak supro­tan – ciljam jed­nog da bih dose­gao sto, a to pos­ti­žem izbje­ga­va­njem „sedam smrt­nih gri­je­ha komu­ni­ka­ci­je“. Vučem ana­lo­gi­ju iz našeg odgo­ja, što sve drži – svih sedam smrt­nih gri­je­ha nave­de­nih u Novom zavje­tu vri­je­de i za komu­ni­ka­ci­je, tako da – želi­mo li da se poru­ka širi od jed­nog na sto i više – i dalje mora­mo izbje­ga­va­ti tih 7 gri­je­ha. U odno­su na zlat­no doba 70-ih i 80-ih godi­na, danas se ogla­ša­va­nje pro­mi­je­ni­lo u smis­lu da su tada komu­ni­ka­ci­je bile jed­no­s­mjer­ne, a sad su dvo­s­mjer­ne. To je veli­ka raz­li­ka, kao izme­đu jed­no­s­mjer­ne i auto-ces­te, dru­ga­či­ja je dina­mi­ka. Komunikacija je dvo­s­mjer­na akcija.

Danas onda može­te pra­ti­ti i feed­back korisnika?

Apsolutno, ako znaš što radiš samo to pratiš.

Na koji način?

Tako da pla­si­raš mno­go vari­jan­ti, opti­mi­zi­raš kam­pa­nju i onda vidiš što radi i tko se oda­zi­va. Onda se na to pri­la­go­đa­vaš, vodiš i putem kori­gi­raš. Prije, kad smo radi­li kla­si­ku, nismo mogli kori­gi­ra­ti, ako si uspio –uspio si, ako nisi-ćao! Sada je pot­pu­no dru­ga struk­tu­ra i puno više ula­zi­mo dos­lov­no u taj pro­ces da ciljaš jed­no­ga da bi dos­ti­gao sto.

U počet­ku vje­ro­jat­no nisi mogao puno bira­ti poslove?

Uvijek sam birao.

Uvijek? Imaš li puno situ­aci­ja koje si odbijao?

Imam, mno­go odbi­je­nih situ­aci­ja. Mislim da je ključ i u tome da znaš iza­bra­ti za koga radiš, da ti paše, da je iskren, da pro­izvod ili pro­jekt koji nudi nije muljaža…sve je to važ­no u našem pos­lu. Nitko te ne može pri­si­li­ti da nešto radiš. Ti odlu­ču­ješ i nema vanj­skih izgovora.

Kao pri­ori­tet isti­češ etič­ko poslovanje? 

Ne isti­čem ga, samo ga koris­tim kao fil­ter. Nedavno sam, npr. imao ponu­du jed­ne jako boga­te des­ti­le­ri­je koju sam lju­baz­no odbio: Izvinite, ne radim za alkohol.

Spomenuo si i bit­ku za duše, ili Armageddon, da li se dois­ta događa?

Normalno, vidiš to svug­dje, od Facebooka dalje, to je bit­ka za duše, ne za novac, prvo ti uzmu dušu pa sve osta­lo. Ali mis­lim da na sve sku­pa pre­oz­bilj­no gle­da­mo, jer još uvi­jek nismo uspje­li kao lju­di raz­bi­ti svoj ego i vidje­ti se ozbilj­no kao jed­nu kap­lju u moru na pla­ne­ti. Pored toga što pos­to­ji mili­jun nekih teori­ja kako uti­če­mo na pla­ne­tu, koli­ko smo sve pok­va­ri­li i ne znam šta… Kad na Zemlju pogle­dam s naj­bli­žeg sve­mi­ra, s Mjeseca, vidim našu sićuš­nost i koli­ko smo nebit­ni. Mislim da si pre­vi­še umiš­lja­mo da smo jako važ­ni i da je to što radi­mo naj­važ­ni­je na svi­je­tu, a ja bih rekao da je sve ovo samo raz­bi­bri­ga, da se ispu­ni pros­tor izme­đu rođe­nja i smr­ti, da ti pro­đe dan, da ti je zabav­no i da si možda nekom koris­tan (osim sebi). Tako da ne vje­ru­jem u neke veli­ke zavje­re, a ako i pos­to­je ne doti­ču me se mno­go, da ne kažem nikako.

Isusa u knji­zi navo­diš kao jed­nog od tvo­ja tri glav­na uzo­ra u marketingu?

Da, Isus kao naj­ve­ći komu­ni­ka­cij­ski guru. Ne zabo­ra­vi­mo – i on je u svo­je vri­je­me imao kon­ku­ren­ci­ju, a nije bilo medi­ja da pre­ne­su nje­go­vu pri­ču. On je naj­bo­lje znao uobli­či­ti i pre­ni­je­ti poru­ku u širo­ke mase. Mnogo može­mo od nje­ga nauči­ti. S dru­ge stra­ne, koje podu­ze­će ne bi volje­lo tra­ja­ti 2.000 godi­na? Predlažem svi­ma koji se bave komu­ni­ka­ci­ja­ma da pro­či­ta­ju Novi zavjet. Drugi uzor mi je rock and roll, kao prvi glo­bal­ni pro­izvod. On je isko­ris­tio radij­ske valo­ve koji­ma je zaokru­žio svi­jet i zaku­cao tu moguć­nost da se svi­je­tom može vla­da­ti i glo­bal­no . Coca Cola, Levi’s, McDonalds… –svi su se oni pos­li­je zaka­či­li na roc­k’n’roll, pri­je su bili lokal­no ame­rič­ki pro­izvo­di. Treće ins­pi­ra­ci­ja mi je geri­la rato­va­nje – kako s malo sred­sta­va i voj­ske zauze­ti cije­li otok, drža­vu i zavladati.

Razvijanju pro­midž­be­ne akci­je pris­tu­paš cje­lo­vi­to i slu­žiš se svim dos­tup­nim medijima?

Da, to zove­mo kana­li­ma. Za mene je kanal i mikro­fon u par­la­men­tu, skul­p­tu­ra u par­ku itd. Sve je kanal, nije to pita­nje neke uzan­ce, nego biraš što i kako želiš poru­či­ti. Biraš naj­jed­nos­tav­ni­ji put, kao što i voda koja se spu­šta s pla­ni­ne bira naj­lak­ši put do jeze­ra, rije­ke, ušća. Svakodnevno smo bom­bar­di­ra­ni raz­no­raz­nim komu­ni­ka­ci­ja­ma i teško ih je kate­go­ri­zi­ra­ti u neke gru­be seg­men­te da bi ih tako upo­treb­lja­va­li. Zato se prvo moraš vra­ti­ti kori­je­nu, ide­ji zašto, kome i što zanim­lji­vo i koris­no dono­siš. Tek na kra­ju se bira kanal.

Posebno deli­kat­no polje kojim si se bavio su i poli­tič­ke kam­pa­nje, s prvom si pri­po­mo­gao dola­sku Zorana Jankovića na mjes­to gra­do­na­čel­ni­ka Ljubljane…Koji je toč­no tvoj zada­tak u odno­su na poli­ti­ča­re, ne pišeš im programe?

Ne, pro­gram je prak­tič­no nji­hov pro­izvod, oni su pro­izvod. Ja im samo mogu kroz odre­đe­na istra­ži­va­nja pos­ta­vi­ti pri­ori­te­te u tom pro­gra­mu, pos­ta­vim im hije­rar­hi­ju u komu­ni­ka­ci­ji odre­đe­nih toča­ka. S Jankovićem, uvjet­no „lije­vim“ sam 2006. „izgu­bio nevi­nost“ u poli­ti­ci, rade­ći nje­go­vu kam­pa­nju. Naivno sam nakon dvi­je godi­ne išao radi­ti za jed­nog „des­nog“ pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta. Tako sam kad sam radio za lije­vog izgu­bio des­ne kli­jen­te, a za des­nog lije­ve, još sam neke i odbi­jao, bilo je jako „zabav­no“. Onda je još doš­la i kri­za 2008. i baš je bilo gad­no, pra­vi rol­ler­co­as­ter. Tako, poli­ti­ku sam radio, radim je još uvi­jek pone­kad, ali puno rjeđe.

I nemaš namje­ru u nju se aktiv­no uključiti? 

Ne, pre­vi­še volim svo­je pro­jek­te, pre­vi­še volim kre­ira­ti da bih se bavio vla­da­njem. Međutim, prin­cip dina­mič­ne komu­ni­ka­ci­je poka­zao mi se vrlo prik­lad­nim upra­vo u poli­tič­kim kam­pa­nja­ma – imaš poče­tak, kraj, dead­li­ne je fik­san, dan izbo­ra. Imaš eta­pe i publi­ke, prvi bazen, dru­gi, tre­ći bazen i jako se dobro da apli­ci­ra­ti taj princip.

Što je Wannabesociety.com?

To je jedan moj sta­ri inter­net­ski pro­jekt, reci­mo da je mod­ni. Više je dizaj­ner­ski, ali ide u kate­go­ri­ju mode, jer je riječ o jed­nos­tav­nim crnim ili bije­lim maji­ca­ma s oti­skom oda­bra­ne rije­či koju pred­lo­že čla­no­vi zajed­ni­ce. Ideja je kako jed­nom rije­čju iska­za­ti to što želiš pos­ta­ti, a ne ono što već jesi. Tu sam napra­vio cije­lu jed­nu arhi­tek­tu­ru upo­tre­be te rije­či bez dizaj­na. Invisible design prin­cip mi je bio ins­pi­ra­ci­ja. Čista riječ, bez deko­ra­ci­ja, crno-bije­la heure­ti­ka. Jer vje­ru­jem da riječ ima snagu.

“U počet­ku bija­še riječ“…

Točno tako. Tokom godi­na sam vidio da su rije­či dois­ta moć­ne. Pošto na siteu pos­to­ji ban­ka rije­či koje koris­ni­ci pred­la­žu, zad­njih sam godi­na­ma kre­nuo izba­ci­va­ti rije­či koje te mogu poves­ti u loši smjer, npr. BASTARD, BITCH, LIAR (za sada je dos­tup­na samo engle­ska opci­ja) pošto se zais­ta lju­di­ma poče­lo doga­đa­ti to što su nosi­li. Postoje i lije­pe pri­če- npr. jed­na stu­den­ti­ca je osam puta pala ispit iz mate­ma­ti­ke. Kad sam joj pok­lo­nio maji­cu s nat­pi­som MATHEMATICIAN polo­ži­la je. Ne kažem da je maji­ca tome dopri­ni­je­la, ali afir­ma­ci­je funk­ci­oni­ra­ju u našem mozgu.

Napravio si i, možda prvi, Marsovski kalendar? 

Bio je to pro­midž­be­ni pok­lon-kalen­dar naše fir­me za novu 2000. godi­nu. Krenuo sam iz činje­ni­ce da će čovjek naj­vje­ro­jat­ni­je u novom tisuć­lje­ću stu­pi­ti na Mars i zemalj­ski mu kalen­dar više neće vri­je­di­ti. Zato sam izra­ču­nao Marsovski kalen­dar (i dao ga na pro­vje­ru astro­no­mi­ma, koji su ga pot­vr­di­li i dora­di­li manjim korek­ci­ja­ma) i tiskao ga kao novo­go­diš­nji pok­lon koji sam dije­lio oko­lo, u Nassu i drug­dje, tako da je jedan pri­mje­rak neka­ko sti­gao i na Sri Lanku do pokoj­nog Artura C.K lar­ka. Novinarki koja ga je sli­ka­la s tim kalen­da­rom i pos­la­la mi sli­ku, rekao je: „Da, da, to je jed­na sta­ra ide­ja. Zanimljivo i ja sam raz­miš­ljao o tak­vom, 18-mje­seč­nom kalen­da­ru!“ Mislim da je to i jedan od prvih kalen­da­ra koji je naprav­ljen za Mars, nisam našao dru­gih sta­ri­jih obja­va, tako da će ga jed­nom net­ko možda i koris­ti­ti. U stva­ri ne vje­ru­jem da se čovjek može pre­se­li­ti na Mars, jer kako je jed­nom rekao Edi Maružin: to bi bilo kao da list odlu­či da se pre­se­li na dru­go sta­blo. Mislim, čak i da čovjek ode i živi tamo, pro­mi­je­ni­li bismo se i genet­ski i tje­les­no i psi­hič­ki, to više ne bi bili mi.

Iz tvog boga­tog iskus­tva s raz­li­či­tim pos­lo­vi­ma,  što bi savje­to­vao oni­ma koji danas pra­ve prve kora­ke u svi­je­tu rada, kako da pro­na­đu i odr­že „svo­ju nišu“, a i svo­ju dušu?

Prije sve­ga mora ih priv­la­či­ti i zabav­lja­ti to što rade, ne smi­je im biti ništa teško. Čim pri­mi­je­te da im je teško, da sve zapi­nje i da se muče, mora­ju pro­mi­je­ni­ti. Mene je uvi­jek vodi­lo to kad sam bio kli­nac i radio neku igrač­ku, gra­dio šato­re za kaubo­je i Indijance, nase­lja, bio mali arhi­tekt…  jedva sam čekao jutro da to nas­ta­vim radi­ti. To je taj osje­ćaj koji me i danas drži, moti­vi­ra da kre­nem u novi dan. Ja posao stav­ljam u kate­go­ri­ju zaba­ve i to bi morao biti. Znači: moraš bri­nu­ti za zdrav­lje, svo­ju fizič­ku i psi­hič­ku kon­di­ci­ju, biti auten­ti­čan i posao ti na kon­cu mora biti zaba­va – to je moja poru­ka svi­ma, ne samo mladima.