(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: razgovor s animatoricom Lunom Strmotić

U Klubu Pulske film­ske tvor­ni­ce 13.ožujka zapo­če­la je 15. Radionica ani­mi­ra­nog fil­ma PFT‑a. Kroz ove bes­plat­ne radi­oni­ce nami­je­nje­ne uglav­nom osnov­ci­ma, ali i dru­gim mla­đim zna­ti­želj­ni­ci­ma i kre­ativ­ci­ma, polaz­ni­ci uče osno­ve ani­ma­ci­je i prak­tič­no upoz­na­ju pro­ces izra­de ani­mi­ra­nog fil­ma „oživ­lja­va­ju­ći“ svo­je ide­je i liko­ve iz mašte. Završni rezul­ta­ti – autor­ski ani­mi­ra­ni fil­mo­vi –na kra­ju dobi­ju svo­ju poseb­nu večer u Klubu. Do sada su se na tim radi­oni­ca­ma izre­da­li mno­gi struč­ni men­to­ri, a kao i pret­hod­nu, ovu vodi mla­da pul­ska ani­ma­to­ri­ca Luna Strmotić, što je bio i povod za kra­ći raz­go­vor s njom.

Radionica je, dak­le, u tijeku?

- Da, ovo je već dru­ga koju vodim ja. Od lanj­skog pro­sin­ca do kra­ja siječ­nja ove godi­ne vodi­la sam 14. PFT radi­oni­cu ani­ma­ci­je, a s ovom smo kre­nu­li sre­di­nom ožuj­ka, po dva sata utor­kom i čet­vrt­kom od 17 do 19 sati i okon­čat ćemo je do kra­ja travnja.

Je li mogu­će da se za tra­ja­nja radi­oni­ce upi­še još koji zain­te­re­si­ra­ni „pado­bra­nac“?

- Pošto smo već kre­nu­li sa razvo­jem ide­je fil­ma (na kojem će polaz­ni­ci radi­ti) i proš­li kroz odre­đe­ni broj vjež­bi, naža­lost nije mogu­će više se pri­klju­či­ti radionici.

Što sve radiš s polaznicima? 

- Prolazimo kroz kla­sič­ne vjež­be ani­ma­ci­je, učim ih kako napra­vi­ti kla­sič­nu 2D crta­nu ani­ma­ci­ju, kako stop-moti­on za koji tre­ba­ju obli­ko­va­ti poseb­ne lut­ke i na kra­ju kako napra­vi­ti svoj film… Tako se, kroz neke crtač­ke igre i pisa­nje pri­ča, bolje upoz­na­ju s cije­lim pro­ce­som izra­de filma.

Osim ove dvi­je radi­oni­ce, vodi­la si još neke?

- Jesam. Npr. pazin­ska Udruga Forma, čiji sam član, sva­ke godi­ne orga­ni­zi­ra Samanj kul­tu­re u pazin­skom Kaštelu i prve sam godi­ne vodi­la radi­oni­cu Stop-ani­ma­ci­je, za polaz­ni­ke od 6 do 9 godi­na, na kojem smo zajed­no napra­vi­li jedan krat­ki film.

U ovoj su ti gru­pi samo dje­ca, ili ima i odras­lih polaznika?

Malo smo pro­ši­ri­li dob­nu sku­pi­nu, pa ima­mo jed­nu dje­voj­ku iz 2. sred­nje i pul­skog stu­den­ta s odsje­ka Dizajna i audi­ovi­zu­al­nih komu­ni­ka­ci­ja, a veći­na je iz 5. raz­re­da pul­skih Osnovnih ško­la… Malo me zabri­nja­va­lo da se možda neće sla­ga­ti zbog raz­li­ke u godi­na­ma, ali sla­žu se, vje­ro­jat­no ih je pri­bli­žio inte­res za ani­mi­ra­ni film.

Zadovoljna si s gru­pom, kako reagiraju?

- Ponekad su malo pre­pla­še­ni, jer ima tu puno pos­la i crta­nja istih stva­ri… No, kada vide što se sve može, kad im poka­žem pri­mje­re da u ani­ma­ci­ji ne pos­to­je gre­ške, da mogu napra­vi­ti sve što zamis­le, tada se opus­te i bude im zabavno.

Ti si ina­če diplo­mi­ra­la na zagre­bač­koj Akademiji likov­nih umjetnosti?

- Završila sam diplom­ski stu­dij na Akademiji u Zagrebu, a pred-diplom­ski u Rijeci, na odje­lu za dizajn Akademije pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti ima­li smo gra­fič­ki dizajn, tj. vizu­al­ne komu­ni­ka­ci­je, tipo­gra­fi­ju, video, nove medi­je i neke kla­sič­ne teoret­ske pred­me­te poput povi­jes­ti umjet­nos­ti i sl. Tamo sam zapra­vo otkri­la svoj inte­res za ani­ma­ci­ju i odlu­či­la sam se pre­us­mje­ri­ti s dizaj­na na ani­ma­ci­ju, tako da sam se kra­jem 2019. pre­se­li­la u Zagreb i tamo diplo­mi­ra­la, ali sve je poče­lo na Akademiji u Rijeci.

No, volje­la si i rani­je crtati?

- Non-stop, od male­na crtam, od vrti­ća i osnov­ne, pa potom i u pul­skoj sred­njoj Školi pri­mi­je­nje­ne umjet­nos­ti i dizaj­na (ŠPUD)… Tako da –da, crta­nje me pra­ti cije­li život.

Što još voliš, što te još fas­ci­ni­ra pored animacije? 

- Volim bilj­ke, pone­kad volim kuha­ti, kao i sva­ki Puležan volim ići na more, kla­sič­no – šet­nje, dru­že­nja i tako… Npr. u sred­njoj sam odla­zi­la i na radi­oni­cu kera­mi­ke u Rojcu, koja baš nije veza­na uz ani­ma­ci­ju, ali bila mi je super. Radionice ani­ma­ci­je nisam poha­đa­la, ali zagre­bač­ki Animafest sva­ke godi­ne ima odlič­ne mas­ter­cla­sse­ve i pre­da­va­nja koje nas­to­jim redo­vi­to pratiti.

Što se tiče tvo­jih budu­ćih kora­ka, jesi li raz­miš­lja­la u prav­cu mul­ti­dis­ci­pli­nar­nos­ti u tvo­joj umjet­nos­ti, kom­bi­ni­ra­nju raz­li­či­tih umjet­nič­kih prak­si s dru­gim svo­jim vje­šti­na­ma i interesima? 

- Jesam, želja mi je više istra­ži­ti strip, ali prvens­tve­no ilus­tra­ci­ju, bilo dje­čjih knji­ga ili izra­du nas­lov­ni­ca, pla­ka­ta i sl. To me inte­re­si­ra još od sred­nje ško­le, pri­je ani­ma­ci­je, pa si sad raz­miš­ljam pre­us­mje­ri­ti se malo i u to, ali narav­no nas­ta­vi­ti i radi­ti na autor­skim fil­mo­vi­ma. Najviše bih volje­la radi­ti u nekom timu ani­ma­to­ra koji radi ani­mi­ra­ne seri­je. Velika ins­pi­ra­ci­ja mi je seri­ja koje je nedav­no izaš­la – Scavengers Reign i irski ani­ma­cij­ski stu­dio – Cartoon Saloon, ali i mno­ge crta­ne seri­je kojih se sje­ćam iz dje­tinj­stva, poseb­no one koje sam kao dije­te pra­ti­la na Rai I i Rai II. To bi mi bila naj­ve­ća želja, možda neka veća kopro­duk­ci­ja, npr. hrvat­ska, fran­cu­ska, irska, jer one su vode­će sile u svi­je­tu ani­ma­ci­je. Općenito, san mi je radi­ti u većem timu kre­ativ­nih lju­di koji ins­pi­ri­ra­ju jed­ni dru­ge. Mislim da mi je to još dale­ko, ali se nadam da je i ostvarivo.

Nedavno ste u Klubu PFT ti i kole­gi­ca Sunčana Brkulj ima­le pre­zen­ta­ci­ju svo­jih dosa­daš­njih ani­mi­ra­nih radova? 

- Da, pred­sta­vi­le smo svo­je stu­dent­ske, tj. ja sam pred­sta­vi­la svo­je stu­dent­ske jer još radim na svom debi­tant­skom fil­mu, dok je Sunčana pred­sta­vi­la i svo­je stu­dent­ske i svoj debi­tant­ski film.

Obje već ima­te lije­pa iskus­tva s raz­nih fes­ti­va­la ani­mi­ra­nog filma?

- Da, obiš­le smo podos­ta fes­ti­va­la, Sunčana je uspje­la ulo­vi­ti neke i van Korone, a ja sam naža­lost veći­nu stu­di­ja proš­la tokom Korone, pa nisam uspje­la osob­no posje­ti­ti sve fes­ti­va­le na koji­ma su se moji fil­mo­vi pri­ka­zi­va­li. Bila sam u Ljubljani na Animateci i u Italiji u mjes­tu Gifonni, malo juž­ni­je od Napulja. Giffoni je više poput Pulskog film­skog fes­ti­va­la, foku­si­ran na igra­ni film, ali bio je i poseb­ni pro­gram za ani­ma­ci­ju. Tako sam i upoz­na­la neke super dra­ge kole­ge animatore.

Zahvatio te, dak­le, upra­vo peri­od u kojem se stu­dij uglav­nom odvi­jao on-line? Kako je to bilo i koje si pote­ško­će ima­la s tom vrstom nastave?

- Sve smo ima­li on-line, što baš nije dobro za smjer ani­mi­ra­nog fil­ma i likov­nu aka­de­mi­ju. Osim što je pro­fe­so­ri­ma bilo teže vodi­ti nas­ta­vu i možda teže objaš­nja­va­ti nam neke dije­lo­ve fil­mo­va koje bi mogli popra­vi­ti (jer smo taman tada poče­li radi­ti na svo­jim ani­mi­ra­nim fil­mo­vi­ma), neka­ko se sve to razvod­ni­lo i ta on line nas­ta­va nije baš naj­bo­lje funk­ci­oni­ra­la, ali mi kole­ge smo se neka­ko bez obzi­ra na sve uspje­li zbli­ži­ti i puno smo si poma­ga­li, puno smo surađivali.

S kojim si men­to­ri­ma radila?

- Na 4. godi­ni, tj. na prvoj diplom­skog ima­li smo 3 – 4 men­to­ra. Oni su to odlu­či­li, da bi svi pro­fe­so­ri tre­ba­li biti men­to­ri na našem prvom stu­dent­skom fil­mu na diplom­skom stu­di­ju. A kas­ni­je mi je, za moj zavr­š­ni, diplom­ski rad men­tor bio prof. Darko Bakliža.

Koji ti je bio diplom­ski rad?

- Radila sam krat­ki film o malom psu i vuko­vi­ma, „Čopor ili sta­do?“. Kratki sinop­sis fil­ma je da pas čuva ovči­ce dok mu vuko­vi ne dođu u posjet i on se kre­ne pre­miš­lja­ti spa­da li u sta­do ili u čopor i tre­ba li bra­ni­ti ovce ili vje­ro­va­ti vukovima.

Tvoje fil­mo­ve obič­no svr­sta­va­ju u dječje?

- Najviše da, možda radi este­ti­ke, jer više gra­vi­ti­ram pre­ma mek­šim obli­ci­ma i sim­pa­tič­nim liko­vi­ma. Nisam ima­la namje­ru radi­ti dje­čji film, ali tako je ispa­lo i mis­lim da je to na kon­cu super.

Na čemu sada radiš?

- Sada s kole­gi­com Antoniom Klarić radim na fil­mu „Oko trnja nema zvi­jez­da“ koji pro­du­ci­ra Miljana Dragičević (Minya film i ani­ma­ci­ja). To nije dje­čji film, više je za odras­le. Također ima šare­ne boje, mek­še liko­ve i tako, ali pri­ča je malo ozbilj­ni­ja, cilj nam je bio nagla­si­ti kon­trast mek­ših vizu­ala i ozbilj­ni­ju temu fil­ma. Likovi se nala­ze u gra­du okru­že­nim trnjem, nepo­god­nim za život, koji im samo pogor­ša­va situ­aci­ju. Međutim, nit­ko se tome ne želi suprotstaviti…

Preslika ovo­ga što živimo?

- Poruka je neka­ko sup­til­na, ali da – to trnje pred­stav­lja tu nela­go­du i pra­ti­mo pro­met­nog poli­caj­ca koji se s time suoča­va kroz svo­ju dnev­nu rutinu.

Što bi mogla savje­to­va­ti neko­me mla­đem tko bi se volio ozbilj­ni­je posve­ti­ti ani­ma­ci­ji, a i što mis­liš o ovom ubr­za­nom razvo­ju umjet­ne inte­li­gen­ci­je koja danas već može izra­di­ti crtić samo na osno­vu neko­li­ko zada­nih riječi?

- Ima tu dos­ta pro­ble­ma, vidim da se to više ne može skroz suz­bi­ti jer je pos­ta­lo dije­lom sva­kod­ne­vi­ce, ali sva­ka­ko bi se tre­ba­lo doves­ti u red, jer tu ima puno kra­đe, krše­nja autor­skih pra­va itd. Mladima bih ipak savje­to­va­la da se samo bace u to što vole, neka se ne boje hoće li naći posao, jer na kra­ju iz osob­nog iskus­tva mogu reći da sam svo­jim izbo­rom sret­ni­ja nego kad bih radi­la nešto što me ne zani­ma i ne volim. Tako da sva­ko­me ukrat­ko mogu reći: Samo hra­bro, kura­ja! Neka istra­žu­ju i nađu ono što ih ispu­nja­va. Preporučila bih da se ne žure, da istra­že što više svo­jih inte­re­sa i isko­ris­te svo­je vri­je­me u sred­njoj ško­li i na fak­su da slu­ša­ju­ći sebe i pro­na­đu ono što ih naj­vi­še  priv­la­či. Pogotovo moram istak­nu­ti zajed­ni­cu u ani­mi­ra­nom fil­mu, jer su to sve jako topli i dobro­ćud­ni lju­di. Zapravo svi radi­mo slič­ne stva­ri, možda ne iste žan­ro­ve i vizu­al­ne izra­ze, ali na kon­cu to je ani­mi­ra­ni film i svi pro­la­zi­mo kroz iste pro­ce­se, pa je tu pri­sut­no i to veće zajedništvo.

Kako ocje­nju­ješ svo­ju gene­ra­ci­ju? Obično se pri­ča kako ste kons­tant­no „pri­kop­ča­ni na apa­ra­te“ i soci­jal­ne mre­že pre­ko kojih se odvi­ja veći dio vašeg dru­že­nja. Međutim, nedav­ni doga­đa­ji sa stu­den­ti­ma u Srbiji poka­zu­ju da nove gene­ra­ci­je ima­ju ite­ka­ko puno sna­ge, empa­ti­je, veli­ko srce i želju za boljim i pra­ved­ni­jim svi­je­tom, te su uspje­li ins­pi­ri­ra­ti i mno­ge sta­ri­je, zapa­le u letar­gi­ju i razo­ča­ra­nost postojećim…

Smatram da smo jed­na dobra gene­ra­ci­ja koja ite­ka­ko vidi kak­vo je sta­nje u svi­je­tu i želi napra­vi­ti neke pro­mje­ne koje se pak, narav­no, ne mogu dogo­di­ti iz dana u dan, nego je to pro­ces. Studenti u Srbiji su tre­nut­no veli­ka moti­va­ci­ja i ins­pi­ra­ci­ja. Međutim,  sma­tram da je za sva­ko akti­vis­tič­ko dje­lo­va­nje potre­ban i velik rad na sebi i u kru­gu svo­jih bli­skih, što pos­tup­no priv­la­či sve više poje­di­na­ca koji se sla­žu, a tada su, vje­ru­jem, mogu­će i veće druš­tve­ne promjene.

 

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija. 

• 15. Radionica animiranog filma
• Luna Strmotić
• Pulska filmska tvornica