Kulturna politika|Cultural Policy|Politica culturale

Nacrt Istarske kul­tur­ne stra­te­gi­je u cje­li­ni može­te pre­uze­ti na slje­de­ćem lin­ku:  Nacrt Istarske kul­tur­ne stra­te­gi­je (hr) – pdf dow­nlo­ad.

U nas­tav­ku može­te pro­či­ta­ti uvod Strategije.

 

NACRT ISTARSKE KULTURNE STRATEGIJE

- na teme­lju sas­ta­na­ka Radnih timo­va, doku­me­na­ta i komen­ta­ra tek­s­to­ve i sin­tet­ski pri­kaz stra­te­škog pla­na pri­re­dio je Davor Misković

Uvod

Istarska kul­tur­na stra­te­gi­ja dono­si se na raz­dob­lje od pet godi­na, odno­si se na kul­tur­ne dje­lat­nos­ti u Istarskoj župa­ni­ji, a njom se utvr­đu­ju pri­ori­te­ti i ključ­ni prav­ci dje­lo­va­nja Istarske župa­ni­je u podru­čju kul­tu­re. Nacrt Istarske kul­tur­ne stra­te­gi­je sači­ni­la je sku­pi­na kul­tur­nih dje­lat­ni­ka koji su utvr­di­li sta­nje u pos­to­je­ćim dje­lat­nos­ti­ma i potre­ba­ma u kul­tur­nom sek­to­ru i na teme­lju toga odre­di­li pri­ori­te­te i ključ­ne prav­ce dje­lo­va­nja, te ras­po­dje­lu temelj­nih resur­sa Istarske županije.

Područje kul­tu­re jed­no je od onih podru­čja koje je zbog mno­gos­tru­kos­ti zna­če­nja iznim­no teško pre­ciz­no odre­di­ti. Različita shva­ća­nja poj­ma kul­tu­ra Raymond Williams sažeo je u tri zna­če­nja tako da kul­tu­ra zna­či (1) opći pro­ces civ­li­za­ci­je u smis­lu samo­uz­di­za­nja i obra­zo­va­nja; (2) vje­ro­va­nje, prak­su i način živo­ta koji raz­li­ku­je neku sku­pi­nu (etnič­ku, sub­kul­tur­nu, pro­fe­si­onal­nu, itd.) ili neko druš­tvo od dru­gih; (3) dje­la i prak­su inte­lek­tu­al­ne, oso­bi­to umjet­nič­ke aktiv­nos­ti. Kada govo­ri­mo o kul­tur­nom sek­to­ru uglav­nom se mis­li na ovo tre­će zna­če­nje, tako da kul­tur­ni sek­tor pois­to­vje­ću­je­mo s umjet­nič­kim dje­lo­va­njem. Ovu logi­ku sli­je­de i podje­le uprav­ne nad­lež­nos­ti tako da se minis­tar­stva kul­tu­re i uprav­ni odje­li za kul­tu­ru bave uglav­nom kul­tu­rom kao onim podru­čjem koje obu­hva­ća ins­ti­tu­ci­je i aktiv­nos­ti koje ima­ju memo­rij­sku ili stva­ra­lač­ku funk­ci­ju u podru­čju umjet­nos­ti. Naravno, ova lini­ja nije jas­no povu­če­na tako da u ovim nad­lež­nos­ti­ma može­mo pro­na­ći i ele­men­te antro­po­lo­škog shva­ća­nja kul­tu­re, ali i ele­men­te naj­op­će­ni­ti­je razi­ne kul­tu­re kao civi­li­za­cij­skog pro­ce­sa. U prak­si je upra­vo uprav­na nad­lež­nost važ­na za odre­đe­nje kul­tur­nog sek­to­ra, onda pos­lje­dič­no i svih mje­ra koje se odno­se na uprav­lja­nje ovim sek­to­rom, pri­je sve­ga mje­ra kul­tur­ne poli­ti­ke. S dru­ge stra­ne, upra­vo zato što kul­tur­ni sek­tor ima nede­fi­ni­ra­ne gra­ni­ce vlas­ti­tog podru­čja sama kul­tur­na poli­ti­ka pos­ta­je vrlo nes­ta­bil­nim kon­cep­tom. Naime, naj­češ­će odvo­je­na od medij­ske (i uop­će komu­ni­ka­cij­ske) poli­ti­ke, odvo­je­na od pros­tor­nog pla­ni­ra­nja (arhi­tek­tu­re i urba­niz­ma), kul­tur­na poli­ti­ka naj­češ­će se svo­di na umjet­nič­ku poli­ti­ku što zna­či da je objekt nje­zi­nog inte­re­sa pri­je sve­ga estet­ska dimen­zi­ja, ukus i sim­bo­lič­ke vri­jed­nos­ti. Ovo je i s teorij­skog, ali i prak­tič­nog gle­di­šta, neza­do­vo­lja­va­ju­će, jer kul­tur­na poli­ti­ka, da bi bila dje­lat­na, mora razvi­ti odnos pre­ma medij­skoj i pros­tor­noj poli­ti­ci, ali i pre­ma obra­zo­va­nju i gos­po­dar­stvu. Pa ipak, kul­tur­na poli­ti­ka, una­toč tome što je foku­si­ra­na na jed­nu usku defi­ni­ci­ju kul­tu­re, uspje­va razvi­ti odnos, iako neujed­na­čen, pre­ma onim ele­men­ti­ma kul­tu­re koji su od ključ­ne važ­nos­ti za kul­tur­ni razvi­tak, iako su u uprav­noj raz­di­obi pri­pa­li dru­gim sek­to­ri­ma, i tako ipak odre­di­ti smjer kul­tur­nog razvo­ja. Zbog toga je iznim­no važ­no za sva­ku kul­tur­nu poli­ti­ku da bude okre­nu­ta među­sek­tor­skoj surad­nji. U Istarskoj kul­tur­noj stra­te­gi­ji tom pita­nju posve­ti­lo se puno paž­nje i odre­đe­ne su aktiv­nos­ti koje ima­ju za cilj pove­za­ti kul­tur­ni razvi­tak Istre s dru­gim sek­to­ri­ma, oso­bi­to s obra­zo­va­njem i turizmom.

Osim odre­đe­nja poj­ma kul­tu­re važ­no je odre­di­ti i način orga­ni­za­ci­je kul­tur­nog sek­to­ra. Dva su osnov­na nači­na orga­ni­za­ci­je druš­tve­nih odno­sa, oni se mogu ure­di­ti putem trži­šta ili putem hije­rar­hi­ja. Ovim dva­ma nači­ni­ma pri­klju­ču­je se i tre­ći, mre­ža, koja je dovolj­no raz­li­či­ta od obje osnov­ne for­me tako da se može sma­tra­ti tre­ćom osnov­nim for­mom. U kul­tur­nim poli­ti­ka­ma to zapra­vo zna­či da one poči­va­ju na dva osnov­na nači­na regu­la­ci­je inte­re­sa i odno­sa u kul­tur­nom sek­to­ru. Ovi inte­re­si i odno­si se regu­li­ra­ju putem trži­šta, za što nor­ma­tiv­nu osno­vu pred­stav­lja­ju vlas­nič­ka pra­va, komu­ni­ka­ci­ja među akte­ri­ma odvi­ja se putem cije­na, akte­ri se naj­češ­će ne obve­zu­ju na dugo­ro­čan odnos, a sve odno­se odli­ku­je iznim­na flek­si­bil­nost. U Hrvatskoj je putem trži­šta regu­li­ran tek dio odno­sa u kul­tu­ri, i to uglav­nom onaj koji se odno­si na kul­tur­ne indus­tri­je, ali i tu su pri­sut­ne iznim­no veli­ke inter­ven­ci­je drža­ve ili dru­gih hije­rar­hij­skih razi­na upra­ve. Daleko veći dio odno­sa regu­li­ran je putem hije­rar­hij­ske for­me, koja poči­va na admi­nis­tra­tiv­nom uprav­lja­nju, nor­ma­tiv­nu osno­vu tu pred­stav­lja­ju rad­ni odno­si, komu­ni­ka­ci­ju među akte­ri­ma odli­ku­je ruti­na, akte­ri se uglav­nom obve­zu­ju na dugo­ro­čan odnos, a sve odno­se odli­ku­je for­ma­li­zam i odsus­tvo flek­si­bil­nos­ti. Izvrstan pri­mjer hije­rar­hij­ske for­me orga­ni­za­ci­je druš­tve­nih odno­sa je Zakon o usta­no­va­ma koji pro­pi­su­je dugo­roč­ne obve­ze osni­va­ča pre­ma usta­no­vi i odre­đu­je ruti­ni­zi­ran način uprav­lja­nja. U hrvat­skoj kul­tu­ri veći­na odno­sa regu­li­ra­na je putem hije­rar­hij­ske for­me, a to se odno­si na sve muze­je, knjiž­ni­ce, arhi­ve, kaza­li­šta, kul­tur­ne cen­tre i puč­ka otvo­re­na uči­li­šta, kon­zer­va­tor­ske i res­ta­ura­tor­ske zavo­de koji­ma su osni­va­či drža­va, župa­ni­je, gra­do­vi i opći­ne. Hijerarhijska for­ma pre­li­je­va se i u dru­ge, dale­ko flek­si­bil­ni­je zamiš­lje­ne, odno­se poput finan­ci­ra­nja potre­ba u kul­tu­ri jav­nim sred­stvi­ma. Treća for­ma orga­ni­za­ci­je druš­tve­nih odno­sa je ona mrež­na koja poči­va na nor­mi reci­pro­ci­te­ta i nas­to­ji uti­li­ta­ri­zi­ra­ti kom­ple­men­tar­ne sna­ge poje­di­nač­nih akte­ra. Mreže nisu flek­si­bil­ne poput trži­šta, one poči­va­ju na odre­đe­nim dugo­roč­nim odno­si­ma, iako ne tako čvr­sto defi­ni­ra­nim kao u slu­ča­ju hije­rar­hij­ske for­me. Mreže su novi­ja for­ma orga­ni­za­ci­je druš­tve­nih odno­sa, koja se razvi­ja tek pos­ljed­njih neko­li­ko deset­lje­ća, i zbog još uvi­jek nisu tako čes­ta poja­va u kul­tur­nom sek­to­ru. U Hrvatskoj one su karak­tris­tič­ne za surad­nju među udru­ga­ma u kulturi.

Istarska župa­ni­ja jed­na je od toča­ka u hije­rar­hij­skoj struk­tu­ri i kao tak­va ona je rela­tvi­no samos­ta­la­na u obav­lja­nju pos­lo­va koji pri­pa­da­ju nje­zi­noj nad­lež­nos­ti, ali nema pre­ve­li­kih moguć­nos­ti da dje­lu­je izvan dje­lo­kru­ga vlas­ti­te nad­lež­nos­ti. U kul­tur­nom sek­to­ru Istarska župa­ni­ja je odgo­vor­na za funk­ci­oni­ra­nje usta­no­va koji­ma je osni­vač (Povijesni muzej Istre, Etnografski muzej Istre, Muzej suvre­me­ne umjet­nos­ti Istre) i odgo­vor­na je za finan­ci­ra­nje jav­nih potre­ba u kul­tu­ri na župa­nij­skoj razi­ni. Funkcioniranje veći­ne osta­lih kul­tur­nih usta­no­va u Istri u nad­lež­nos­ti je opći­na i gra­do­va i, manjim dije­lom, u nad­lež­nos­ti Ministarstva kul­tu­re. Mogući utje­caj Istarske župa­ni­je na trži­šte u kul­tu­ri je mini­ma­lan. Pa ipak, una­toč ogra­ni­če­nim prav­no-poli­tič­kim ins­tru­men­ti­ma dje­lo­va­nja (npr. kroz zakon­sko-nor­ma­tiv­nu regu­la­ci­ju) Istarska župa­ni­ja putem finan­cij­skih (npr. finan­ci­ra­nje umjet­nič­kih pro­je­ka­ta, sti­ped­ni­je, otku­pi i sl.) i orga­ni­za­cij­skih ins­tru­me­na­ta (pla­ni­ra­nje, umre­ža­va­nje i sl.) dje­lo­va­nja razvi­ja jed­nu kul­tur­nu poli­ti­ku koja bit­no utje­če na kul­tur­ni život Istre, dale­ko više nego što to pro­iz­la­zi iz samog uprav­nog polo­ža­ja. Zauzimanje pro­ak­tiv­ne ulo­ge u kul­tur­noj poli­ti­ci u Istri pos­lje­di­ca je više fak­to­ra, od kojih valja izdvo­ji­ti decen­tra­li­za­ci­ju kul­tur­ne infras­truk­tu­re i dis­per­zi­ra­nost kul­tur­nog sadr­ža­ja u Istri, pove­za­nost kul­tu­re i turiz­ma koja pre­kri­va veći dio teri­to­ri­ja Istre, itd. Iz sve­ga nave­de­nog pro­iz­la­zi da su mje­re koja Istarska župa­ni­ja kroz Istarsku kul­tur­nu stra­te­gi­ju podu­zi­ma pri­je sve­ga finan­cij­ske i orga­ni­za­cij­ske pri­ro­de, te da su sve redom sti­mu­la­tiv­ne. Odsustvo repre­siv­nih mje­ra je razum­lji­vo jer se ono veže uz zakon­sko-nor­ma­tiv­nu regu­la­ci­ju koja je u nad­lež­nos­ti drža­ve. Dakle, Istarska župa­ni­ja, una­toč zada­nim ogra­ni­če­nji­ma, poti­caj­no dje­lu­je u kul­tur­nom sek­to­ru. Istarska kul­tur­na stra­te­gi­ja u tom smis­lu pred­stav­lja plan mak­si­mi­za­ci­je pos­tig­nu­ća u podru­čju kul­tu­re u Istri putem ras­po­lo­ži­vih ins­tru­me­na­ta kul­tur­ne poli­ti­ke i u okvi­ru zada­nih nad­lež­nos­ti Istarske župa­ni­je. I to za raz­dob­lje od pet godina.

U kul­tur­nom sek­to­ru čes­to se sam govor o kul­tur­noj poli­ti­ci ili stra­te­gi­ji kul­tur­nog razvit­ka sma­ta­ra ins­tru­men­ta­li­za­ci­jom kul­tu­re. Diskurs kul­tur­ne poli­ti­ke je takav da pojed­nos­tav­lju­je kom­plek­s­nost kul­tu­re i svo­di je na nešto što ona zapra­vo i nije. Neovisno o tome koja for­ma orga­ni­za­ci­je druš­tve­nih odno­sa prev­la­da­va u kon­tek­s­tu u kojem se razvi­ja kul­tur­na poli­ti­ka, ona se neumit­no ins­tru­men­ta­li­zi­ra ili sim­pli­fi­ci­ra­na, a naj­češ­će obo­je. Tako će u trži­štu kul­tu­ra biti redu­ci­ra­na na raz­mjen­sku vri­jed­nost i na nju će biti pri­mje­nje­ni tržiš­ni prin­ci­pi, dok hije­rar­hij­ska for­ma u kul­tu­ri vidi sim­bo­lič­ki ele­ment koji dopri­no­si stva­ra­nju druš­tve­ne kohe­zi­je. Danas, kada je pre­ma rije­či­ma Andrew Gamblea mena­dže­ri­za­ci­ja pos­ta­la ido­lo­škim diskur­som u kojem menadž­ment pos­ta­je vode­ća sna­ga u stva­ra­nju uspješ­nog druš­tva, mena­dže­ri­za­ci­ja vla­da podjed­na­ko svim for­ma­ma orga­ni­za­ci­je druš­tva. To zapra­vo zna­či iznim­nu ins­tru­men­ta­li­za­ci­ju kul­tu­re koja je pri­si­lje­na dje­lo­va­ti pre­ma pri­ni­ci­pi­ma uspješ­nos­ti koji kul­tur­ni nisu ima­nent­ni. Kultura, narav­no, nije jedi­no podru­čje u kojem se ovaj pro­ces mena­dže­ri­za­ci­je ogle­da. I sama kul­tur­na stra­te­gi­ja dio je mena­džer­skog ide­olo­škog diskur­sa i kao tak­va ona pred­stav­lja plan kul­tur­nog razvit­ka koji bi se tre­bao teme­lji­ti na ana­li­zi trži­šta i kon­ku­rent­nos­ti, izbo­ru kom­pe­te­tiv­nih stra­te­gi­ja, itd. odnos­no cije­lom kul­tur­nom sek­to­ru pris­tu­pi­ti kao jedins­tve­nom pro­izvo­du. U tom slu­ča­ju cije­li bi kul­tur­ni sek­tor podre­di­li eko­nom­skoj raci­onal­nos­ti što bi se nemi­nov­no odra­zi­lo na cilje­ve i stra­te­gi­je dje­lo­va­nja, i dove­lo nas u situ­aci­ju da bira­mo izme­đu istih vri­jed­nos­ti uz nižu cije­nu ili viso­kih vri­jed­nos­ti uz cije­nu višu od uobi­ča­je­ne. Pitanje do koje mje­re će pri­hva­ti­ti ins­tru­men­ta­li­za­ci­ju kul­tu­re, nje­zi­nu sim­pli­fi­ka­ci­ju ili podre­đe­nost eko­nom­skoj raci­onal­nos­ti je pita­nje na koje će sva­ki kul­tur­ni dje­lat­nik dati raz­li­čit odgo­vor. Tako će poje­di­ni umjet­ni­ci u pot­pu­nos­ti odbi­ti uop­će i raz­miš­lja­ti o kul­tur­noj stra­te­gi­ji, dok će dru­gi obje­ruč­ke pri­hva­ti­ti sve prin­ci­pe menadž­men­ta, pa tako i stra­te­ško planiranje.

Kao što je već reče­no, Istarska kul­tur­na stra­te­gi­ja je dio mena­džer­skog diskur­sa i ona sva­ka­ko pred­stav­lja odre­đe­nu ins­tru­men­ta­li­za­ci­ju kul­tu­re. U ovom slu­ča­ju kul­tur­ni se sek­tor ins­tru­men­ta­li­zi­ra na način da se od nje­ga oče­ku­je dopri­nos pove­ća­nju kva­li­te­te živo­ta, dopri­nos ukup­nom druš­tve­nom i gos­po­dar­skom razvo­ju. Osim toga, od kul­tur­nog sek­to­ra se tra­ži i kul­tur­ni razvi­tak, a pra­vo je pita­nje što uop­će pojam razvit­ka može zna­či­ti u kul­tu­ri. Strategija kul­tur­nog razvit­ka Republike Hrvatske ponu­di­la je jed­nu vizi­ju odr­ži­vog kul­tur­nog razvit­ka pre­ma kojoj odr­ži­vi kul­tur­ni razvi­tak razu­mi­je­mo kao razvi­tak ljud­skih inte­re­sa i dje­lo­va­nja koji sve manje opte­re­ću­ju fond pri­rod­nih rezer­vi zem­lje i pos­to­je­će kapa­ci­te­te infras­truk­tu­re i nase­lje­nog pros­to­ra, a isto­dob­no poti­ču uži­tak u (sta­rim i novos­tvo­re­nim, mate­ri­jal­nim i nema­te­ri­jal­nim) vri­jed­nos­ti­ma koje pre­ko umjet­nos­ti, zna­nos­ti, obra­zo­va­nja te kul­tur­nih iga­ra i obi­ča­ja pove­ća­va­ju priv­lač­nost među lju­di­ma. Prihvaćanjem ove vizi­je kul­tur­nog razvit­ka može­mo napra­vi­ti diver­zi­ju eko­no­mi­zi­ra­nog shva­ća­nja razvit­ka koja se teme­lji na ras­tu (potroš­nje i pro­izvod­nje) i kul­tu­ra­li­zi­ra­ti samu ins­tru­men­ta­li­za­ci­ju kul­tu­re na način da kva­li­te­tu živo­ta, druš­tve­ni i gos­po­dar­ski razvi­tak shva­ti­mo upra­vo u skla­du s ovom defi­ni­ci­jom odr­ži­vog kul­tur­nog razvit­ka. Kulturni dje­lat­ni­ci koji su radi­li na Istarskoj kul­tur­noj stra­te­gi­ji veći­nom upra­vo tako i shva­ća­ju svoj rad u kulturi.