Izložbe Zoltana Nagyja i Irene Škrinjar u Grožnjanu

23.02.2011.

Vrijeme: 25. velja­če 2011.
Mjesto: Grožnjan, Gradska gale­ri­ja Fonticus

U petak, 25. velja­če 2011. godi­ne, s počet­kom u 19:00 sati će se u Gradskoj gale­ri­ji Fonticus odr­ža­ti otvo­re­nje izlož­be Zoltana Nagyija “ECCE Homo” i Irene Škrinjar “Osobni prostori”.

Nagy_Zoltan_02

Zoltan Nagy sum­nja. On sum­nja u real­no na nivou ponu­đe­nih civi­li­za­cij­skih datos­ti. Poštujući sum­nju pot­kri­jep­lje­nu osob­nim spoz­na­ja­ma, zada­je si motiv. Zadani motiv je ljud­sko tije­lo, čovjek, autor osob­no.  Nižući silu­ete čovje­ka / sebe istra­žu­je ambi­va­lent­nost moti­va. Moguća ana­li­za, komen­tar, tra­ži rizik i odgo­vor­nost doti­ca­nja mno­gih podru­čja koje autor svjes­no ili nes­vjes­no apsol­vi­ra kako bi dobio rezul­tat koji nam podas­ti­re. Očito je da se ne zado­vo­lja­va pri­ka­zom obli­ka, već napor usmje­ru­je ka značenju. 

Iako je for­mal­ni motiv tije­lo, auto­ru ono pos­ta­je medij. Nagy slu­ti koje zna­če­nje od pri­ka­zi­va­nja figu­re čovje­ka oče­ku­je umjet­nik, a koje pro­ma­trač. To je iden­ti­tet svod­ljiv na uvri­je­že­ni doživ­ljaj. Relacija per­cep­ci­je je for­mal­no opi­si­va odno­si­ma izme­đu obli­ka, tono­va, sje­na i kom­po­zi­ci­je, ali ovdje je zanim­lji­vi­ji soci­jal­ni ili – još pre­ciz­ni­je – intim­ni kon­tekst. Motivi se, auto­ro­vom reži­jom i foto­graf­skom inter­ven­ci­jom, mate­ri­ja­li­zi­ra­ju u kon­cep­tu­al­nom obliku. 
Skrinjar-Irena-15
Recentnom kolek­ci­jom likov­nih pro­miš­lja­nja, crte­ži­ma na metal­noj pod­lo­zi, pred­stav­lja se Irena Škrinjar. Ona u obli­ko­va­nje kre­će misa­ono slu­že­ći se ges­tu­al­nom lini­jom i strp­lji­vim umno­ža­va­njem pote­za na putu ka ras­te­ru. Čvrsta lini­ja se pojav­lju­je kao obrub obli­ka ili dio tek­s­tu­re. Autorica pone­kad dozvo­lja­va slu­čaj­ni rez a češ­će pro­miš­lja šaru kojom odre­đu­je dojam moti­va. Instinktivan crtež podu­prt je sja­jem metal­ne povr­ši­ne. Iz tog izo­bi­lja auto­ri­ca pla­si­ra pro­fi­nje­ne situ­aci­je koje se moti­vi­kom mogu podi­je­li­ti u neko­li­ko temat­skih dije­lo­va koji svi pro­ble­ma­ti­zi­ra­ju pros­to­re osob­nih propitivanja.
Proživljenost se oči­tu­je eks­pre­siv­nim činje­njem. Podloga, metal­na plo­ča zadr­ža­va, pam­ti osje­ća­je i pos­tup­ke izved­be rada. Irena Škrinjar poštu­je ide­ju moti­va. Ona kom­bi­ni­ra ges­tu, potez oštrim pred­me­tom, ispu­nja­va­nje ure­za tam­nim tonom, kako joj nala­že tre­nu­tak izgo­vo­ra mis­li. Ostajući vjer­na pre­mi­si sva­kog poje­di­nog moti­va, spon­ta­nost nado­gra­đu­je ges­tu­al­noš­ću. Otklanjajući ste­gu kla­sič­nog sli­kar­skog pos­tup­ka, auto­ri­ca kre­će u inter­pre­ta­ci­ju obli­ka. Situacije su čit­lji­ve i kre­ću ka nadre­al­nom. Asocijacije su na rado­ve Chagalla možda čak i na Paula Klee‑a. Pojednostavljenje obli­ka, na poje­di­nim rado­vi­ma dodi­ru­je dje­čji, spon­ta­ni način oblikovanja.