Tematski likovni projekt “Osobno” u Bujama

02.02.2011.

Burul_Vedran

Dana 29. siječ­nja 2011. godi­ne, u gale­ri­ji Mrak u Bujama, likov­ni kri­ti­čar Eugen Borkovsky je pred­sta­vio likov­ni pro­jekt pod nazi­vom “Osobno”.


Riječ je o jeda­na­est istar­skih auto­ra koji, sva­ki na svoj način, izgo­va­ra­ju osob­no stanje.
Mogu se tako pogle­da­ti rado­vi Darka Brajkovića Njape, Vedrana Burula, Marije Čurčić, Sabine Damiani, Andree Kustić, Damira Leke, Lovorke Lukani, Nike Petković, Luise Ritoša, Nine Šperanda, Jelene Tondini.


Osobnost, indi­vi­du­al­nost je pojam koji odre­đu­je jedins­tven oblik poje­din­ca, skup svih svoj­sta­va lič­nos­ti. Osobnost je ozna­ka vanj­skog, mani­fes­t­nog izgle­da i pona­ša­nja ali i unu­tar­njeg, duhov­nog života.
Likovna umjet­nost ima u sebi ugra­đen pojam osob­nog. On se mani­fes­ti­ra indi­vi­du­al­nim pris­tu­pom inter­pre­ta­ci­ji svi­je­ta koji može rezul­ti­ra­ti neiz­mjer­nim vari­ja­ci­ja­ma, kao stil kojeg pro­ma­trač primjećuje.


U ovom pro­jek­tu auto­ri čine sli­je­de­će: osob­nim nači­nom izgo­va­ra­ju osob­no sta­nje. Neki to čine pro­ble­ma­ti­zi­ra­ju­ći svo­je obli­čje, neki kon­cep­tu­al­nom obra­dom osob­nih pred­me­ta a neki se igra­ju dosjet­kom. Poštujući umjet­ni­ko­vu namje­ru i izbor u Duchamp-ovom smis­lu, sve za čime su auto­ri poseg­nu­li pos­ta­je umjet­nič­ki čin. Svi rado­vi u ovom pro­jek­tu odra­ža­va­ju istra­ži­va­nje obli­ka. Iako manji­na pola­zi od čis­tog obli­ka, rezul­ta­ti su pre­poz­nat­lji­ve situ­aci­je koje su proš­le niz kre­ativ­nih faza. Neki auto­ri zavr­ša­va­ju u nadre­alis­tič­kom ozra­čju, neko­li­ko njih kre­će na put ka aps­trak­ci­ji, neko­li­ko obli­ku­je ili pre­obli­ku­je znak a neko­li­ko kon­cep­tu­al­no upi­re prstom u soci­jal­no okruženje.


Likovni pro­jekt koji je pred nama okup­lja malu eki­pu umjet­ni­ka veza­nih uz neka­daš­nji foto klub koji je evo­lu­irao u gale­ri­ju Mrak u Bujama. Vrijednim radom Lovorke Lukani i još nekih čla­no­va, ovaj pros­tor je zako­ra­čio u novu fazu aktiv­nos­ti. Tako su u ovaj pro­jekt pozva­ni auto­ri koji gra­vi­ti­ra­ju ili su likov­no sta­sa­li dje­lu­ju­ći u nje­mu što je sva­ka­ko vri­je­dan zasad za budućnost.

Komentar ove kolek­ci­je rado­va zapo­či­njem abe­ced­nim redom pre­ma pre­zi­me­ni­ma auto­ra. Tako je prvi na popi­su Darko Brajkovic Njapo. Ovaj neumor­ni likov­ni eks­pe­ri­men­ta­tor temu ovog pro­jek­ta pro­ble­ma­ti­zi­ra zais­ta dojm­lji­vo: iako malih dimen­zi­ja, nje­gov rad pred­stav­lja čovje­ka ovje­še­nog na tan­ku nit. Kao kre­ativ­na oso­ba i kao oso­ba koja mora funk­ci­oni­ra­ti u mate­ri­jal­nom svi­je­tu autor se osje­ća nesi­gur­no. Ovo sta­nje može­mo uoči­ti i kod dru­gih lju­di koje je div­lji kapi­ta­li­zam sta­vio u ovis­nost. Nametnuto nam je pona­ša­nje poput luta­ka na kon­cu. Ovime Brajković osob­no sta­nje pre­no­si na uni­ver­zal­ni nivo. Umjetnici čes­to na neki način pris­ta­ju na način živo­ta koji je obi­lje­žen rizi­kom. No, veći­ni redov­nih lju­di rizik pred­stav­lja opte­re­će­nje nesi­gur­noš­ću. To je i naj­s­naž­ni­ja poru­ka ovog auto­ra izgo­vo­re­na likov­nom metaforom.

Koprene sta­nja nado­pu­nju­ju se kopre­na­ma ritu­ala na radu Vedrana Burula. Osobna pre­vi­ra­nja pla­si­ra­na su upe­čat­lji­vo zapi­som ples­nog pokre­ta. Prisutna je ener­gi­ja nemi­ra. Rad osci­li­ra izme­đu doživ­lje­nog, doku­men­tar­nog i fik­ci­je. Osobno pro­pi­ti­va­nje iska­za­no je nemi­rom ple­sa­ča, nape­tim, trza­ji­ma pro­že­tim rit­mom impro­vi­zi­ra­nog ple­sa. Dramatika je pos­tig­nu­ta velo­vi­ma, koprenama.

Portretskim radom pred­stav­lja se Marija Čurčić. Ona svoj lik obra­đu­je sti­li­zi­ra­no i pojed­nos­tav­lju­ju­ći obli­ke. Mijenja kolo­ris­tič­ke vri­jed­nos­ti moti­va pa rad reali­zi­ra u pla­vo – zele­nom spek­tru. Rad dje­lu­je kao da je obra­đen u kom­pju­ter­skom pro­gra­mu, mije­nja­njem kolo­ris­tič­kih vri­jed­nos­ti. Ljubazan osmjeh ovi­me se pre­tva­ra u ges­tu nalik gri­ma­si. Mali for­mat rada oda­je neam­bi­ci­oz­nost i sklad ide­je i reali­za­ci­je. Autorica nagla­sak stav­lja na oči. Pogled koji je pred­stav­ljen inten­ziv­no odv­la­či paž­nju sa osta­lih detalja.

Izvjestan feti­ši­zam poma­lja se u pre­mi­si rado­va Sabine Damiani. Ona iz cik­lu­sa Inner Spaces uzi­ma dva odlič­na rada i s nji­ma se pred­stav­lja unu­tar pro­miš­lja­nja ide­je o osob­nom. Bijeli odjev­ni pred­me­ti pred­stav­lje­ni su na bije­loj pod­lo­zi. Ona ih foto­gra­fi­ra i oni, prin­ta­ni na rav­nu pod­lo­gu, pos­ta­ju odli­čan dip­tih koji je suk­la­dan po kolo­ru, tret­ma­nu obje­ka­ta i po smislu.

Egoizam, ego – trip čes­ta je odred­ni­ca pona­ša­nja suvre­me­ni­ka. Pojmovi nisu bili nepoz­na­ti kroz povi­jest ali su se defi­ni­ra­li u klas­noj podje­li. Odličan ura­dak, koji nagla­ša­va svi­jest o poseb­nom sebi, nudi Andrea Kustić. On se foto­gra­fi­ra pokraj veli­kog logo­ti­pa izve­de­nog slo­vi­ma. Od mogu­ćeg izbo­ra u tek­s­tu, on izlu­ču­je samo pojam JA. Postavlja se uz nje­ga i bilje­ži fotografiju.

Osobna sta­nja čes­to su napor­na. Bez svje­do­ka, u osa­mi svog pros­to­ra čes­to nam osob­no neza­do­volj­stvo ispli­va kao mora. Reakciju na tak­vu situ­aci­ju pred­stav­lja Damir Leka. On reži­ra sce­nu aktiv­nog odno­sa ljud­ske gla­ve i bilj­ke oštrih lis­to­va, kak­tu­sa. Na foto­graf­ski mate­ri­jal bilje­ži samo sje­nu tog odno­sa koji evo­ci­ra sta­nje. Tako dobi­va dvos­tru­ko zna­če­nje: dra­ma­ti­ka se poja­ča­va jer nema suviš­nih deta­lja a rad odi­še dra­ma­tič­nim raspoloženjem.

Rad koji tako­đer nosi pri­zvu­ke feti­šiz­ma pred­stav­lja Lovorka Lukani. Ona nudi dip­tih, rado­ve na koji­ma u prvi mah pri­mje­ću­je­mo bije­le, reljef­ne šare na bije­loj poza­di­ni. Tek podrob­nim pro­ma­tra­njem pre­poz­na­je­mo moti­ve. Na jed­nom radu su dije­lo­vi intim­nog rub­lja a na dru­gom otis­ci duge kose. Reljefi funk­ci­oni­ra­ju likov­no sta­bil­no i zna­lač­ki su ras­po­re­đe­ni unu­tar pro­por­ci­ja rada. Oba rada su for­ma­ti­ra­na suk­lad­no ide­ji autorice.

U femi­nis­tič­kom pokre­tu čes­to se koris­te foto­gra­fi­je žena sa modri­ca­ma dobi­ve­nim unu­tar poro­dič­nog kru­ga. Na tom tra­gu je rad Nike Petković. Ona podas­ti­re foto­gra­fi­ju polo­vi­ce lica i naoko čed­no sakri­ve­nog vra­ta i gor­njeg dije­la popr­sja. Dramatiku ovog hra­brog izre­ska por­tre­ta daje čip­ka­na košu­lji­ca i izraz donjeg dije­la lica koji ne oda­je sre­ću i zado­volj­stvo već sum­nju. Čipka sama po sebi karak­te­ri­zi­ra laž­ni moral jer u isto vri­je­me poka­zu­je i sakri­va. To je ilus­tra­ci­ja krš­ćan­ske pos­lo­vič­ne lice­mjer­nos­ti. Autorica je želje­la pro­ble­ma­ti­zi­ra­ti soci­jal­nu situ­aci­ju neza­do­volj­ne žen­ske osobe.

Portretne, auto­por­tret­ne karak­te­ris­ti­ke nosi rad Luise Ritoša. Ona gra­di rad istra­žu­ju­ći obli­ke, pro­na­la­ze­ći ih u inter­pre­ta­ci­ji svog lica na ploš­nom mate­ri­ja­lu. Koristi sli­kar­ski pos­tu­pak. U izči­ta­va­nju rada više dola­zi do izra­ža­ja nede­fi­ni­ra­ni karak­ter oso­be / auto­ri­ce od same vjer­nos­ti obli­ku. Svjedoci smo pos­tup­ka kre­ira­nja obli­ka koji je podre­đen doj­mu. Umjetnici, defi­ni­ci­ja, vjer­nost obli­ku nije naj­važ­ni­ja. Mnogo joj je bit­ni­ji osob­ni stav ocr­ta­ne oso­be pre­ma svi­je­tu oko sebe / nje.

Sram kao impe­ra­tiv vre­me­na, zbog kojeg se pod­no­se ostav­ke ili gubi posao, pro­ble­ma­ti­zi­ra Nina Šperanda. Moram pono­vi­ti da je riječ o izu­zet­noj auto­ri­ci koja nika­da ne izla­zi pred likov­nu publi­ku a da ne pred­sta­vi nešto kvalitetno.
Nina Šperanda svo­je tije­lo koris­ti kao poli­gon za izri­ca­nje upo­zo­re­nja na lice­mjer­nost, laž­ni moral, izmiš­lje­nu čed­nost i osta­le karak­te­ris­ti­ke u vre­me­nu dik­ta­tu­re ban­kar­skog kapi­ta­la i div­lja­nja fana­tič­nih vje­ro­is­po­vi­jes­ti. Umjetnica se pred­stav­lja naga ovi­je­na tran­s­pa­rent­nom foli­jom. Službeno i for­mal­no ona nije naga. Obučena je u foli­ju. Ali, foli­ja je transparentna.

Još jedan rad koji provocira.
Rad pot­pi­su­je Jelena Tondini. Radi se o kola­žu sas­tav­lje­nom od „post it“ papi­ri­ća na koje piše­mo oba­ve­ze, pod­sjet­ni­ke. Autorica uzi­ma napad­no roza pake­tić i s nji­me gra­di svoj rad. Otrovna boja i čit­ka situ­aci­ja pred nama, u dobroj namje­ri pod­sje­ća na Lucia Fontanu. On je neke svo­je rado­ve rezao pa su ovaj i nje­go­vi obli­ci vizu­al­no srodni.
U pri­či o osob­nom, ovo je iskre­ni iskaz obra­zo­va­ne žen­ske oso­be koja u nekom život­nom tre­nut­ku pri­hva­ća posao sekre­ta­ri­ce. Na kra­ju nje­nog autor­skog obraz­lo­že­nja sto­ji: „WARNING! Ako se odli­je­pi – poliži!“