U Ferrarinoj sjeni

21.05.2014.

TV: LOŠ PORUČNIK, reda­te­lja Wernera Herzoga

Bad Lieutenant

Potrebu za sni­ma­njem rema­kea nekog slav­nog fil­ma naj­češ­će poka­zu­ju manje afir­mi­ra­ni reda­te­lji, koji na taj način žele oda­ti počast svo­jem uzo­ru ili pak skre­nu­ti pozor­nost na sebe, budu­ći da zvuč­no ime osi­gu­ra­va pove­ća­no zani­ma­nje medi­ja i publike.

Utoliko je neo­bič­ni­je kad živu­ći kla­sik odlu­či sni­mi­ti rema­ke fil­ma svo­jeg mla­đeg kole­ge, kao što je to pri­je neko­li­ko godi­na uči­nio Werner Herzog s izvan­red­nim Ferrarinim fil­mom “Loš poruč­nik” (Bad Lieutenant). Ferrara se u svo­jem remek-dje­lu (kod nas je pre­vo­đen i kao “Okorjeli poli­ca­jac”) bavi nju­jor­škim detek­ti­vom pot­pu­no ogrez­lim u poro­ke (Harvey Keitel), koji se dro­gi­ra, koc­ka, posje­ću­je pros­ti­tut­ke i pri­ma mito, a pri­li­ku za iskup­lje­nje vidi u rje­ša­va­nju slu­ča­ja mla­de redov­ni­ce, koju su na crk­ve­nom olta­ru bru­tal­no silo­va­li malo­ljet­ni kri­mi­nal­ci. Problem nas­ta­je nakon što redov­ni­ca opra­šta silo­va­te­lji­ma i odbi­ja ih izru­či­ti ruka­ma prav­de, a to će poruč­ni­ku pore­me­ti­ti pla­no­ve i doves­ti ga do muč­ne spoz­na­je da je put do pra­vog iskup­lje­nja znat­no muko­tr­p­ni­ji i tegobniji.

Herzog je svo­jeg “Lošeg poruč­ni­ka” (The Bad Lieutenant: Port of Call – New Orleans), koji se veče­ras pri­ka­zu­je na tele­vi­zi­ji (Nova TV, 21. svib­nja u 23.40), smjes­tio u New Orleans nakon ura­ga­na Katrina, a nje­gov junak tako­đer je ovi­san o broj­nim poro­ci­ma i odr­ža­va nefor­mal­nu vezu s priv­lač­nom elit­nom pros­ti­tut­kom (Eva Mendes). Zanimljivo je što Herzog tvr­di da nije gle­dao Ferrarin film, ali oči­to ne govo­ri isti­nu, osim ako mu net­ko nije iznim­no detalj­no pre­pri­čao cije­lu rad­nju. Osim pok­la­pa­nja nas­lo­va i okvir­ne rad­nje, Herzog reži­ra niz situ­aci­ja veza­nih uz glav­nog lika koje su goto­vo iden­tič­ne Ferrarinom izvor­ni­ku (ušmr­ka­va­nje nar­ko­ti­ka pri­je obi­la­ska mjes­ta zlo­či­na, sek­su­al­no napas­tvo­va­nje malo­ljet­ni­ce na uli­ci, odnos s kla­di­oni­ča­rem) tako da jed­nos­tav­no ne može biti riječ o slu­čaj­nos­ti. Znači da Herzogov film valja gle­da­ti prvens­tve­no u kon­tek­s­tu Ferrarinog, a tu je Herzog u vrlo neza­vid­noj pozi­ci­ji. Njegov film je nara­tiv­no i stil­ski infe­ri­or­ni­ji, pre­ten­ci­oz­no glu­ma­ta­nje Nicolasa Cagea uop­će se ne može uspo­re­di­ti s Keitelovim izvan­se­rij­skim glu­mač­kim ostva­re­njem, ali pos­to­ji još jedan dub­lji pro­blem svje­to­na­zor­ne prirode.

Ferrara je naj­dojm­lji­vi­ji u tre­nu­ci­ma kad pro­ta­go­nis­te smje­šta u kaotič­nu nju­jor­šku iko­no­gra­fi­ju pro­že­tu vjer­skim i moral­nim pita­nji­ma gri­je­ha i opros­ta, a Herzogu je tak­vo poima­nje živo­ta pot­pu­no stra­no. Herzog je iznim­no auten­ti­čan u raz­ma­tra­nju suko­ba izme­đu čovje­ka, nje­go­ve vlas­ti­te pri­ro­de i suro­ve pri­ro­de koja ga okru­žu­je, što je ovdje poneg­dje samo naz­na­če­no (pri­mje­ri­ce, kadar iz per­s­pek­ti­ve ali­ga­to­ra koji pored ces­te pro­ma­tra poli­cij­ski oče­vid), ali ne i detalj­ni­je raz­ra­đe­no. Ukoliko se Herzogov film pro­ma­tra izvan kon­tek­s­ta Ferrarinog, mogao bi čak dobi­ti pro­laz­nu ocje­nu, iako je znat­no ispod razi­ne koja se od nje­ga oče­ku­je. Znatan pro­blem pred­stav­lja i spo­me­nu­ti glu­mač­ki oda­bir Nicolasa Cagea, čije pre­tje­ra­ne faci­jal­ne gri­ma­se sme­ta­ju vje­ro­dos­toj­nos­ti glav­nog lika i čine neuvjer­lji­vom pozi­ci­ju u kojoj se nala­zi. Šteta što glav­na ulo­ga nije dodi­je­lje­na Valu Kilmeru, koji je dobio spo­red­nu ulo­gu tako­đer iznim­no pok­va­re­nog poli­caj­ca. To bi vje­ro­jat­no dije­lom podi­glo Herzogov film.

Elvis Lenić