Zločin bez kazne

03.10.2014.

TV: ČIN SMAKNUĆA, reda­te­lja Joshue Oppenheimera

čin smaknuća

Vjerojatno naj­a­trak­tiv­ni­ji nas­lov tele­vi­zij­ske ponu­de pred­sto­je­ćeg viken­da biti će “Čin smak­nu­ća” (HTV 2, subo­ta, 21.40), u koje­mu ame­rič­ki reda­telj Joshua Oppenheimer pose­že za meto­dom rekons­truk­cij­skog doku­men­ta­riz­ma, koja podra­zu­mi­je­va čim vjer­ni­je obnav­lja­nje ili rekons­truk­ci­ju dje­lat­nos­ti koji­ma su se pro­ta­go­nis­ti doku­men­tar­nog fil­ma nekad bavili.

No, u nje­go­vom slu­ča­ju to ipak nije u pot­pu­nos­ti izve­di­vo, budu­ći da su se nje­go­vi liko­vi bavi­li jako spe­ci­fič­nim dje­lat­nos­ti­ma. Naime, Oppenheimerovi pro­ta­go­nis­ti biv­ši su indo­ne­zij­ski gan­g­s­te­ri i rat­ni zlo­čin­ci, koji su sre­di­nom 1960-ih, nakon voj­ne hun­te, za režim poubi­ja­li tisu­će nepo­ćud­nih poje­di­na­ca (komu­nis­ti, Kinezi, inte­lek­tu­al­ci i dru­gi) i osta­li pot­pu­no nekaž­nje­ni. Anwar Congo i nje­go­vi biv­ši surad­ni­ci pris­ta­li su razot­kri­ti svo­ja nedje­la, ali ne pukim ispo­vi­je­di­ma u Oppenheimerovu kame­ru, nego rekons­truk­ci­jom kroz kičas­tu iko­no­gra­fi­ju gan­g­s­ter­skog fil­ma i mju­zik­la, žan­ro­va koje obo­ža­va­ju od rane mladosti.

Jezovito je gle­da­ti nje­go­ve juna­ke kako se pri­sje­ća­ju doživ­lja­ja iz proš­los­ti poput sta­rih man­gu­pa, koji govo­re o svo­jim opi­ja­nji­ma, pre­uve­li­ča­nim sek­su­al­nim pus­to­lo­vi­na­ma i slič­nim man­gu­pa­ri­ja­ma, iako su zapra­vo krv­nič­kom dos­ljed­noš­ću smak­nu­li tisu­će lju­di. Iako u isti­ni­tost nji­ho­vih ispo­vi­je­di oči­to ne tre­ba sum­nja­ti, još je stra­vič­ni­je pona­ša­nje oko­li­ne i poli­tič­kog sus­ta­va u kojem dje­lu­ju. Vodeći poli­ti­ča­ri otvo­re­no podr­ža­va­ju nji­ho­ve pos­tup­ke, vod­stvo stran­ke koja bro­ji pre­ko 3 mili­ju­na čla­no­va tako­đer pozi­va na linč nepo­ćud­nih komu­nis­ta, a naj­zad se jedan od rat­nih zlo­či­na­ca čak kan­di­di­ra na lokal­nim izbo­ri­ma, da para­doks bude veći za rad­nič­ku stran­ku, već una­pri­jed pla­ni­ra­ju­ći koli­ko će zara­di­ti korup­ci­jom na viso­kom položaju.

No, naj­straš­ni­je od sve­ga je reda­te­lje­vo svje­do­čans­tvo o reak­ci­ja­ma šireg druš­tva na nji­ho­va nedje­la. U jed­nom tre­nut­ku gan­g­s­te­ri su pozva­ni u tele­vi­zij­sku emi­si­ju, gdje vodi­te­lji­ca opu­šte­no pri­ča s nji­ma kao da su glaz­be­ne zvi­jez­de ili neke dru­ge poz­na­te oso­be, dok poku­ša­ji ins­ce­na­ci­je nji­ho­vih zlo­či­na pred lokal­nom publi­kom (žene, dje­ca, star­ci) redo­vi­to zavr­ša­va­ju sal­va­ma smi­je­ha. Nigdje ne vidi­mo revolt ili zgra­ža­nje, osim što se jed­na teh­ni­čar­ka na tele­vi­zi­ji poti­ho zapi­ta kako uop­će mogu spa­va­ti nakon sve­ga što su uči­ni­li. U novi­je vri­je­me snim­lje­ni su broj­ni doku­men­tar­ci o suvre­me­nim reži­mi­ma i rat­nim zlo­či­ni­ma, ali “Čin smak­nu­ća” zauzi­ma monu­men­tal­no mjes­to. Najveća sna­ga kom­plek­s­nog Oppenheimerovog fil­ma je u jezi­voj dojm­lji­vos­ti pri­ka­za do koje mje­re druš­tvo može igno­ri­ra­ti i rela­ti­vi­zi­ra­ti naj­stra­vič­ni­je zločine.

 

Elvis Lenić