DOJMLJIVI ŽENSKI LIKOVI

22.02.2015.

TV: JASMINE FRENCH, reda­te­lja Woodyja Allena

Jasmine French

Iako je naj­ve­ći dio Allenovog opu­sa obi­lje­žen fil­mo­vi­ma koje gle­da­telj može pois­to­vje­ti­ti s nje­go­vim život­nim iskus­tvom, u novi­je vri­je­me radi sve veća odstu­pa­nja od spo­me­nu­tog film­skog svjetonazora.

Najprije je odus­tao od uvje­re­nja da se nje­go­ve film­ske pri­če mora­ju odvi­ja­ti na Manhattanu i počeo radi­ti tur­ne­ju po veli­kim europ­skim gra­do­vi­ma, a kas­ni­je je sve češ­će odus­ta­jao od lika smu­še­nog i druš­tve­no nepri­la­go­đe­nog inte­lek­tu­al­ca koji ga je glu­mač­ko-reda­telj­ski pros­la­vio. Ključni zaokret u tom smis­lu napra­vio je 2005. godi­ne, kada je reži­rao izvr­stan tri­ler s meta­fi­zič­kim nabo­jem čija se rad­nja odvi­ja u Londonu (Završni uda­rac), dok mu je novi­ji film “Jasmine French” (HTV 2, 22. velja­če u 20.40) tako­đer vrlo neo­bi­čan u kon­tek­s­tu glav­ni­ne reda­telj­skog opusa.

Izvrsna Cate Blanchett glu­mi mon­de­nu nas­lov­nu juna­ki­nju koja dola­zi iz New Yorka u San Francisco kod siro­maš­ne ses­tre, nakon što joj je suprug, biv­ši bur­zov­ni meše­tar (Alec Baldwin), pot­pu­no finan­cij­ski kra­hi­rao. Jasmine se teško pri­la­go­đa­va novo­nas­ta­loj situ­aci­ji i suži­vo­tu s gubit­ni­ci­ma koje je odu­vi­jek pre­zi­ra­la, a isto­dob­no je sve više svjes­na činje­ni­ce da sa svo­jim zna­nji­ma i vje­šti­na­ma ne može dose­ći neka­daš­nji život­ni stan­dard. Allen je isko­ris­tio nara­tiv­ni okvir slav­ne Williamsove dra­me “Tramvaj zvan žud­nja” (osi­ro­ma­še­na aris­to­krat­ki­nja dola­zi kod ses­tre koja živi s ani­mal­nim i pri­pros­tim supru­gom), koji je vrlo inte­li­gent­no pri­la­go­dio današ­njoj druš­tve­no-eko­nom­skoj situ­aci­ji uz pri­mjet­nu dozu kritičnosti.

Riječ je o izvr­s­no naprav­lje­nom fil­mu, čiji su naj­ve­ći adu­ti puno­krv­no reda­telj­sko-glu­mač­ko pro­fi­li­ra­nje žen­skih liko­va, u čemu se Allen naro­či­to isti­cao i tije­kom rani­jih faza svo­je iznim­no plod­ne kari­je­re. “Jasmine French” sjaj­no pot­vr­đu­je Allenovu reda­telj­sku vital­nost u poz­ni­joj dobi (rođen je 1935.), una­toč nevje­ro­jat­noj nor­mi od jed­nog fil­ma godiš­nje koju pre­da­no odra­đu­je tije­kom pro­tek­lih neko­li­ko deset­lje­ća. Takav bje­so­mu­čan ritam ipak ne može pod­ni­je­ti svatko.

 

Elvis Lenić