Izložba Bojana Šumonje “Postojanost slikanja / Retrospektiva” u Rijeci

Izložba pul­skog umjet­ni­ka Bojana Šumonje pod nazi­vom Postojanost sli­ka­nja / Retrospektiva obu­hva­ća čet­vrt sto­lje­ća inten­ziv­na sli­kar­skog stva­ra­laš­tva, a bit će pred­stav­lje­na 15. ruj­na s počet­kom u 20 sati u riječ­kom Muzeju moder­ne i suvre­me­ne umjetnosti.

Premda po naobraz­bi aka­dem­ski kipar (diplo­mi­rao je kipar­stvo na Accademia dell’ Belle Arti u Veneciji 1984. godi­ne) Šumonja se već tije­kom stu­di­ja opre­dje­lju­je za sli­kar­ski poziv, pa će se skul­p­tu­ra u nje­go­vom opu­su pojav­lji­va­ti uglav­nom rijet­ko i spo­ra­dič­no, ski­coz­no ili kao pro­jekt – make­ta. Slično je i s dru­gim medi­ji­ma koji­ma se povre­me­no bavio (ins­ta­la­ci­ja, video, holo­gra­mi), pa prem­da su rezul­ta­ti impre­siv­ni, Šumonju se prvens­tve­no per­ci­pi­ra i tuma­či kao sli­ka­ra, što on cije­lim svo­jim bićem i jest.

Nakon umjet­nič­kog for­mi­ra­nja Šumonja u deve­de­se­tim godi­na­ma pro­tek­log sto­lje­ća sta­sa u pot­pu­nos­ti zre­log i iskus­nog umjet­ni­ka nagla­še­ne mani­ris­tič­ke voka­ci­je koji se refe­ri­ra prvens­tve­no na iskus­tva ana­kro­niz­ma, ali i novog nje­mač­kog eks­pre­si­oniz­ma uči­niv­ši začu­dan pos­t­mo­der­nis­tič­ki spoj anti­ke, rene­san­se, baro­ka, kla­si­ciz­ma, moder­ne i nove eks­pre­si­je. Ako bi se govo­ri­lo o ime­ni­ma iz povi­jes­ti umjet­nos­ti ili Šumonjinih suvre­me­ni­ka onda su to sva­ka­ko, osim uni­ver­zal­nog poima­nja antič­ke plas­ti­ke, Massacio, Holbein, Velázquez, Ingres, Goya, Blake, Manet i Picasso ili Omar Galliani, Jörg Immendorf, Anselm Kiefer i A.R. Penck. Doista impo­zant­na lis­ta koja daka­ko nije nasum­ce iza­bra­na pošto nje­ne pro­ta­go­nis­te pove­zu­je sli­čan kon­cept koji je u iko­no­graf­skom smis­lu bazi­ran na enig­mi i mis­ti­ci, a u sli­kar­skom na akcen­ti­ra­nju svje­tla i ton­skom kolo­ri­tu, što je Bojanovom umjet­nič­kom duhu izu­zet­no bli­sko. U rado­vi­ma što sli­je­de sve više do izra­ža­ja dola­zi auto­ro­va razi­gra­na mašta ini­ci­ra­na nje­go­vim inte­re­som za mit­sko i fan­tas­tič­no. Ta pre­poz­nat­lji­va auto­ro­va iko­no­gra­fi­ja sada je obo­ga­će­na s vid­lji­vim bilje­zi­ma suvre­me­ne pop kul­tu­re, prvens­tve­no stri­pa i fil­ma, ali i sli­kar­stva Francisca Goye i Williama Blakea. Onirični ele­men­ti grad­be­ni su i pre­poz­nat­lji­vi dio Šumonjina sli­kar­stva, te ne čudi da u skla­du s ana­kro­nis­tič­kim pro­miš­lja­njem pose­že za Blakeom i Goyom. U sli­ka­ma nas­ta­lim deve­de­se­tih godi­na do punog izra­ža­ja dola­zi pos­t­mo­der­nis­tič­ka Šumonjina voka­ci­ja koju ostva­ru­je smi­onim i bez­o­braz­no hra­brim spa­ja­njem raz­li­či­tih povi­jes­nih remi­nis­cen­ci­ja, tra­di­ci­je i suvre­me­nos­ti, a sve to vje­što i s lako­ćom obla­či pla­štom mito­lo­ških snoviđenja.

Krajem 2000. godi­na Šumonja zapo­či­nje svoj, do sada, naj­poz­na­ti­ji cik­lus Ovce. Velike kom­po­zi­ci­je pri­ka­zu­ju sta­da ova­ca koje stis­nu­te u pej­za­žu, među­sob­no ispre­ple­te­ne poka­zu­ju svo­ju nemoć i lako­vje­rje. Poznat kao autor koji se u svom dosa­daš­njem opu­su nije oba­zi­rao na poli­tič­ke i soci­olo­ške ana­li­ze u ovom cik­lu­su meta­fo­rič­ki pro­go­va­ra i o tome. Slično će biti i s nje­go­vim video i holo­gram­skim rado­vi­ma, te naj­no­vi­jim sli­ka­ma koje pri­ka­zu­ju nebri­gu i zlos­tav­lja­nje dje­ce te usam­lje­ne indi­vi­du­al­ce koji nad­ljud­skim napo­ri­ma žele sav­la­da­ti naiz­gled nepre­mos­ti­ve pre­pre­ke koje im pos­tav­lja­ju zako­ni i pona­ša­nje druš­tva u kojem žive. Ne napu­šta­ju­ći svoj rafi­ni­ra­ni sli­kar­ski izraz, Šumonja sada nena­met­lji­vo pro­go­va­ra o našem vre­me­nu u kojem je sva­ka indi­vi­du­al­nost pos­ta­la nepo­želj­nom jer pri­mar­ni je cilj izjed­na­či­ti jedin­ke i pre­tvo­ri­ti ih u pos­luš­no sta­do koje će u sva­kom deta­lju svog živo­ta ovi­si­ti od milos­ti kor­po­ra­cij­skih ili držav­nih vlasti.

Izvor

• Bojan Šumonja
• izložba "Postojanost slikanja / Retrospektiva"
• mmsu rijeka