JOACHIM SARTORIUS NA SAJMU KNJIGE U ISTRI

Njemački pisac, pjes­nik, pre­vo­di­telj i publi­cist Joachim Sartorius pred­sta­vio je svo­ju knji­gu „Prinčevski oto­ci“ (2009.) u sklo­pu glav­ne teme Otok-Geto-Azil u uto­rak, 8. pro­sin­ca, na 21. Sajmu knji­ge u pul­skom Domu hrvat­skih bra­ni­te­lja. Autor je slje­de­će jutro bio i gost Voje Šiljka na Doručku s auto­rom uz pre­vo­di­te­lji­cu Anitu Rogošić. Sartorius je tako pri­bli­žio publi­ci poet­sku moti­va­ci­ju i kon­tekst stva­ra­nja dje­la, ispri­čao svo­ju geograf­ski raz­gra­na­tu biogra­fi­ju te raz­miš­lja­nja o aktu­al­nom sta­nju, kako u Europi tako i u svijetu.

U raz­go­vo­ru s Brankom Čegecom i Anne-Kathrin Godec autor je u uto­rak iznio fas­ci­na­ci­ju tur­skim arhi­pe­la­gom neda­le­ko od Istanbula. Za nje­ga ono ozna­ča­va saču­va­no lije­po vri­je­me – bel­le époque – održa(va)no još i danas karak­te­ris­tič­nom tiši­nom koja poči­va na tome što su konj­ske zapre­ge ondje jedi­no pri­je­voz­no sred­stvo, a usto su konj­ska kopi­ta „pod­gum­lje­na“ u svr­hu oču­va­nja te spe­ci­fič­ne tiši­ne. Udaljeni sve­ga neko­li­ko minu­ta vož­nje bro­dom, Prinčevski oto­ci temat­ski su se uklo­pi­li kao otok, kao povi­jes­no mjes­to egzi­la­na­ta te kao gene­ra­tor pisa­nja i stva­ra­nja gdje je Sartorius, kako kaže, išao kao pisac i pjes­nik u potra­zi za tiši­nom, samo­ćom, odcjep­lje­njem, poku­ša­va­ju­ći isto­vre­me­no pisa­ti i ne pisa­ti o Istanbulu.

- Nije bit­na samo proš­lost, bit­na je i sadaš­njost. Napisao sam knji­gu stra­te­gi­jom užit­ka i zaba­ve. Nadam se da se to vidi, rekao je Sartorius, te istak­nuo raz­li­či­tost lju­di koji stal­no žive na oto­ku od onih koji mora­ju odlu­či­ti otis­nu­ti se na nj. Smatra da su oto­ci saču­va­li oso­bi­nu uto­či­šta bez obzi­ra na (preko)morske lini­je s kopnom.

Njegov je poet­ski puto­pis oka­rak­te­ri­zi­ran kao „feno­me­nal­no istan­ča­na pro­pa­gan­da“ i „mini­ja­tur­ni ep“, u koje­mu je poz­na­ti tur­ski nobe­lo­vac Orhan Pamuk odi­grao zna­čaj­nu ulo­gu kao vodič i oso­ba za dija­log. Također, Sartorius je istak­nuo Pamukov roman „Snijeg“ (2002.) kao vrstu vizi­onar­skog pred-viđe­nja čija se aktu­al­nost ogle­da u tre­nut­nim doga­đa­ji­ma u Siriji i okol­nim zem­lja­ma. Sartorius kaže da se svi­jet u glo­ba­lu ras­pao na tisu­ću komadića.

- U Njemačku je ušlo pre­ko mili­jun izbje­gli­ca, ali to nisu eko­nom­ski migran­ti već lju­di koji su zais­ta doš­li iz potre­be – iz nužde. Sartorius vje­ru­je da je Ujedinjena Europa sja­jan pro­jekt: svi to vidi­mo kad putu­je­mo „bez gra­ni­ca“, ali ima pre­vi­še eko­nom­sko-finan­cij­skih pita­nja zbog kojih se zabo­rav­lja ono zajed­nič­ko – zajed­nič­ka sje­ća­nja. Stoga je i Šiljkovo pita­nje o tome kako smi­ri­ti svi­jet kad se osjeća(ju) nemir(i) svi­je­ta ℗osta­lo reto­rič­ko. Ipak, Sartorius isti­če ulo­gu kul­tu­re i život vođen ges­lom „car­pe diem“.

Kao sin diplo­ma­ta ško­lo­vao se u neko­li­ko gra­do­va, pro­pu­to­vao goto­vo sva­ki kon­ti­nent i naučio raz­ne jezi­ke, a izme­đu osta­log i arap­ske psov­ke. Usprkos zna­ti­že­lji vodi­te­lja i publi­ke taj je dje­lić voka­bu­la­ra, u duhu pra­ve diplo­ma­ci­je, ostao dale­ko od uši­ju jav­nos­ti. Sartorius je jedan od rijet­kih koji su uop­će napus­ti­li diplo­mat­sku služ­bu, a zapra­vo je odu­vi­jek „nosio dva šeši­ra na gla­vi ili sje­dio na dvi­je sto­li­ce“ – pišu­ći poezi­ju i zani­ma­njem u podru­čju kulture.

- Uvijek sam bio i pro­sjak, tra­žio sam nova­ca, rekao je Sartorius alu­di­ra­ju­ći na svo­ju pozi­ci­ju gene­ral­nog taj­ni­ka nje­mač­kog Goethe ins­ti­tu­ta te inten­dan­ta Berliner Festspiele, čiji naziv pred­stav­lja okri­lje ber­lin­skih kul­tur­nih i umjet­nič­kih doga­đa­ja tije­kom godine.

Sartorius se naj­vi­še bavi pisa­njem i pre­vo­đe­njem poezi­je te sma­tra da pra­vi roman još nije napi­sao, no nje­go­vi su „Prinčevski oto­ci“ neo­s­por­no obi­lje­ži­li temat­sku odre­đe­nost ovo­go­diš­njeg Sajma knji­ge u Istri. Majstorski pot­hvat pre­no­še­nja auto­ro­va dje­la hrvat­skim čita­te­lji­ma uči­nio je Nikola Krnjaić, poka­zu­ju­ći svo­jim pri­je­vo­dom izu­zet­nu vje­šti­nu „spa­ša­va­nja“ mis­li nje­nim tran­s­po­ni­ra­njem u dru­gi jezik. Konstatirajući da je pri­je­vod naj­ljep­ši oblik surad­nje među pjes­ni­ci­ma Sartorius je podi­je­lio i neko­li­ko mis­li o poezi­ji, ust­vr­div­ši da nje­na sna­ga nije u bro­ju čitatelja.

- Poezija je kon­cen­tri­ra­ni komen­tar o svi­je­tu, kom­pri­mi­ran rit­mič­ki govor kojim se može izre­ći ono što se ne može izre­ći. Ona ima zada­tak saču­va­ti jezik koji je druk­či­ji od jezi­ka sva­kod­ne­vi­ce te od onog medij­skog. Zanemarivanje poezi­je zna­či zane­ma­ri­va­nje jezi­ka, tvr­di Sartorius, i pro­blem je vre­me­na. Ipak, iako se na svjet­skoj razi­ni pišu nekro­lo­zi o poezi­ji, sma­tra da u Njemačkoj nije takav slu­čaj. Primjer je tomu kan­ce­lar­ka Angela Merkel koja sva­ke godi­ne odr­ža­va dru­že­nja s knji­žev­ni­ci­ma, a orga­ni­zi­ra­ju se i lite­rar­na i osta­la umjet­nič­ka doga­đa­nja pod okri­ljem minis­tar­stva kul­tu­re. Štoviše, Sartorius u širem smis­lu vidi poli­ti­ku i kulturu/umjetnost kao veoma bli­ske u smis­lu poti­ca­nja i pro­ved­be projekata.

Iznimno mar­ljiv, upo­ran i ambi­ci­ozan, Sartorius se već godi­na­ma naiz­mjen­ce i/ili isto­vre­me­no uspješ­no (s)nalazi u raz­li­či­tim ulo­ga­ma, a moti­va­ci­ja ne jenja­va. Večernjim pred­stav­lja­njem i jutar­njim raz­go­vo­rom zaokru­žen je tako jedan oto­čić u Sajamskom arhi­pe­la­gu, sa zavr­š­nom kons­ta­ta­ci­jom auto­ra da svat­ko ima svoj vijek koje­ga tre­ba poku­ša­ti isko­ris­ti­ti na naj­bo­lji mogu­ći način.

Tekst Antonija ZGALJARDIĆ

Fotografije Luana RACAN i Antonija ZGALJARDIĆ

• 21. Sa(n)jam knjige u Istri
• Anne-Kathrin Godec
• Branko Čegec
• Joachim Sartorius