“Na standardu sam se više volio praviti važan” – večer s Dragom Orlićem u DCu Rojc

19.11.2016.

U sklo­pu svog cik­lu­sa raz­go­vo­ra pod zajed­nič­kim nas­lo­vom „Permesso di sog­gi­or­no“ u čet­vr­tak 17. stu­de­nog pul­ski novi­nar i pisac Bojan Žižović ugos­tio je u Dnevnom borav­ku DCa Rojc jed­nu od živu­ćih istar­skih legen­di  – pjes­ni­ka, pis­ca, sli­ka­ra, novi­na­ra, sati­ri­ča­ra i sakup­lja­ča narod­no­ga bla­ga Dragu Orlića.

Domaćin je raz­go­vor otvo­rio pita­njem: Da li Orlić ima više objav­lje­nih knji­ga ili Franci Blašković (koji je uglaz­bio više od 40 Orlićevih pje­sa­ma) albu­ma? Ispalo je da Franci sa svo­jih pre­ko 80 CDa ipak Orlića „šiša“ za nekih 10 objav­lje­nih nas­lo­va. Uzor im je, kazao je Orlić, Giaccomo Scotti koji je obja­vio 100 knji­ga, a iz Napolia se, u vri­je­me kad su svi bje­ža­li na zapad, pre­se­lio prvo u Pulu, a zatim u Rijeku. Žižo mla­đi pohva­lio se kako je on napi­sao više pje­sa­ma za Francija, čak 110, a Orlić je zaklju­čio:“ Ti si imao sre­ću ko i ja da ima­mo Francija.“ Iskoristio je, potom, pri­go­du da se pri­ja­te­lju novi­na­ru Eliu Velanu, koji je na doga­đaj došao iz Rovinja („a mno­gi moji pul­ski pri­ja­te­lji se nisu udos­to­ji­li“), odu­ži pro­či­tav­ši svo­ju pje­smu Battana.

drago

Najnovija Orlićeva knji­ga objav­lje­na je u srp­nju ove godi­ne. Riječ je o već  9. zbir­ci „Lipi moji“, koja sadr­ži kolum­ne nje­go­vog  sati­rič­kog alter-ega Zvaneta Lakodelca i to one koje su u sati­rič­nom pri­lo­gu Glasa Istre La Kost objav­lje­ne od 2010 do 2013. Kaže da se do danas već  naku­pi­lo mate­ri­ja­la za još dvi­je slje­de­će zbir­ke. Iako to nije namje­ra­vao, Orlić ovu kolum­nu piše već goto­vo 40 godi­na, od kad je prvu 1977. obja­vio u Porečkom glas­ni­ku. Likovi koji se u nji­ma pojav­lju­ju ne sta­re i pos­ta­li su već dio istar­skog fol­k­lo­ra slič­no Jurini i Franini. Npr. u kolum­na­ma je Jadranku Kosor zvao „Kosirica“ i danas mu lju­di čes­to spo­me­nu taj nadi­mak kada pri­ča­ju o njoj. Nizale su se tako aneg­do­te oko kolum­ne i oko Orlićevih novi­nar­skih dogo­dov­šti­na (npr. iz vre­me­na kad je, rade­ći „u fušu“ para­lel­no s novi­nar­stvom i kao ins­truk­tor ski­ja­nja, pri­lo­ge iz poreč­ke sva­kod­ne­vi­ce znao tele­fo­nom dik­ti­ra­ti iz nekog ski­ja­škog sre­di­šta). Posebna su pos­las­ti­ca istar­ske pos­lo­vi­ce koje je u počet­ku pri­kup­ljao kako bi ih mogao uba­ci­ti u izja­ve jed­ne od naj­sim­pa­tič­ni­jih liko­va u kolum­ni –Šjore Mafalde („O kuši o kome vojo mi“, „Bižonja viver per non morir“ i sl.) a zbir­ka je s vre­me­nom naras­la na pre­ko 2000 pos­lo­vi­ca i objav­lje­na je u  zaseb­noj knji­zi. Kao uzor za kon­cept „sta­rog komu­nja­re i ate­is­ta“  Zvane Lakodelca, osim Broja 1 iz Alan Forda,  Orlić isti­če Miljenka Smoju, jer iako je uvi­jek kri­ti­čan i aktu­alan, nas­to­ji imat „kri­jan­ci­ju“. Ipak, mno­gi se nađu uvri­je­đe­ni­ma,  npr. Ivan Jakovčić se znao vri­je­đa­ti, „ali sada se vri­je­đa ča ne piše­mo o njemu.“

O sud­bi­ni La Kost (koji je naj­cen­zu­ri­ra­ni­ji pri­log u Glasu Istre, kako je napo­me­nuo gra­fič­ki ured­nik Buba koji čuva mno­ge neo­bjav­lje­ne pri­lo­ge) Orlić kaže da će funk­ci­oni­ra­ti dalje, bilo u Glasu Istre ili kao zaseb­na novina.

Još jed­na zanim­lji­vost oko mul­ti­ta­len­ti­ra­nog Orlića je i to što je obja­vio dvi­je knji­ge u koji­ma je dije­lo­ve Biblije pre­veo na istar­ski dija­lekt – Libar od Joba („ ne bih vam pre­po­ru­čio da to čita­te, jer to što bog pre­ko svog izas­la­ni­ka soto­ne radi tom jad­nom Jobu je nešto naj­straš­ni­je što je ikad itko napi­sao“) i , zajed­no s Danielom Načinovićem „Kanat vrhu svih kan­ti“ (Pjesma nad pje­sma­ma, koju doživ­lja­va kao vrlo lije­pu erot­sku poezi­ju, što se popo­vi­ma baš ne svi­đa). Kaže da ga pre­vo­đe­nje Biblije zabav­lja, „kad nemaš ča pamet­no dela­ti i kad ti rado­vi u vrtu ne uspi­je­va­ju“, iako nema nikak­vog raz­lo­ga to pre­vo­di­ti jer zna da istri­ja­ni to neće čita­ti budu­ći se „pučans­tvo nauči­lo čita­ti na knji­žev­nom jezi­ku“.  Što se tiče svog ate­iz­ma kaže da kad bi svi vjer­ni­ci bili toli­ko vjer­ni koli­ko je on vjer­ni ate­is­ta, Istra bi bila Vatikan. Upitan zašto nije pre­vo­dio Marxa, odgo­vo­rio je da bi za to bio tre­bao odle­ža­ti koju godi­nu u zatvo­ru, poput Moše Pijade. Usput se dosje­tio i vica kad je Moša došao u raj i sve­ti Petar zamo­lio je boga da mu dopus­ti poku­ša­ti  ga pre­obra­ti­ti. Nakon nekog vre­me­na bog ga upi­ta „Sveti Petre, kako ti ide s Mošom?“ – Ne kaže se Sveti Petre nego Druže Petre!“

drago-2„Na stan­dard­nom hrvat­skom sam se više volio pra­vi­ti važan“ –nas­ta­vio je Orlić pri­ču o svom pisa­nju, doda­ju­ći da istar­skih pjes­ni­ka ima tona, al svi oni zapra­vo nemi­lo­srd­no kopi­ra­ju Mate Balotu („moja mati, moj otac, naša koza, uli­ka i sl.) pa je usput pro­či­tao i svo­ju pje­smu na istar­skom posve­će­nu pijan­ci­ma, te „Svjetina je neuro­tič­na“ u kojoj se poigra­va mije­ša­ju­ći istar­ski s hrvat­skim standardom.

Dotakao se i svo­jih ranih fil­ma­ških dana u film­skom klu­bu Jelen u Puli, kad mu je u jed­nom fil­mu glu­mio i Franci, kao i gim­na­zij­skih dana (upi­sao je raz­red­nu nas­ta­vu „jer su tamo išle sve lje­po­ti­ce“). Kaže da mu je žao što nije nas­ta­vio peda­go­šku kari­je­ru. Samo je jed­nu godi­nu radio kao uči­telj, ali je zato neko vri­je­me bio i savjet­nik gra­do­na­čel­ni­ka Poreča za kul­tu­ru. Iz gim­na­zi­je se rado sje­ća prof. Ljubice Ivezić, koja mu je pre­da­va­la Dječju knji­žev­nost i  pred­met neo­bič­nog nazi­va „Ratef“ (Radio, tele­vi­zi­ja i film).

Na kra­ju raz­go­vo­ra odbio je čita­ti dije­lo­ve iz kolum­ni „Lipi moji“ jer mu ide na živ­ce kad ga lju­di na fešta­ma pita­ju „budi­te nam Zvane Lakodelac“, ali pod­sje­tio je i na svoj sli­kar­ski rad (i Zvaneta je sam nas­li­kao), te ponu­dio Bradi iz Dnevnog borav­ka da pos­ta­vi nje­go­vu novu izlož­bu „Samo je vri­me kič“, koja se tre­nut­no može pogle­da­ti u Zaboku i „šara po Istri“.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Fotografije