Otvorenje izložbe Drage Orlića ” Samo je vrime kič” u Dnevnom boravku DC‑a Rojc

13.06.2017.

 Izložba Drage Orlića “Samo je vri­me kič” bit će otvo­re­na u petak 16. lip­nja u 21 sat u Dnevnom borav­ku Društvenog cen­tra Rojca.

Drago Orlić o izlož­bi kaže: „Veliki fran­cu­ski filo­zof Voltair je rekao: “Kad Bog ne bi pos­to­jao tre­ba­lo bi ga izmis­li­ti”. Filozof je bio u kri­vu. Mi smo Boga odav­no izmis­li­li, dav­no, dav­no još u pra­sko­zo­rje naše civi­li­za­ci­je, i ota­da smo mu sli­je­pi sljed­be­ni­ci, bez­re­zerv­ni ido­lo­pok­lo­ni­ci, oda­ni do ludi­la, podjed­na­ko u sva­kom kut­ku ove naše pla­ne­te. Mi ga se ne odri­če­mo ni u kojem tre­nut­ku živ­lje­nja, ni danju ni noću. Prije spa­va­nja pogle­da­mo na nje­ga, pri buđe­nju naj­pri­je nje­ga zazi­va­mo. Neprestano smo s njim u tijes­noj vezi, malo je reći pup­ko­vi­nom pove­za­ni… sihro­no i uni­ver­zal­no u savr­še­nom suživotu.

drago_orlic_samo_je_vrime_kicSvaki bog i božans­tvo bi tako nešto pože­lje­li, ali na nji­ho­vu žalost nema­ju nikak­vih izgle­da. Kontakt s našim Bogom sva­kod­nev­no pro­vje­ra­va­mo u više navra­ta, nikad nam dos­ta bli­skos­ti. Njegovi smo pok­lo­ni­ci i ovis­ni­ci. Nijemi i pokor­ni pos­luš­ni­ci. Fenomen je to zadiv­lju­ju­ći pora­di toga što je naše božans­tvo nevid­lji­vo, neo­pip­lji­vo, aps­trak­t­no, nes­tvar­no… I mi smo toga svjes­ni, ali to nam ne sme­ta. Svi naši novi­ji bogo­vi od antič­kih do današ­njih nisu mu ni do glež­nja. Govorim o Njegovoj sve­viš­njos­ti – VREMENU. Tek kad nam je sat na poprav­ku zapa­zi­mo koli­ko smo puta ulu­do pogle­dom tra­ži­li na ruci spra­vu zva­nu – sat. Nevjerojatno je koli­ko vre­me­na i inte­lek­tu­al­nog tru­da čovjek tro­ši na poma­ga­la koja će ga infor­mi­ra­ti o vre­me­nu, a tek koli­ko mora­ju biti toč­na: danas smo već stvo­ri­li tak­ve mons­tru­oz­ne sofis­ti­ci­ra­ne stro­je­ve koje sto­ti­ne godi­ne u buduć­nost neće niti sekun­de kas­ni­ti ili žuri­ti. A kako je bilo lije­po kad je tek zvo­nja­va sa zvo­ni­ka jav­lja­la koje je vri­je­me, ili nečuj­no cije­đe­nje pije­ska u klep­si­dri, potom sato­vi koji se nikad ne kva­re – sun­ča­ni sato­vi, sato­vi na zvo­ni­ci­ma, samos­to­je­ći sato­vi na trgo­vi­ma, sato­vi na željez­nič­kim pos­ta­ja­ma, sato­vi-orma­ri na ute­ge, a tek sato­vi s pok­lop­cem i zlat­nim lan­cem s des­ne stra­ne trbu­ha u dže­pu đilea, pa su nam šan­tu­li kupo­va­li ruč­ne sato­ve i rad­ni­ci pri odla­sku u miro­vi­nu dobi­va­li su sato­ve sa posve­tom, pro­ču­le su se i urar­ske zem­lje poput Švicarske i Japana, doš­li su i digi­tal­ni sato­vi a vrs­ni maj­sto­ri ura­ri osta­ja­li bez pos­la. Više ne bulji­mo u ples kazalj­ki, danas je mobi­tel naj­no­vi­ji šap­tač vre­me­na. Sve, sve samo da se zna “ka je ura” naše krh­ke smrt­nos­ti. Temelj je to skup­ne civi­li­za­cij­ske svi­jes­ti, podr­ška pla­ne­tar­ne memo­ri­je. Zašto je to toli­ko bit­no, tako važ­no? Zašto, zašto? I ja pitam gluposti!

A tek godiš­nji mje­ra­či vre­me­na: kalen­da­ri, solis­ti­cji, ston­hen­đi, vre­men­ske zone, ljet­no “mje­re­nje” vre­me­na, pres­tup­ne godi­ne, obred­no i masov­no pomje­ra­nje kazalj­ki una­pri­jed ili una­zad, juli­jan­ski i gre­go­ri­jan­ski kalen­da­ri (car­ski i papin­ski), kine­ski kalen­dar, korej­ski kalen­dar, a tek dese­ti­ne kalen­da­ra Maja indi­ja­na­ca koji mogu i sud­nji dan pro­re­ći… i još 140 bes­pri­je­kor­nih kalen­da­ra. Ova izlož­ba ruga­li­ca je tom ljud­skom duhov­nom maru.“

Drago Orlić rođen je 1948. godi­ne. Po pro­fe­si­ji je uči­telj, po rad­nom vije­ku novi­nar, po voka­ci­ji pisac, bolje reći pjes­nik. Objavio je 40 knji­ga, ali je sli­kar­stvo nje­go­vo dvoj­no zani­ma­nje i taj­na lju­bav. Već kao stu­den­tu u foajeu Pedagoške aka­de­mi­je u Puli pro­fe­sor Josip Crnobori pos­tav­lja mu prvu izlož­bu “Kiša na Giardinima”. Živi u Musaležu pokraj Poreča u kojem je dugo godi­na član likov­ne dru­ži­ne “Galerije 6”. Predstavio se kroz više skup­nih izlož­bi. Samostalne izlož­be bile su: “Modro”, “Giocondin zla­to”, “Katedrale”, “Samo je vri­me kič”. Izlagao u Italiji u gra­du Masa Lombarda. Bavi se foto­gra­fi­jom, gra­fič­ki je ure­dio više knji­ga. U bli­zi­ni sela Trošti, juž­no od Pazina, pos­tav­lje­na mu je skul­p­tu­ra “Središtu Istre”, a u Zaboku skul­p­tu­ra “Kokot”. Pokrenu je i vodio Međunarodnu stu­dent­sku kipar­sku ško­lu “Montraker” u Vrsaru.

Organizator doga­đa­ja je Savez udru­ga Rojca. Programi u Dnevnom borav­ku reali­zi­ra­ni su sred­stvi­ma Ministarstva kul­tu­re Republike Hrvatske, Grada Pule i Zaklade Kultura nova.

Izvor