Fenomenologija pulske tapije – susret s antropologom i etnologom Andreom Matoševićem

U sklo­pu ljet­nog „Vrtnog đira“ Gradske radi­oni­ce proš­li je tje­dan svo­ja naj­no­vi­ja istra­ži­va­nja pred­sta­vio izvan­red­ni pro­fe­sor na Odjelu za inter­dis­ci­pli­nar­ne, tali­jan­ske i kul­tu­ro­lo­ške stu­di­je Sveučilišta Jurja Dobrile u Puli, antro­po­log i etno­log Andrea Matošević. Bilo je rije­či o žar­gon­skom ter­mi­nu „tapi­ja“ koji se uvri­je­žio kao svo­je­vr­s­na pul­ska poseb­nost. Izvorno je ta riječ tur­ci­zam koji je, pri­je uvo­đe­nja zem­ljiš­nih knji­ga i katas­tra, zna­čio pot­vr­du o nekom vlas­niš­tvu, a zanim­lji­vo je da je uvri­je­žen i u koc­kar­skim milje­ima gdje zna­či oba­vez­ni polog pri­je samog koc­ka­nja, ali i situ­aci­ju kada se taj polog izgu­bi i tada sam ban­kro­ti­ra­ni dono­si­telj tog „tapi­ja-polo­ga“ pos­ta­je „tapi­ja“. U Puli se pojam usta­lio 80-tih godi­na proš­log sto­lje­ća, kao ozna­ka za neima­šti­nu („-Tapija sam. –Nema veze, ja ću ti posu­di­ti“), a danas ga mla­di uglav­nom koris­te kako bi nji­me ozna­či­li neza­do­volj­stvo nečim/ nekim, ili „dosa­du goru i od dosa­de same“. Nakon pred­stav­lja­nja i živah­ne disku­si­je o izra­zi­toj flu­id­nos­ti i višez­nač­nos­ti ovog poj­ma za poje­di­ne gene­ra­ci­je Puljana, Matošević je sve poz­dra­vio s „A sada idi­te tapi­ja­ri­ti u miru!“, te smo potom oba­vi­li i ovaj kra­ći razgovor…

Kako si odlu­čio poza­ba­vi­ti se istra­ži­va­njem upra­vo poj­ma „tapi­ja“?

- Interesantan mi je jer sam pri­mi­je­tio, kroz opće i vlas­ti­to kori­šte­nje tog ter­mi­na, da ga raz­li­či­te gene­ra­ci­je češ­će ili rje­đe koris­te u ne uvi­jek istim kon­tek­s­ti­ma, odnos­no za des­krip­ci­ju ili ana­li­zu raz­li­či­tih stva­ri – od mikro-situ­aci­ja veza­nih uz popu­lar­nu kul­tu­ru, gdje funk­ci­oni­ra kao spe­ci­fi­kum pul­skog under­gro­un­da i u sebi nosi ele­ment kri­tič­ne pro­cje­ne, („taj film je tapi­ja, ovaj band je tapi­ja“), do goto­vo eli­tis­tič­ke samo-reflek­si­je pul­ske publi­ke koja se nji­me pos­tav­lja u vrlo auto­ri­ta­tiv­nu pozi­ci­ju kri­ti­ča­ra i pro­fi­nje­nih zna­la­ca. Takav je stav dije­lom i povi­jes­no uvje­to­van, budu­ći da se, poseb­no zad­njih deset­lje­ća, Pula arti­ku­li­ra­la kao grad glaz­be, kul­tu­re i fes­ti­va­la, što podra­zu­mi­je­va i edu­ci­ra­nu publi­ku. U tom smis­lu tapi­ja pos­ta­je i nekom vrstom koda, skra­će­ni­ce za kri­tič­ki odmak kojom se „posve­će­ni­ci u kod“ slu­že uži­va­ju­ći u vlas­ti­tom eli­tiz­mu i dis­tink­ci­ji. Važno je nagla­si­ti da istra­ži­va­nje radim etno­graf­skom meto­dom, dak­le raz­go­vo­ri­ma s Puležanima koji čes­to i rado koris­te tu riječ i, gdje je to mogu­će, u gene­ra­cij­skom ključu.

Zašto sma­traš da je tapi­ja raz­li­kov­ni pojam za Pulu nas­pram Istre?

- Višestruko sam to pro­vje­rio, tapi­ja je, barem u kon­tek­s­tu Istre ter­min isklju­či­vo vezan za Pulu. Mnogi sugo­vor­ni­ci koji nisu iz Pule pot­vr­di­li su mi da taj ter­min nikad nisu čuli osim u Puli i veza­no uz Pulu, iako mi je pri­ja­telj koji radi u Pazinu nedav­no doja­vio da se u Etnografskom muze­ju istre pro­da­je raz­gled­ni­ca s nat­pi­som „Tapija is like lame in Pula“. Riječ je o dije­lu urba­nog slen­ga, žar­gon­skom ter­mi­nu koji, barem u ima­gi­na­ri­ju mojih sugo­vor­ni­ka, jas­no raz­gra­ni­ča­va Pulu od ostat­ka Istre. U istra­ži­va­nju ga ne pro­uča­vam iz baštin­skog rakur­sa, već ga poku­ša­vam demis­ti­fi­ci­ra­ti, sa svim raz­no­vr­s­nim slo­je­vi­ma nje­go­va zna­če­nja. To je ono što je za sada i naj­in­te­re­sant­ni­je u istra­ži­va­nju i pisanju.

U izla­ga­nju pod­sje­tio si i na Jamesa Joycea i nje­gov prez­riv odnos pre­ma Puli, kao i na činje­ni­cu da je dije­lom i nje­go­vom zas­lu­gom Pula kodi­fi­ci­ra­na, pra­ved­no ili nepra­ved­no, kao dosa­dan ili „tapi­ja“ grad? Kako se s time nositi?

- Da, nije tome pogo­do­vao samo Joyce, već i Pier Paolo Pasolini i Ivan Cankar. Svi su oni, eks­pli­cit­ni­je ili impli­cit­ni­je, o Puli pisa­li kao o poma­lo dosad­nom gra­du. Kako se nosi­ti s tim bilje­gom? Neki od posje­ti­te­lja na izla­ga­nju toč­no su pri­mi­je­ti­li, a i Martin Heidegger piše o tome u Osnovnim kon­cep­ti­ma meta­fi­zi­ke, da se ne može pri­ča­ti o dosa­di, a da je sam subjekt koji ju kons­ta­ti­ra već ne nosi i u sebi. Nisu samo objek­ti dosad­ni, subjek­ti uvi­jek u sebi nose dosa­du ili pre­dis­po­zi­ci­ju dosa­đi­va­nja. Često se upra­vo gra­do­vi vezu­ju uz taj pojam dosa­de, pri­mje­ri­ce Walter Benjamin je pisao o Parizu u The Arcades Projectu i u ter­mi­ni­ma dosa­de, Bruce O’Neill kodi­fi­ci­ra Bukurešt u istom klju­ču dok pono­vo Heidegger naj­te­žu dosa­du smje­šta upra­vo u neime­no­va­ni veli­ki grad. Upravo se od gra­do­va oče­ku­je da budu mjes­ta oslo­ba­đa­nja od dosa­de, no čes­to u tim oče­ki­va­nji­ma razo­ča­ra­ju. Gdje ima zaba­ve u moder­nom smis­lu te rije­či, ima i dosade.

Još jed­no zna­če­nje tog višes­loj­nog ter­mi­na odno­si se i na čuve­ne pul­ske zim­ske dane s burom, kada „ni na kor­zu nema žive duše“, za raz­li­ku od sve samo ne dosad­nih pul­skih lje­ta, pre­tr­pa­nih i radom i zabavom?

- Da. Ne mis­lim da je ta poseb­nost Pule nešto loše, dapa­če, jer je tak­va „zim­ska tapi­ja“ pože­ljan odmor, „time off“ kada uz kri­tič­ki odmak sabi­re­mo počes­to gus­ta ljet­na iskus­tva i pri­kup­lja­mo sna­gu za novo inten­ziv­no lje­to. U tom smis­lu sma­tram da tapi­ja nije ter­min koji bi se morao izbje­ga­va­ti, ili sta­nje koje bi tre­ba­lo ampu­ti­ra­ti. Ali sma­tram da jest ter­min iza kojeg sto­ji spe­ci­fič­no sta­nje, a koje bi mora­lo pos­lu­ži­ti kao reflek­si­ja, arti­ku­li­ra­ni­je kri­tič­ko pro­miš­lja­nje vlas­ti­to­ga gra­da. I u tom smis­lu držim da je tapi­ja, u ovom zim­skom smis­lu, pove­za­na s pri­vred­nim kre­ta­nji­ma u Puli, ali i na polu­oto­ku. No, tu meni zanim­lji­vu i važ­nu pod­te­mu možda može­mo pro­du­bi­ti dru­gi puta.

Što u surad­nji s kole­ga­ma, što samos­tal­no, obja­vio si tri­de­se­tak znans­tve­nih rado­va i tri knji­ge. Kojim si se još tema­ma u nji­ma bavio?

- U knji­zi „Socijalizam s udar­nič­kim licem“ raz­ma­trao sam feno­men udar­niš­tva i juna­ka rada u pos­li­je­rat­noj Jugoslaviji, o kri­ti­ci bal­ka­nis­tič­kih diskur­sa pisao sam u knji­zi „Polutani dugog tra­ja­nja“ koju suautor­ski pot­pi­su­jem uz Teu Škokić, dok sam se u knji­zi “Pod zem­ljom“ antro­po­lo­ški bavio rudar­stvom na Labinštini  u XX. sto­lje­ću. Spomenutih 30-ak znans­tve­nih rado­va mahom se tako­đer bave tema­ma iz raz­dob­lja soci­ja­liz­ma koje pro­uča­va­mo u sklo­pu Centra za kul­tu­ro­lo­ška i povi­jes­na istra­ži­va­nja soci­ja­liz­ma pri Sveučilištu Jurja Dobrile u Puli, čiji sam suos­ni­vač. Ove godi­ne Centar sla­vi petu godiš­nji­cu rada, a u ruj­nu, od 28. do 30. orga­ni­zi­ra­mo tre­ću među­na­rod­nu znans­tve­nu kon­fe­ren­ci­ju Socijalizam na klu­pi: Komunisti i komu­nis­tič­ke par­ti­je: poli­ti­ke, akci­je, deba­te. Očekujemo goto­vo sto izla­ga­ča i žive deba­te na temu.

I ovo svo­je istra­ži­va­nje namje­ra­vaš obja­vi­ti kao knji­gu, što ćeš u njoj o tapi­ji zaključiti?

- Daleko sam od ruko­pi­sa koji bi se mogao obja­vi­ti u knji­zi, ali radim na tome. Zaključak dola­zi na kra­ju i ne mogu pre­ju­di­ci­ra­ti stva­ri, ali ako se sad već nešto nazi­re onda je to trag jed­ne Hegelove mis­li o dosa­di kao pre­du­vje­tu i moti­va­ci­ji za pro­miš­lja­nje i dje­lo­va­nje. Stoga i tapi­ja može biti tre­nu­tak reflek­si­je koja nas tje­ra na aktiv­nost i mije­nja­nje stva­ri. Ukoliko teren­ska istra­ži­va­nja pot­vr­de tak­ve hipo­te­ze poku­šat ću izo­kre­nu­ti tapi­ju kao apso­lut­nu letar­gi­ju i u njoj pro­na­ći pokre­tač­ki potencijal.

• andrea matošević
• CKPIS
• gradska radionica