Otvoreni grad 2018 – Akcija ‘ZELENI PLAN’ sa Vladom Martekom

19.03.2018.

Treću godi­nu zare­dom pro­jekt OTVORENI GRAD u sklo­pu Društva arhi­te­ka­ta Istre (Dai-Sai) ostva­ru­je arhi­tek­ti­ca Breda Bizjak sa surad­ni­ci­ma. Osnovni pro­gram pro­jek­ta pred­stav­lja­ju urba­ne akci­je kroz koje se u surad­nji s umjet­ni­ci­ma želi upo­zo­ri­ti na zapu­šte­ne, ‘nevid­lji­ve’ i neisko­ri­šte­ne grad­ske pros­to­re, potak­nu­ti raz­miš­lja­nje, ras­pra­vu i rad na pro­jek­ti­ma u pos­to­je­ćim jav­nim pros­to­ri­ma povi­jes­ne jez­gre gra­da te istra­ži­ti i ostva­ri­ti moguć­nos­ti za nji­ho­vo kori­šte­nje i ponov­nu revalorizaciju.

Podsjetimo, prve se godi­ne, u raz­dob­lju od 9. do 11. ruj­na 2016., pod nazi­vom ‘Otvoreni grad – inter­ven­ci­je u jav­nom pros­to­ru Pule’ reali­zi­rao pro­gram na četi­ri loka­ci­je u povi­jes­noj jez­gri gra­da. Koncepcija poje­di­nog ‘pros­to­ra-doga­đa­ja’ teme­lji­la se na surad­nji s umjet­ni­kom, odnos­no umjet­nič­kim kolek­ti­vom s kojim je osmiš­ljen pri­vre­me­ni sadr­žaj loka­ci­je. Lokacija “Ex kino Beograd” povje­re­na je umjet­ni­ku Daliboru Martinisu, loka­ci­ja “Nalazište amfo­ra” umjet­ni­ku Saši Pančiću, loka­ci­ja “Kuća bez kro­va” osmiš­lje­na je u surad­nji s audio kolek­ti­vom Palme i sek­ci­jom Dai Sai ‘Djeca i arhi­tek­tu­ra’, a loka­ci­ja “Terasa Tržnica” s čla­no­vi­ma udru­ge BukaNoise.

Program Otvorenog gra­da u 2018. pod nazi­vom ‘ZELENI PLAN’ osmiš­ljen je kao urba­na akci­ja kolek­ti­va OG //Otvoreni grad/ – Breda Bizjak, Tomislav Krnač, Noel Mirković, Helga Goran, Valentina Kaić/ u surad­nji s priz­na­tim hrvat­skim umjet­ni­kom Vladom Martekom, a bit će izve­de­na u pone­dje­ljak, 26. ožuj­ka u 12 sati u Mornaričkom par­ku u Puli.
‘Zeleni plan’ reali­zi­rat će se u dva uspo­red­na čina. Kolektiv OG će u surad­nji s dje­lat­ni­ci­ma Pula Herculanee te uče­ni­ci­ma Eko ško­le iz Gimnazije Pula posa­di­ti sta­blo vrste tuli­pa­no­vac (Liriodendron tuli­pi­fe­ra), dok će Vlado Martek izves­ti akci­ju koja ostav­lja rad pod nazi­vom “Vraćanje ; i pri­ma­nje. (Predpoetski dija­log s never­bal­nim)” za kojeg navo­di: “Radi se o vra­ća­nju drve­ta drve­tu, sim­bo­lič­ki se pri­ka­zu­ju vri­jed­nost i upo­rab­na vri­jed­nost (sred­stvo za pisa­nje). Ljubav za sta­bla, ono dobro otiš­lo je u aso­ci­ja­ci­je pisa­nja.” Stablo i rad umjet­nik će posve­ti­ti dobroj poeziji.

Tema ovo­go­diš­njeg pro­jek­ta je ‘zele­ni sis­tem’ gra­da, odnos­no istra­ži­va­nje nje­go­ve ulo­ge i vri­jed­nos­ti kao inte­gral­nog dije­la kul­tur­no-povi­jes­ne bašti­ne. Namjera je upo­zo­ri­ti širu jav­nost na sus­tav­no uni­šta­va­nje zele­nog fon­da te sen­zi­bi­li­zi­ra­ti gra­đans­tvo za nje­gov kul­tur­ni, biolo­ški i eko­lo­ški zna­čaj. Sa sta­bli­ma dije­li­mo isti eko­sus­tav tj. čini­mo kom­plek­s­no jedins­tvo u istom pros­to­ru. Stabla su živa mate­ri­jal­na kul­tur­na bašti­na i ele­men­tar­ni dio naše ukup­ne kul­tur­no povi­jes­ne cjeline.Trenutna situ­aci­ja koja bilje­ži sve više pri­mje­ra ruše­nja više­go­diš­njih, čak sto­go­diš­njih zdra­vih sta­ba­la u gra­du Puli, a koja se neo­prav­da­no ukla­nja­ju zbog raz­li­či­tih gra­đe­vin­skih, komu­nal­nih zahva­ta dose­gla je kri­tič­nu masu na koju želi­mo reagi­ra­ti te su nepo­sre­dan povod ovo­go­diš­njeg pro­gra­ma. Na akci­je ruše­nja pro­jek­tom se reagi­ra akci­jom stvaranja.

Konceptualnim pove­zi­va­njem akci­je s umjet­nič­kom inter­ven­ci­jom sam čin sad­nje popri­ma dru­ga­či­ju este­ti­ku i doživ­lja­va se u kon­tek­s­tu svjes­ne poru­ke. Ova se akci­ja može razu­mje­ti i kao kons­truk­tiv­na kri­ti­ka s namje­rom podi­za­nja svi­jes­ti o ljud­skoj ovis­nos­ti o eko­sis­te­mu u urba­nim sre­di­na­ma te o potre­bi valo­ri­za­ci­je, pošti­va­nja i zašti­te pri­rod­nih ele­me­na­ta kao dije­lo­va kul­tur­no-povi­jes­nog nas­lje­đa grada.

Jednako kao što se rev­no valo­ri­zi­ra­ju i šti­te otis­ci dino­sa­ura, rim­ski moza­ik ili zido­vi sred­njo­vje­kov­ne gra­đe­vi­ne, tre­ba­le bi se saču­va­ti i sto­ljet­ne pini­je, lado­nje ili črni­ke koje su živi svje­do­ci pros­to­ra i vre­me­na koje je pret­ho­di­lo, a bit će svje­do­ci i vre­me­nu koje sli­je­di nakon našeg život­nog vije­ka, ako im to omo­gu­ći­mo. Osim podi­za­nja svi­jes­ti o važ­nos­ti oču­va­nja zele­nog sis­te­ma gra­da kao pri­rod­nog ele­men­ta kul­tur­no-povi­jes­ne bašti­ne, želi se usmje­ri­ti pozor­nost na ide­ju da je sva­ko sta­blo spo­me­nik, ali živu­ći spo­me­nik, koji ras­te i u stal­noj je pro­mje­ni. Bilo da su sad­nje sta­ba­la potak­nu­te ritu­al­nim, poli­tič­kim, eko­lo­škim ili artis­tič­kim pobu­da­ma, bitan je rezul­tat koji ima nedvoj­be­no pozi­tiv­ne utje­ca­je na zajed­ni­cu – svi­jest o zele­nom sis­te­mu kao inte­gral­nom i nedje­lji­vom ele­men­tu naše kul­tur­ne sre­di­ne i kul­tur­ne baštine.

Zaboravlja se da kon­zer­va­ci­ja gra­di­telj­ske bašti­ne (pre­ma defi­ni­ci­ji UNESCO‑a), odnos­no urba­na kon­zer­va­ci­ja, nije ogra­ni­če­na samo na zašti­tu poje­di­nač­nih gra­đe­vi­na. “Jer arhi­tek­tu­ra nije samo gra­đe­vi­na nego dio urba­niz­ma i pej­za­ža, ostva­re­na misao o obli­ko­va­nju život­nog pros­to­ra. Konzervacija otvo­re­no­ga jav­nog pros­to­ra jed­na­ko je bit­na kao i kon­zer­va­ci­ja povi­jes­nih gra­đe­vi­na, pri čemu je aps­trak­t­ni­ja, višez­nač­ni­ja, i zato slo­že­ni­ja i zah­tjev­ni­ja. Povijesni urba­ni kra­jo­lik uklju­ču­je topo­gra­fi­ju, geomor­fo­lo­gi­ju i pri­rod­ne feno­me­ne, potom izgra­đe­ni oko­liš, infras­truk­tu­ru, jav­ni pros­tor, pros­tor­ne sadr­ža­je i orga­ni­za­ci­ju, kao i vizu­re i dru­ge ele­men­te urba­ne struk­tu­re. ” (Ana Šverko, Grad (ni)je kuća).
Zeleni sis­tem gra­da nedje­ljiv je seg­ment poje­di­nih vizu­ra na gra­đe­vi­nu, dije­lo­ve gra­da, grad u cije­los­ti, esen­ci­ja­lan dio koji grad čini onim što jes­te. Stoga je od kru­ci­jal­ne važ­nos­ti za grad i nje­go­vu ukup­nu kul­tur­nu odr­ži­vost što pri­je regis­tri­ra­ti pro­blem i poče­ti s valo­ri­za­ci­jom, zašti­tom revi­ta­li­za­ci­jom zele­nog kul­tur­nog dobra.

Lokacija za reali­za­ci­ju akci­je o koji­ma se raz­miš­lja­lo bilo je više, no zbog objek­tiv­nih raz­lo­ga one su bile nedos­tup­ne. Odabir pra­ve loka­ci­je bio je veoma važan, jer se sad­njom sta­bla htje­lo napra­vi­ti raz­li­ku u pros­to­ru, bilo da se radi o degra­di­ra­nom i zapu­šte­nom mjes­tu bez sta­ba­la ili loka­ci­ji koja je bila boga­ta sta­bli­ma, a više nije. Naposljetku, oda­bran je Mornarički park. Na prvi pogled može se uči­ni­ti da u mnoš­tvu pos­to­je­ćih sta­ba­la u par­ku jed­no novo sta­blo neće uči­ni­ti raz­li­ku. No, namje­ra je da se ovom sad­njom sim­bo­lič­ki tek započ­ne ras­pra­va, potak­nu pro­ce­si zašti­te te dugo­roč­na revi­ta­li­za­ci­ja par­ka koji zbog svo­je kul­tur­no povi­jes­ne vri­jed­nos­ti, ali i neza­vid­nog pos­to­je­ćeg sta­nja, to zais­ta i zaslužuje.
Iako Mornarički park u Puli nema akt o pro­gla­še­nju, već nosi samo plan­sku zašti­tu u kate­go­ri­ji Spomenika par­kov­ne arhi­tek­tu­re, pri pla­ni­ra­nju inter­ven­ci­je i oda­bi­ru sta­bla pošti­va­le su se odred­be rele­vant­nih pros­tor­nih pla­no­va za pred­met­no podru­čje. U surad­nji s gđom Tatjanom Mandić iz Pula Herculanee, struč­nja­ki­njom na podru­čju par­kov­ne arhi­tek­tu­re oda­bra­no je sta­blo vrste tuli­pa­no­vac koje je izvor­no već bilo zasa­đe­no u par­ku, no u sko­ri­je vri­je­me uklo­nje­no zbog izvo­đe­nja komu­nal­nih rado­va. Za sad­nju sta­bla pri­dob­lje­na je suglas­nost Upravnog odje­la za pros­tor­no ure­đe­nje, komu­nal­ni sus­tav i imo­vi­nu, Odsjeka za zašti­tu oko­li­ša Grada Pule.

Projekt su podu­pr­li: Ministarstvo za kul­tu­ru RH i Grad Pula.
Zahvaljujemo: Upravnom odje­lu za pros­tor­no ure­đe­nje, komu­nal­ni sus­tav i imo­vi­nu Grada Pule /Tamara Plec/, Odsjeku za zašti­tu oko­li­ša Grada Pule /Loris Mošnja/, Tatjani Mandić i Pula Herculanei d.o.o., prof. Teodori Beletić i Gimnaziji Pula, Povijesnom i pomor­skom muze­ju Istre, g. Stanku Guštinu te rasad­ni­ku Nerium iz Rovinja.

 

MORNARIČKI PARK 
Mornarički park u Puli, prvot­no nazvan Maksimilijanov park, podig­nut je 1863. godi­ne razvo­jem pul­ske čet­vr­ti Sv. Polikarpa kao naj­sta­ri­ji jav­ni park u Istri i prvi pla­ni­ra­ni grad­ski park u Puli. Nastao je tako što su aus­trij­ski mor­na­rič­ki čas­ni­ci dono­si­li sad­ni­ce sta­ba­la iz svih kra­je­va svi­je­ta. Ove aloh­to­ne bilj­ke zasa­đe­ne su na 12 000 četvor­nih meta­ra, tj. 32 par­kov­ne povr­ši­ne među­sob­no odi­je­lje­ne većim i manjim sta­za­ma, uz dva vodo­sko­ka, plin­sku ras­vje­tu i klu­pe. Do 1914. godi­ne u par­ku su bile zasa­đe­ne 63 raz­li­či­te bilj­ne vrste kao ari­zon­ski čem­pres, liba­non­ski cedar, kali­for­nij­ski bor, mag­no­li­ja, obal­ni mamu­tov­ci itd., te je iste godi­ne park dobio svoj sadaš­nji naziv, Mornarički park. U par­ku je 1876. godi­ne pos­tav­ljen spo­me­nik u čast voj­vo­de Maksimilijana koji je bio vrhov­ni zapo­vjed­nik rat­ne mor­na­ri­ce. Bio je to 3 metra visok stup koji je zavr­ša­vao mje­de­nim likom Slobode. Propašću Austro-Ugarske i dola­skom Italije na vlast zapo­či­nje kon­ti­nu­ira­na degra­da­ci­ja par­ka do današ­njih dana uz tek male, nez­nat­ne poku­ša­je revi­ta­li­za­ci­je par­ka i povrat­ka u izvor­no sta­nje. Prvo je 1918. pro­mi­je­nje­no ime par­ka u Park Kraljevske rat­ne mor­na­ri­ce, zatim je 1919. Maksimilijanov spo­me­nik demon­ti­ran i kao rat­ni tro­fej odve­zen u Veneciju gdje se danas u nešto izmi­je­nje­nom obli­ku može vidje­ti. Godine 1956. park je pro­zvan Botaničkim par­kom, a 1970-ih je pre­ko goto­vo polo­vi­ce sta­za nasi­pa­na zem­lja pa se broj sta­za sma­njio na 14 veli­kih i tri manje. Fontane su isto tako proš­le više neus­pje­lih inter­ven­ci­ja pa su tako prvo isu­še­ne i pre­tvo­re­ne u dje­čja igra­li­šta da bi se u sko­ri­je vri­je­me poja­vi­le nove fon­ta­ne upit­ne estet­ske vri­jed­nos­ti. Unatoč zna­čaj­noj degra­da­ci­ji par­ka, ostao je naj­bo­ga­ti­ji od svih pul­skih par­ko­va po bro­ju bilj­nih vrsta. (Izvor 1, 2)

VLADO MARTEK
Vlado Martek (Zagreb, 1951.) je pjes­nik, likov­ni umjet­nik i pisac. Sredinom sedam­de­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća, zajed­no s Mladenom i Svenom Stilinovićem, Fedorom Vučemilovićem, Borisom Demurom i Željkom Jermanom u Zagrebu je osno­vao, i bio nje­zi­nim čla­nom, Grupu šes­to­ri­ce auto­ra. Bili su među prvi­ma koji su svo­je rado­ve izvo­di­li i izla­ga­li u jav­nom pros­to­ru i koji su se bavi­li dekons­truk­ci­jom ide­olo­gi­je soci­ja­liz­ma u Jugoslaviji. Martek je za sebe i svoj rad sko­vao ter­min pred­pjes­nik i pred­po­ezi­ja, koji se uvri­je­žio kao odre­đe­nje nje­go­ve umjet­nič­ke prak­se. Njegovo stva­ra­laš­tvo uklju­ču­je akci­je, izlož­be-akci­je u surad­nji i komu­ni­ka­ci­ji s publi­kom, na uli­ca­ma i u jav­nim pros­to­ri­ma. Stvara dje­la i anti­dje­la, agi­ta­ci­je, asem­bla­že, tek­s­to­ve-dija­gra­me pisa­ne i crta­ne rukom. Temeljno obi­ljež­je nje­go­va rada je tran­sme­di­jal­no pove­zi­va­nje jezi­ka i likov­nih umjet­nos­ti u crte­ži­ma, foto­gra­fi­ja­ma, objek­ti­ma, sli­ka­ma, akci­ja­ma, per­for­man­si­ma i ins­ta­la­ci­ja­ma. Po ležer­nos­ti stal­nog pokre­ta i pro­mje­na­ma Martekov rad otkri­va utje­caj Fluxusa kojeg dodat­no nado­gra­đu­je utje­ca­ji­ma povi­jes­nih avan­gar­di, Duchampa i kon­kret­ne poezi­je. Martek je ostao akti­van na matič­nom podru­čju filo­zo­fi­je i knji­žev­nos­ti te je obja­vio niz knji­ga umjet­ni­ka, samiz­da­ta i knji­ga tek­s­to­va, koje sma­tra svo­je­vr­s­nim obli­kom druš­tve­nog akti­viz­ma. Osim samog pisa­nja u tra­di­ci­onal­nom smis­lu, Martek stva­ra i poet­ske objek­te, u koji­ma pove­zu­je medi­je knji­žev­nos­ti, filo­zo­fi­je i likov­nih umjet­nos­ti. (Izvor)

Fotomontaža: Breda Bizjak (orig. foto: Helga Goran)
Autor foto­gra­fi­ja: Helga Goran
Stare foto­gra­fi­je i raz­gled­ni­ce: pri­vat­na zbir­ka Stanko Guštin i Povijesni i pomor­ski muzej Istre

Više o samom pro­jek­tu može­te pro­či­ta­ti na Facebook stra­ni­ci pro­jek­ta.