Projekt u kojem su zanemareni egoizmi

• U Gradskoj gale­ri­ji Orsola u Bujama, u čet­vr­tak 5. trav­nja, otvo­re­na je mul­ti­me­di­jal­na pre­zen­ta­ci­ja tro­je umjet­ni­ka nazva­na “Triptih: pokret, foto­gra­fi­ja, sli­ka”. Autori su per­for­me­ri­ca i glu­mi­ca Tina Hofman, foto­graf Fernando, te sli­kar Rok Zelenko. Izložbu je pred broj­nom publi­kom pro­gla­sio otvo­re­nom njen kura­tor Slađan Dragojević. Izložba osta­je otvo­re­na do kra­ja travnja.

Izloženo je 40-ak rado­va na zido­vi­ma i sta­ti­vi­ma, a dio doga­đa­ja su i vide­opro­jek­ci­ja te per­for­mans maski­ra­ne oso­be koja opo­na­ša model u moti­vi­ma sa sli­ka. Pozadinu foto­gra­fi­ja pre­poz­na­je­mo kao ate­li­jer sli­ka­ra Roka Zelenka, a rasu­to po podu gale­ri­je nala­zi se 40-ak ski­ca koje su slu­ži­le za pri­pre­mu nje­go­vih dje­la. Slike i foto­gra­fi­je pri­ka­zu­ju auto­re, a pri­dru­žu­je im se kroz šmin­ku i neke dodat­ke lik Harlekina. Harlekin je neka vrsta pret­hod­ni­ka per­for­me­ra, po pri­ro­di šaljiv, luka­vi pre­va­rant, a nje­mu se suprot­stav­lja per­for­me­ri­ca, čija golo­ti­nja pred­stav­lja nepa­tvo­re­nu iskre­nost, što stva­ra dojam da se ovom izlož­bom želi pred­sta­vi­ti nejas­nu dvoj­bu izme­đu pra­vog i kri­vog puta kroz život. Među moti­vi­ma sa sli­ka nala­zi se i čin vođe­nja lju­ba­vi kao iskon­ski akt stva­ra­nja koji je pret­ho­dio i samoj umjet­nos­ti. Projekcija na zidu pri­ka­zu­je sli­ka­ra u toku svo­jeg stva­ra­nja, uz prat­nju zvu­ka pisa­će maši­ne. Rad koji domi­ni­ra izlož­bom je foto­gra­fi­ja oči­ju likov­nog umjet­ni­ka koji pozor­no pra­te i pro­ma­tra­ju posje­ti­te­lje kao neka vrsta Orwellovskog veli­kog bra­ta Kafkijanskog karak­te­ra. Ova je izlož­ba pri­pre­ma­na tri godi­ne, a ulo­ge mode­la i per­for­me­ri­ce su pomi­je­ša­ne kao i ulo­ge sli­ka­ra i mode­la, te foto­gra­fa i mode­la. Iako se dje­la sli­ka­ra, per­for­me­ri­ce i foto­gra­fa jas­no razaz­na­ju, ona nisu pros­tor­no odvo­je­na nego pomi­je­ša­na u raz­mje­šta­ju, a izlož­ba je po svo­joj vrlo slo­že­noj pri­ro­di isto­vre­me­no skup­na, zajed­nič­ka i samostalna.

Kustos Eugen Borkovski u svo­jem opi­su navo­di: “U bazič­nom dije­lu ove zamis­li učes­tvo­va­lo je samo njih tro­je, a sada su, publi­ci na uvid, ponu­đe­ni iza­bra­ni rezul­ta­ti nji­ho­vih aktiv­nos­ti. Pred nama su sli­ke, crte­ži, foto­gra­fi­je. Najčešće one nude zaus­tav­lje­ni pokret, ges­tu per­for­me­ri­ce. Uz to, tako­đer, nala­zi­mo por­tret­ne sli­kar­ske rado­ve i por­tret­ne foto­gra­fi­je dru­ga dva sudi­oni­ka. Ovaj teh­no­lo­ški raz­no­rod­ni niz svje­do­či pre­ta­ka­nju medi­ja iska­za. Zapravo, ula­skom u pro­jekt, umjet­ni­ci pos­ta­ju ovis­ni jed­ni o dru­gom. Na taj način, ovdje pred­stav­lje­nim artis­tič­kim tra­go­vi­ma, svje­do­če o zajed­nič­kom činje­nju. Cjelokupni, više­krat­ni akti­vi­tet i rezul­ta­ti mogu se odre­di­ti kao niz per­for­ma­tiv­nih dje­lat­nos­ti. Iako je samo Tina per­for­me­ri­ca, svi učes­ni­ci dje­lu­ju, čine, izvo­de rado­ve. Nešto kao dobro­volj­ni ula­zak u „Big brot­her“. S time da, narav­no, nema veli­kog suca niti se dje­lat­nos­ti nad­zi­ru taj­no. Također, zane­ma­re­ni su ego­iz­mi. Jer, u svi­je­tu kre­ati­va­ca čes­to nala­zi­mo nagla­šen ego. Ovaj pro­jekt to pri­mi­ru­je, anu­li­ra, ini­ci­ra inte­rak­ci­ju, pa rezul­ta­ti iska­zu­ju opu­šte­nu ali kre­ativ­nu atmo­sfe­ru. Prema pred­stav­lje­nom mate­ri­ja­lu, vinov­ni­ci se upu­šta­ju u su-djelovanje.”

Tina Hofman rođe­na je u Zagrebu 1978.godine. Bila je čla­ni­ca dram­skog stu­di­ja ZKM‑a pod vod­stvom Ines Škuflić-Horvat i Vladimira Krušića. Profesionalno umjet­nič­ko obra­zo­va­nje stek­la je na The Desmond Jones School of Mime and Physical Theatre (gdje stu­di­ra fizič­ki teatar po sis­te­mi­ma Decrouxa, Lecoqa i Johnstona) te Rose Bruford College u Londonu (gdje je stek­la BA) na polju kaza­liš­nih stu­di­ja, bave­ći se teori­jom i dra­ma­tur­gi­jom, kao i na broj­nim radi­oni­ca­ma svjet­skih maj­sto­ra (Complicite Theatre, Frantic, Antonio Fava, Suzuki Method, John Wright). Po zavr­šet­ku stu­di­ja veći­nom nas­tav­lja radi­ti u Velikoj Britaniji.

Rok Zelenko rođen je 1951. godi­ne u Ljubljani. Njegovi rodi­te­lji bili su među osni­va­či­ma umjet­nič­ke kolo­ni­je na Grožnjanu. Poslije zavr­še­nog stu­di­ja sli­kar­stva na Akademiji za likov­nu umjet­nost u Ljubljani, Rok seli u Grožnjan. U sedam­de­se­ti­ma i osam­de­se­ti­ma Rok Zelenko obav­lja raz­li­či­te jav­ne duž­nos­ti u umjet­nič­koj kolo­ni­ji orga­ni­zi­ra­ju­ći kul­tur­ne pro­gra­me i kul­tu­ro­lo­ška istra­ži­va­nja. Surađuje u živo­tu muzič­kog kam­pa, u ulič­nim pred­sta­va­ma, s arhi­tek­ton­skim stu­di­ji­ma te res­ta­ura­tor­skim radi­oni­ca­ma. Godine 1998. seli u Izolu (Slo), ali nas­tav­lja radi­ti u svom ate­ljeu u Grožnjanu. Njegove osnov­ne teh­ni­ke likov­nog izra­za su sli­kar­stvo i kera­mi­ka. Rokov sli­kar­ski opus sas­to­ji se od oko tisu­ću sli­ka u teh­ni­ci ulja ili akri­la na plat­nu. Svoje je rado­ve izla­gao na pre­ko 150 samos­tal­nih i otpri­li­ke isto toli­ko kolek­tiv­nih izlo­ža­ba diljem Europe.

Fernando (punim ime­nom Marcus Stephen Rohan Fernando) rođen je u Dorchesteru od maj­ke Engleskinje i oca Šrilankanca. Djetinjstvo je pro­veo u Americi i Guernseyu, stu­di­rao u Birminghamu, a danas povre­me­no živi i u Hrvatskoj. Fotografijom se poči­nje bavi­ti pri­je pet­na­es­tak godi­na, uz pri­mar­nu kaza­liš­nu dje­lat­nost (glu­mac je, glaz­be­nik, lut­kar i reda­telj). Kroz objek­tiv Fernando prvens­tve­no odlu­ču­je pra­ti­ti tije­lo i pokret, a zani­ma­ju ga stvar­nos­ti i slu­čaj­nos­ti. Biva nadah­nut unu­tar­njom i vanj­skom pri­ro­dom, kru­go­vi­ma kre­ta­nja i biva­nja, te prolaznošću.

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR

• Fernando
• Gradska galerija ORSOLA Buje
• Rok Zelenko
• Tina Hofman