Razgovor: Borko Perić – dobitnik Zlatne Arene na 65. Puli

14.08.2018.

Puljanin Borko Perić dobro je zna­no lice poz­na­to po broj­nim uspješ­nim glu­mač­kim ostva­re­nji­ma. Svoj je glu­mač­ki zanat „pekao“ upra­vo u rod­nom gra­du da bi po zavr­šet­ku zagre­bač­ke Dramske aka­de­mi­je ostao živje­ti i radi­ti u metro­po­li. S njim smo raz­go­va­ra­li po zavr­šet­ku 65. Pulskog film­skog festivala

Jesu li se sleg­nu­li doj­mo­vi s dodje­le Zlatne Arene? To ti nije prva Arena, je li tako?

Ne, nije. Prvu Arenu dobio sam za film „Živi i mrtvi“ Kristijana Milića, neg­dje 2007. godi­ne. Dojmovi su dobri, sre­tan sam. A i film je, čini mi se dobro pro­šao i u Areni kao i u kini­ma, mis­lim da ga je publi­ka dobro pri­hva­ti­la, pa sam s te stra­ne neka­ko još zadovoljniji.

Osim Zlatnih Arena dobit­nik si i broj­nih dru­gih nagra­da. Znače li ti i ina­če nešto nagra­de? Daju li ti pod­streh ili su svo­je­vr­s­no opterećenje? 

Znače mi u tom tre­nut­ku, kada saz­nam da sam dobio nagra­du. To me razve­se­li. Međutim, već idu­ći dan to je goto­vo. Nemaš ti od toga ništa. I ne tre­baš ima­ti. Mislim da čovjek tre­ba nor­mal­no dalje radi­ti. Naravno da je lije­po dobi­ti nagra­du ali nije to smi­sao. Mada, moram napo­me­nu­ti, ipak je to neka­kav stru­kov­ni obol.

Kako je Puležanu pok­lo­ni­ti se u Puli, pred svo­jom publikom?

Kad sam se počeo bavi­ti glu­mom počeo sam o tome raz­miš­lja­ti i zamiš­ljao kako bi to bilo i onda se to i dogo­di­lo. To je bilo s prvim fil­mom veli­ko uzbu­đe­nje, biti na tom plat­nu u svom gra­du, u tom stvar­no naj­ljep­šem kinu na svi­je­tu, tako da je uzbu­đe­nje stvar­no veli­ko. Ali to je i svo­je­vr­s­no opte­re­će­nje. Onda bi se ipak čovjek htio poka­za­ti i u nekom rela­tiv­no dobrom filmu.

Živiš i radiš u Zagrebu. Kako je ne živje­ti u Puli i ne radi­ti ovdje?

Na žalost je sve kon­cen­tri­ra­no u Zagrebu i vje­ru­jem da ne bi mogao radi­ti nor­mal­no da se vra­tim u Pulu. Znam da to tako jed­nos­tav­no ne bi bilo. Teško se gri­ja­ti dale­ko od vatre. S dru­ge stra­ne, sada sam neka­ko i vezan za Zagreb i radim tamo u kaza­li­štu, jed­nos­tav­no sam se tamo sada i navik­nuo. A i paše mi da mi Pula bude jed­no odma­ra­li­šte od sve­ga, jedan povra­tak kući nakon dina­mič­ne, his­te­rič­ne ali i lije­pe godi­ne u Zagrebu, narav­no tako da mi paše onda doći doma i laga­no se opu­šta­ti i odma­ra­ti pre­ko lje­ta i sad mi je dra­go da mi je Pula pos­ta­la sino­nim za odmor. Kad sam bio mla­đi jedva sam čekao da odem iz Pule u Zagreb, govo­rio sam da mi je dos­ta Pule a sada mi fali puno, fali mi to more, volim more… Tako da sam neka­ko sre­tan i miran kad god dođem u Pulu.

Kako ti je gos­to­va­ti u pul­skom kazalištu?

Jako volim doći tu u kaza­li­šte, volim jako gos­to­va­ti ovdje … Tu je i sve poče­lo tako da jako volim doći tu i vidje­ti neke lju­de i ekipu…

Kako si se počeo bavi­ti glumom?

Po kaz­ni! U ško­li sam za kaz­nu zavr­šio u reci­ta­tor­skoj gru­pi kod pro­fe­so­ri­ce Biserke Benčić, uči­te­lji­ce hrvat­skog i tako je sve to poče­lo. To je valj­da bilo naj­ve­će poni­že­nje za jed­nog delin­k­ven­ta da mora reci­ti­ra­ti ali to se neka­ko čud­no pok­lo­pi­lo i ispa­lo je valj­da jako sim­pa­tič­no. A i meni se neka­ko to svi­dje­lo i kad je kaza­li­šte ovdje ima­lo audi­ci­ju ja sam kre­nuo i tako… Eto mene u kazalištu.

Je li glu­ma po tvom miš­lje­nju zanat ili je ipak tu talent presudan?

Mislim da je jed­no i dru­go. Mislim da se zanat­ski može doći do odre­đe­ne pris­toj­ne razi­ne ali bez onog dara, bez onog nekog šar­ma nećeš moći nikad ići napri­jed. S dru­ge stra­ne i sam dar, bez nekak­vog rada, pro­miš­lja­nja, bez nekak­ve zanat­ske osno­ve isto nije dovo­ljan bez nje­ga nećeš moći napre­do­va­ti, ostat ćeš na toj razi­ni. Tako da su te dvi­je kom­po­nen­te jako važ­ne. Netko ima čak to pri­rod­no, uro­đe­no u sebi da zanat­ski, ins­tin­k­tiv­no rje­ša­va stva­ri i čak je nes­vjes­tan toga, a net­ko mora osvi­jes­ti­ti to i zna­ti kako se što radi. U sva­kom slu­ča­ju i jed­no i dru­go je izra­zi­to, izra­zi­to važ­no za bavi­ti se glu­mom i napredovati.

Odaješ dojam da s lako­ćom igraš. Koliko je za tebe to zah­tjev­no? Ima li raz­li­ke u radu na fil­mu i kazalištu?

Tehnički je raz­li­ka, suštin­ski nije. Uloga je ulo­ga. Tehnički je raz­li­ka veli­ka. Meni je kaza­li­šte na neki način teže od fil­ma ali sva­ki od ta dva medi­ja i izri­ča­ja daju neki svoj šarm i neku svo­ju spe­ci­fič­nost i zanim­lji­vost u radu, tako da volim i jed­no i dru­go. Ne sma­tram se ni kaza­liš­nim ni film­skim glum­cem nego ona­ko, glu­mac sam za sve što treba.

Pa tako i za rek­la­me? Naime, glu­mio si u rek­la­mi za pivo po kojoj te mno­gi prepoznaju

Reklama i tele­vi­zi­ja ima­ju veli­ku moć u smis­lu pre­poz­na­va­nja jer je cilj pre­poz­nat­lji­vost pro­izvo­da. U jed­nu ruku ti pos­ta­ješ i kola­te­ral­na žrtva jer nije cilj da se tebe pre­poz­na, ali te se prepozna.

Smatraš li se poz­na­tim? Primijetili smo da su te na Festivalu zaus­tav­lja­li lju­di, sli­ka­li se s tobom… Kako se nosiš sa slavom?

Nije to neka sla­va. Barem ne kod mene. To je sve neka­ko u gra­ni­ca­ma neke nor­ma­le, net­ko tko pra­ti kaza­li­šte ili film te pre­poz­na, poz­dra­vi… Hoće se sli­ka­ti i slič­no. To je sve vrlo umje­re­no, laga­no, lije­po, nema tu neke slave.

Nastupao si i u tele­vi­zij­skim emi­si­ja­ma Master chef i Maestro u kojem si pobi­je­dio poka­zav­ši svo­je diri­gent­sko iskus­tvo. Kakvi su dojmovi? 

Maestro je bila jed­na jako, jako lije­pa stvar. Žao mi je da tog showa više nema, da ta emi­si­ja nije išla dalje. To je jed­na tako dobra, zanim­lji­va, zabav­na i edu­ka­tiv­na emi­si­ja. Sadržaj koji je toli­ko bogat i toli­ko dobar i šte­ta je da to nije išlo dalje. No, shva­ćam da to nije za širo­ku publi­ku i zato nije ni moglo ići dalje.

Baviš li se ina­če glazbom?

Jako volim glaz­bu i uvi­jek sam se nešto motao oko kla­vi­ra… Nisam nika­da to naučio kako bi tre­ba­lo ali volim glaz­bu. Gdje god vidim kla­vir sjed­nem malo i odsvi­ram nešto. Volio bih sad na jesen i tim glaz­be­nim dje­lom malo više se pozabaviti.

Možeš nam reći nešto više o fil­mu Osmi povje­re­nik i tvo­joj ulo­zi u njemu? 

Radili smo na Braču, Hvaru i onda nešto na Zlarinu. Uloga je zanim­lji­va, lije­pa. Roman je pre­div­no pisan. Renato Baretić napi­sao je jed­nu pre­div­nu pri­ču tako duho­vi­tu, dir­lji­vu… Tako da je bio stvar­no i iza­zov i uži­tak poku­ša­ti doča­ra­ti to lice, tog čovjeka.

Cijela eki­pa, narav­no na čelu s reda­te­ljem, bila je super. Lijepo smo radi­li, uživali…

Bilo bi dobro da ima više ekra­ni­za­ci­ja naših roma­na. Imamo pre­div­nu knji­žev­nost i lite­ra­tu­ru tako da je stvar­no šte­ta da se neke stva­ri ne sni­ma­ju. Trebalo bi sva­ke godi­ne poti­ca­ti sni­ma­nja neke seri­je ili fil­ma po nekom knji­žev­nom pred­lo­šku. Mislim da je to važan dio naše bašti­ne koji se tre­ba koris­ti­ti i dalje. Znam da mi nismo finan­cij­ski jaka kine­ma­to­gra­fi­ja ali mis­lim da se može neka­ko naći neki put da se to ostva­ri. Mislim da je to važ­no za kine­ma­to­gra­fi­ju, da se na neki način i pro­fi­li­ra kroz književnost.

Kad gle­da­mo bri­tan­sku pro­duk­ci­ju ona je jako poz­na­ta baš po ekra­ni­za­ci­ji svo­jih knji­žev­nih dje­la. Po tome je pam­ti­mo. Počevši od Dickensa pa do osta­lih auto­ra koje su oni ekra­ni­zi­ra­li. Tako da ja mis­lim da to daje jedan pečat, jed­nu sli­ku odre­đe­ne kine­ma­to­gra­fi­je – da nije ona kla­sič­na film fik­ci­ja nego da se teme­lji na jed­nom knji­žev­nom dje­lu koje je već samo po sebi neka­kav zaštit­ni kul­tur­ni brend neke zemlje.

Igrao si u jed­noj od 20 pri­ča u fil­mu Anđelka Jurkasa „Do kra­ja smr­ti“, tako­đer pri­ka­za­nim na ovo­go­diš­njoj Puli.

Jesam. On je veli­ki entu­zi­jast i uvi­jek nas­to­jim pomo­ći i iza­ći u susret lju­di­ma koji toli­ko vole film da ga idu sni­ma­ti bez novaca.

Već 11 godi­na radiš u zagre­bač­kom kaza­li­štu Kerempuh

Da, Kerempuh je jed­no super, dina­mič­no, zanim­lji­vo kaza­li­šte, živo, kaza­li­šte koje ima super publi­ku koja voli dola­zi­ti na pred­sta­ve i tamo je stvar­no uži­tak igra­ti. Uz, narav­no, odlič­nu ekipu.

Tvoja supru­ga, tako­đer Puležanka, Dora Delbianco isto radi u Kerempuhu

Da, kao dra­ma­turg. I ona ima zanim­ljiv i lijep posao. Mislim da je Kerempuh tre­nut­no jed­no naj­bo­lje tak­vo malo kaza­li­šte tre­nut­no kod nas.

Je li ti bilo teško uskla­di­ti oba­ve­ze u kaza­li­štu sa sni­ma­njem filma?

Potrudio sam se da to uspi­je. Kerempuh je moja matič­na kuća i sve moram podre­di­ti tom kaza­li­štu. Kada sam oti­šao na sni­ma­nje fil­ma Osmi povje­re­nik biv­ši rav­na­telj Duško Ljuština mi je iza­šao u susret i pus­tio me da sko­ro dva mje­se­ca idem sni­ma­ti. Da to nije napra­vio ja taj film ne bi sni­mio. To je veli­ka stvar i on je stvar­no bio fan­tas­ti­čan ravnatelj.

Igrao si i u kaza­li­štu Ulysses na Brijunima. Kakva su iskustva?

Da, radio sam tamo dvi­je pred­sta­ve. S Paolom Magellijem Don Juana i s Lenkom Udovički Pokojnika. To je isto pre­div­no mjes­to za igra­ti pred­sta­vu, za radi­ti pred­sta­ve, jed­na lije­pa rad­na atmo­sfe­ra gdje se puno i ozbilj­no radi, tako da mi je bilo stvar­no  lije­po i tamo radi­ti i igra­ti s fan­tas­tič­nim, sta­ri­jim i mla­đim kole­ga­ma. Tamo se isto dogo­di neko lije­po zajed­niš­tvo, oku­pe se zaljub­lje­ni­ci u kaza­li­šte, tako da je stvar­no doživ­ljaj tamo igra­ti pred­sta­ve, koli­ko i gle­da­ti ih.

Uspijevaš li što od pred­sta­va pogle­da­ti dok si na godišnjem?

Kad sam na godiš­njem poku­ša­vam se malo isklju­či­ti. Jedino ako me nešto baš jako zani­ma odem pogle­da­ti, ina­če se teško odva­žim neg­dje poteg­nu­ti kako bi gle­dao predstavu.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije P. ALBERTINI i arhi­va Pula Film Festivala