Performans Bojana Koštića “Gdje su naše želje nestale” u Labinu

21.09.2018.

Kao dio izlož­be­nog pro­jek­ta “Sve pršti od sre­će”, u orga­ni­za­ci­ji Gradske gale­ri­je Labin i Galerijskog cen­tra Varaždin, u petak, 21. ruj­na s počet­kom u 19:15 sati, na fon­ta­ni San Marco u labin­skom Starom gra­du odr­ža­ti će se per­for­mans Bojana Koštića pod nazi­vom “Gdje su naše želje nestale”.

„Gradske fon­ta­ne u jav­nom pros­to­ru pred­stav­lja­ju pun­k­to­ve s odre­đe­nim estet­skim i soci­jal­nim funk­ci­ja­ma – one svo­jom arhi­tek­tu­rom ukra­ša­va­ju urba­ne povr­ši­ne, a isto­vre­me­no slu­že kao mjes­ta druš­tve­ne inte­rak­ci­je i grad­skog živo­ta. Međutim, uz gore spo­me­nu­te, pos­to­ji i jed­na sim­bo­lič­na funk­ci­ja fon­ta­na, odnos­no vje­ro­va­nje da su one, osim izvo­ra vode i izvo­ri – želja.

„Tradicija baca­nja nov­či­ća potje­če iz dav­nih vre­me­na kada se vje­ro­va­lo da je pit­ka voda dar bogo­va, zbog čega su se uz moli­tvu baca­li nov­či­ći u rije­ke i jeze­ra s pit­kom vodom. Na taj način su lju­di zahva­lji­va­li bogo­vi­ma na vri­jed­nom daru, izvo­ru živo­ta. S fil­mom „Three coins in the foun­ta­in“ (Jean Negulesco, 1954) i s fon­ta­nom Di Trevi pri­ka­za­nom u fil­mu, tra­di­ci­ja baca­nja nov­či­ća u fon­ta­ne se masov­no popularizirala.

„Danas, goto­vo je nemo­gu­će zamis­li­ti da u jav­nim grad­skim pros­to­ri­ma pos­to­je fon­ta­ne s pit­kom vodom (iako se neke gra­đan­ske ini­ci­ja­ti­ve aktiv­no bore za to pra­vo – pra­vo na čis­tu vodu, koje bi tre­ba­lo biti temelj­no ljud­sko pra­vo). Ali, uz simp­to­ma­tič­ni nedos­ta­tak pit­ke vode u jav­nim pros­to­ri­ma (jer voda više nije jav­no dobro, ona ne pri­pa­da nama, već kor­po­ra­ci­ja­ma), možda nam jedan dru­gi nedos­ta­tak uka­zu­je na ogrom­ne druš­tve­ne pro­mje­ne i pro­ble­me s koji­ma se kao druš­tvo danas suoča­va­mo – lju­di napros­to više ne baca­ju nov­či­će u fontane.

„Iako praz­no­vje­rje, tra­di­ci­ja baca­nja nov­či­ća u fon­ta­nu ipak sadr­ži taj jedan ele­ment vje­re, odnos­no vje­ro­va­nja u ostva­re­nje naših želja, vje­ro­va­nja da će biti bolje. Svi smo svjes­ni da baca­njem nov­či­ća u fon­ta­nu neće­mo ostva­ri­ti svo­je želje, ali nekad smo to svi radi­li i danas se toga pri­sje­ća­mo kao tre­nu­ta­ka sre­će i nade – jer ako pos­to­ji želja, pos­to­ji i nada. Kada baci­mo taj nov­čić i zaže­li­mo želju, pokre­ne se val pozi­tiv­nih mis­li u našem umu, oslo­ba­đa se endor­fin, tzv. hor­mon sre­će i zato kad baca­mo nov­čić „za sre­ću“, zais­ta se čini da i jesmo malo sretniji.

„Ali, danas, taj obi­čaj izos­ta­je i rijet­ko se još mogu vidje­ti nov­či­ći u grad­skim fon­ta­ma. Postali smo druš­tvo koje ne vje­ru­je u bolju buduć­nost, pos­ta­li smo bez­nad­ni, a želje su nam namet­nu­te – kao što su naši jav­ni pros­to­ri poput trgo­va zami­je­nje­ni trgo­vač­kim cen­tri­ma (pse­udo-jav­nim pros­to­ri­ma), tako su i naše želje zami­je­nje­ne impe­ra­ti­vi­ma posje­do­va­nja stvari.

„Izgubili smo onu dje­ti­nju, pone­kad naiv­nu vje­ru u bolje sutra i pres­ta­nak baca­nja nov­či­ća u fon­ta­ne, nedos­ta­tak tog jed­nog banal­nog čina i iska­za ljud­skih nada­nja, savr­še­no pri­ka­zu­je kak­vo smo druš­tvo pos­ta­li – bez­nad­ni i bez želja, vođe­ni samo impe­ra­ti­vi­ma kon­zu­me­riz­ma“, navo­di autor.

Bojan Koštić rođen je 1988. u Koprivnici. Završio je Hrvatske stu­di­je u Zagrebu. Kulturni je ani­ma­tor, vizu­al­ni umjet­nik i foto­graf. Živi i radi u Koprivnici.