ANTI FA fest proslavio  15. rođendan

12.11.2018.

Potreba za izgradnjom  „Alt left“ pokreta

• Jedan od izda­na­ka Monte Paradiso kolek­ti­va, ANTI FA fes­ti­val, odr­žan je proš­log viken­da u Društvenom cen­tru Rojc po 15. put. Osim glaz­be­nog dije­la, u subo­tu nave­čer u Monte Paradisu, popod­nev­ni sati u malom pros­to­ru Hacklaba bili su u petak i subo­tu ispu­nje­ni edu­ka­tiv­nim i infor­ma­tiv­nim sadr­ža­ji­ma , otvo­re­nim svi­ma, mada prvens­tve­no nami­je­nje­nim mla­đoj popu­la­ci­ji koja se u općoj pomut­nji oko samih poj­mo­va fašiz­ma i anti­fa­šiz­ma, te raz­li­ka­ma u miš­lje­nji­ma što bi se pod nji­ma, a što ne bi tre­ba­lo podra­zu­mi­je­va­ti, teško sna­la­zi. Kako i obra­zov­ni sus­tav ovu temu naj­ra­di­je zaobi­la­zi ima­mo situ­aci­ju da mla­di naj­češ­će bje­že u apo­li­tič­nost ili se prik­la­nja­ju sve glas­ni­jim i agre­siv­ni­jim des­ni­čar­skim propagandama.

Zbog toga, kako je na služ­be­nom otvo­re­nju fes­ti­va­la (izlož­bi fes­ti­val­skih pla­ka­ta i novin­skih napi­sa o pro­tek­lih 14 izda­nja ove mani­fes­ta­ci­je) u ime orga­ni­za­to­ra kazao Ivan Sljepčević, kao i zbog poras­ta kse­no­fo­bi­je, his­te­ri­je oko migra­na­ta i mno­gih dru­gih razi­na na koji­ma su fašis­to­id­ne ten­den­ci­je sve izra­že­ni­je u našim jav­nim pros­to­ri­ma, potre­ba za ovak­vim doga­đa­nji­ma danas je i veća nego pri­je 14 godina.

Nakon otvo­re­nja usli­je­dio je raz­go­vor u kojem su Davor Vuković i Dejan Cukon, kao pred­stav­ni­ci osni­va­ča, okup­lje­ne pod­sje­ti­li da je fes­ti­val nas­tao kao reak­ci­ja na nemi­le doga­đa­je iz 2004. u koji­ma je sku­pi­na skin­he­ada, nado­je­na neo-nazi ide­olo­gi­jom, nakon kon­ce­ra­ta na izla­zu sače­ki­va­la i tero­ri­zi­ra­la posje­ti­te­lje klu­ba Monte Paradiso. Budući da poli­ci­ja nije reagi­ra­la, tre­ti­ra­ju­ći i jed­ne i dru­ge kao klin­ce podiv­lja­lih hor­mo­na, napa­di su se nas­tav­lja­li i kul­mi­ni­ra­li su jed­ne veče­ri kad su dva mla­di­ća izla­ze­ći iz klu­ba izbo­de­na nože­vi­ma, zado­biv­ši po život opas­ne ozlje­de. Pod motom „Ne nasi­lju – ne fašiz­mu!“ udru­ge iz Rojca su kao reak­ci­ju na taj čin 27. stu­de­nog 2004. orga­ni­zi­ra­le pro­s­vjed na kojem su uspje­le oku­pi­ti pre­ko 2.000 sugra­đa­na, što je pomo­glo pri­vu­ći veću paž­nju medi­ja i uka­za­ti na pro­blem, a dugo­roč­no i ski­nu­ti stig­mu huli­gans­tva s pun­ke­ra. Iz nji­ho­vih redo­va, toč­ni­je od čla­no­va ban­da Reanimacija, potek­la je i ide­ja o pokre­ta­nju fes­ti­va­la, koji je prvi put odr­žan 25. pro­sin­ca 2004.

U počet­ku je sve išlo više sti­hij­ski nego pla­ni­ra­no i orga­ni­za­to­ri sami priz­na­ju da nisu vje­ro­va­li da bi se fes­ti­val mogao tako dugo odr­ža­ti, ali on se i danas nas­tav­lja zahva­lju­ju­ći entu­zi­jaz­mu nove gene­ra­ci­je para­di­so­va­ca, sada već tre­će, koja zad­njih godi­na pola­ko na sebe pre­uzi­ma veći dio orga­ni­za­cij­skih pos­lo­va. Uz umre­ža­va­nje s broj­nim udru­ga­ma slič­nih poli­tič­kih i život­nih opre­dje­lje­nja, kao i sa sta­bil­nom logis­tič­kom podr­škom Monteparadiso kolek­ti­va (i nado­ve­zi­va­nje na dota­daš­nja iskus­tva MP Hacklaba) pro­gram fes­ti­va­la razvi­jao se i pos­ta­jao sve raz­no­li­ki­ji, tako da su se uz neza­obi­laz­ne kon­cer­te tu doga­đa­le izlož­be, pro­jek­ci­je, pred­sta­ve o mno­gim dru­gim aktu­al­nim, a u mains­tre­am medi­ji­ma sla­bo ili nika­ko pra­će­nim ter­ma­ma o raz­nim mar­gi­na­li­zi­ra­nim druš­tve­nim sku­pi­na­ma i pro­ble­mi­ma. Također, kva­li­tet­na pre­da­va­nja, ne samo akti­vis­ta i lju­di iz DIY punk okru­že­nja nego i emi­nent­nih sve­uči­liš­nih pro­fe­so­ra poput npr. prof Tarika Kulenovića s zagre­bač­kog FPN‑a, dodat­no su s vre­me­nom dopri­ni­je­li pro­mje­ni sta­va jav­nos­ti o pul­skom punk điru i dali kre­di­bi­li­tet i res­pekt nje­go­vom jav­nom djelovanju.

„Volim vje­ro­va­ti da smo našim fes­ti­va­lom popu­ni­li rupu izme­đu kon­kret­ne akci­je i salon­skog lje­vi­čar­stva“, kazao je Vuković, uz napo­me­nu da za mno­ge stva­ri kojih su se tije­kom godi­na dotak­li u svo­jim pro­gra­mi­ma, na žalost, danas mogu reći: „rek­li smo vam!“ Kao pri­mjer naveo je i pro­blem Brijuni Rivijere, o kojem je tu još pri­je 8 godi­na ispred Zelene Istre i ini­ci­ja­ti­ve Volim Pulu govo­ri­la Dušica Radojčić, a danas je ponov­no aktu­alan s novo­nas­ta­lom situ­aci­jom oko Uljanika.

U subo­tu je jed­na od tema bila i skvo­ti­ra­nje (bes­prav­no zauzi­ma­nje napu­šte­nih zgra­da) u Hrvatskoj. Za raz­li­ku od veći­ne dru­gih EU zema­lja gdje skvo­to­vi, čak i neki s dugom i boga­tom tra­di­ci­jom ima­ju sve više pro­ble­ma s lokal­nim vlas­ti­ma, kod nas kli­ma kao da se poprav­lja i u zad­njih pola godi­ne doga­đa se mala skvot rene­san­sa. Potvrđuju to i pred­stav­lje­ni pri­mje­ri riječ­kih skvo­to­va Podrum i Gracijani, kao i AF kolek­ti­va BEK, koji je kao ogra­nak pokre­ta Food not bom­bs zask­vo­tao jed­nu napu­šte­nu ško­lu u cen­tru Zagreba, gdje uz kon­cer­te i dru­ge kul­tur­ne pro­gra­me, dva puta tjed­no orga­ni­zi­ra­ju i puč­ku kuhi­nju. Iz publi­ke je bilo i komen­ta­ra da su novi skvo­to­vi buk­nu­li kao rezul­tat EPK 2020 kan­di­da­tu­re Rijeke (jer pre­ma nekim novim kri­te­ri­ji­ma EU biro­kra­ci­je sva­ki kul­tu­ran grad mora ima­ti i razvi­je­nu skvo­ter­sku sce­nu), ali neo­vis­no o tome radu­je vidje­ti mla­de lju­de kako ne samo da pro­miš­lja­ju mogu­će alter­na­ti­ve i nači­ne otpo­ra nefunk­ci­onal­nom ponu­đe­nom im kor­po­ra­tiv­nom mode­lu kapi­ta­liz­ma, nego su sprem­ni i volon­ter­ski se anga­ži­ra­ti na nji­ho­vom ostva­ri­va­nju, osmiš­lja­va­ju­ći u hodu nove i nove nači­ne recik­li­ra­nja, urba­ne rege­ne­ra­ci­je i kre­ativ­nog suživota.

U raz­go­vo­ri­ma se spo­me­nuo i novi trend tzv Alt rig­ht, ili alter­na­tiv­ne des­ni­ce, odnos­no sku­pi­na des­ne pro­ve­ni­jen­ci­je koje svo­ju ide­olo­gi­ju nas­to­je namet­nu­ti slu­že­ći se meto­da­ma koji­ma se do sad koris­ti­la isklju­či­vo lije­vo ori­jen­ti­ra­na popu­la­ci­ja. Tako se npr. danas u Zagrebu doga­đa­ju i tzv. „Desničari u pubu“ veče­ri na koje se vrbu­ju nove (mla­đe) pris­ta­li­ce, a u Italiji je već izras­tao cije­li pokret skvo­te­ra eks­trem­no des­ne ide­olo­ške ori­jen­ta­ci­je koji (vje­ro­jat­no zna­čaj­ni­je pot­po­mog­nu­ti sred­stvi­ma vla­da­ju­ćih stra­na­ka koji­ma se prik­la­nja­ju) poli­tič­ke bodo­ve skup­lja­ju zbri­nja­va­njem beskuć­ni­ka i izbje­gli­ca u napu­šte­ne voj­ne, indus­trij­ske i stam­be­ne objek­te. Poučeni naj­no­vi­jim pri­mje­ri­ma štraj­ko­va bro­do­gra­di­li­šta, kao i nedav­nim sku­pom trš­ćan­skih lje­vi­ča­ra, pri­sut­ni su se slo­ži­li da su lije­ve opci­je danas puno tiše, dezo­ri­jen­ti­ra­ni­je i inert­ni­je, te pos­to­ji potre­ba za izgrad­njom jed­na­ko jakog „Alt left“ pokreta.

 

Od pro­jek­ci­ja, 15. ANTIFA ponu­dio je dva iznim­na doku­men­tar­ca. Prvi, „The beast is ali­ve“, pra­ti dje­voj­ku koja istra­žu­ju­ći sta­re arhi­ve taj­ne poli­ci­je poku­ša­va rekons­tru­ira­ti i reha­bi­li­ti­ra­ti život svog dje­da, zatvo­re­nog još u doba sta­lji­niz­ma jer je pri­pa­dao bugar­skom pro­tu­ko­mu­nis­tič­kom pokre­tu Gorjani, dok je život okon­čao u sami­ci zlo­glas­nog logo­ra Belene. Kroz tu tra­gič­nu osob­nu pri­ču doz­na­je­mo puno i o poli­tič­kom živo­tu u Bugarskoj u doba komu­niz­ma i danas, kad su una­toč pro­mje­ni sis­te­ma na vla­da­ju­ćim pozi­ci­ja­ma isti igra­či i nji­ho­va rod­bi­na, odr­ža­va­ju­ći se na vrhu izvr­ta­njem u svo­ju korist svih ide­ala koje je uto­pis­tič­ki san o komu­niz­mu propagirao.

U subo­tu je, pak, pri­ka­zan jedan još muč­ni­ji doku­men­ta­rac (pa ne čudi da ga je uspje­lo pogle­da­ti sve­ga dese­tak posje­ti­te­lja): „Earthlings“ ili „Zemljani“, koji pro­go­va­ra o svim groz­nim nači­ni­ma na koje naša „huma­na“ vrsta sva­kod­nev­no iz puke obi­jes­ti i utr­ke za pro­fi­tom pos­tu­pa pre­ma su-zem­lja­ni­ma, svim osta­lim živim bići­ma s koji­ma dije­li­mo pla­net. Potkrijepljen, obič­no taj­no snim­lje­nim od jav­nos­ti dobro zak­lo­nje­nim stra­vič­nim pri­zo­ri­ma iz kla­oni­ca, šte­na­ra, azi­la, cir­ku­sa, are­na za rodeo i kori­de, te raz­nih znans­tve­nih labo­ra­to­ri­ja u koji­ma sva­kod­nev­no mili­ju­ni i mili­ju­ni živo­ti­nja pate i umi­ru u neiz­re­ci­vim muka­ma, film pru­ža i nepojm­lji­ve sta­tis­tič­ke podat­ke, a budu­ći je snim­ljen još 2005., te gro­zo­mor­ne broj­ke danas mogu biti samo puno gore. Tu domi­na­ci­ju i nasi­lje jed­ne vrste nad dru­gom, po isklju­či­vom prin­ci­pu sile jače­ga, u fil­mu nazi­va­ju spe­ciz­mom. Svatko tko je pogle­dao „Zemljane“ može osje­ti­ti da to pred­stav­lja znat­no teži pro­blem od pita­nja pre­ciz­ni­jeg defi­ni­ra­nja fašiz­ma i anti­fa­šiz­ma, jer kako se kaže u fil­mu: „Kad je riječ o odno­su pre­ma dru­gim bići­ma, svi su lju­di nacis­ti.“ Kada se sje­ti­mo kako je u pri­ro­di sve pove­za­no i među-zavis­no, čovjek – mada sebe voli per­ci­pi­ra­ti kao izdvo­je­no, nadre­đe­no biće koje pri­ro­du poko­ra­va – danas na svo­joj koži osje­ća pos­lje­di­ce tog boles­nog spe­cis­tič­kog holo­ka­us­ta i pak­la na zem­lji koji stva­ra­mo živo­ti­nja­ma i ‚koji nam se kao bume­rang vra­ća u obli­ku veli­kog poras­ta teških boles­ti i nepod­noš­lji­vog zaga­đe­nja“. Tako nam, nakon što smo već s lica zem­lje izbri­sa­li više od 60% živo­tinj­skih vrsta, sada ozbilj­no pri­je­ti i naše pot­pu­no istrebljenje.

U svom kon­cert­nom dije­lu, kojim je ujed­no obi­lje­že­na tuž­na 10. obljet­ni­ca od tra­gič­ne smr­ti jed­nog od osni­va­ča Monteparadisa i nje­go­vog „dobrog duha“, Aleša Rodića-Šele, fes­ti­val je u dvi­je veče­ri ponu­dio novi band naj­mla­đih para­di­so­va­ca, Fried bra­ins i pul­ske vete­ra­ne Sake (koji s novom pje­va­či­com Andreom zvu­če još žeš­će), zatim mla­de pazin­ske nade „Hell Padrino“, te tri ben­da iz Zagreba: Accident, Midnight cli­max i UBT.

Tekst Daniela Knapić

Fotografije D. K. i Facebook arhi­va festivala