Dva performansa Pina Ivančića u Gradskoj radionici

07.11.2018.

Samo nam je ljubav ostala

• Proteklog je viken­da Josip Pino Ivančić, poz­na­ti pul­ski mul­ti­me­di­jal­ni umjet­nik i per­for­mer, u sklo­pu pro­gra­ma Druženje s umjet­ni­ci­ma u pros­to­ri­ma Gradske radi­oni­ce odr­žao dva per­for­man­sa. Prvi se odi­grao u subo­tu uve­čer u unu­tar­njem pros­to­ru kraj kami­na, gdje se odr­ža­va­ju „Glazbeno ognjiš­će“, „Art Panoptikum“  i dru­gi zim­ski pro­gra­mi ove udru­ge, dok je na ljet­noj tera­si u vrtu, kao pod­sjet­nik na nedjelj­ne mati­ne­je, Ivančić nas­tu­pio u nedje­lju ujutro.

„MEMORIES.,KLUPKO : „ …se domis­liš !? se spo­mi­njaš !?…“ nas­lov je prvog per­for­man­sa u kojem je publi­ka uve­de­na u spo­koj­ni jutar­nji ritu­al sta­ri­jeg para (uz bok Pina, „baki­cu“ glu­mi nje­go­va dugo­go­diš­nja surad­ni­ca u broj­nim zajed­nič­kim per­for­man­si­ma, Ivana-Nataša Turković). Vatra u kami­nu je upa­lje­na, čuju se pti­či­ce i pali se radio s koje­ga prvo svi­ra Vejina „Predi, pre­di, šči moja“. Baka ple­te (u stva­ri, samo ple­ta­ćim igla­ma rit­mič­ki pra­ti glaz­bu s radi­ja), a djed pola­ko i pedant­no ras­pre­da džem­per u koji je odje­ven. Mota ga u klup­ko i tako nekih 45 minu­ta dok posao nije do kra­ja obav­ljen (što je neki­ma iz publi­ke bilo pre­na­por­no pra­ti­ti  i odlu­či­li su iza­ći na čik pauzu).

Da se sce­na doga­đa u nekom pul­skom sta­nu može se zaklju­či­ti samo iz jed­nog deta­lja uklop­lje­nog u zvuč­nu kuli­su (u nas­tav­ku sas­tav­lje­nu mahom od tali­jan­skih ever­gre­ena, koje su oda­bra­li Ivana-Nataša Turković i Boris Vincek, pru­živ­ši mno­gim posje­ti­te­lji­ma pra­vo klup­ko sje­ća­nja za odma­ta­nje). Naime, kao s uli­ce, u jed­nom tre­nut­ku se kroz glaz­bu pro­bi­ja skan­di­ra­nje: „Ustanite, Puljani!“, snim­lje­no tije­kom nedav­nih pro­s­vje­da ulja­ni­ko­va­ca. Taj je detalj uba­čen kao ključ­ni pod­sjet­nik kako se u per­for­man­su ne radi samo o pro­miš­lja­nju sta­re­nja, o ras­pli­ta­nju sje­ća­nja i pri­sje­ća­nju, npr. na vre­me­na u koji­ma su se džem­pe­ri ras­pli­ta­li kako bi se od saču­va­nih niti mogli isples­ti novi), o ogo­lja­va­nju, tje­les­nom i duhov­nom, pred bli­skom oso­bom, opće­ni­to o dina­mi­ci muško-žen­skih odno­sa i dru­gim mogu­ćim aso­ci­ja­ci­ja­ma koje ovaj per­for­mans može iza­zva­ti kod publi­ke, već i o Ivančićevoj sup­til­noj kri­ti­ci poli­tič­ke pasiv­nos­ti pro­sječ­nih Puležana. Kao sta­ri pre­ka­lje­ni sin­di­ka­lis­ta i ulja­ni­ko­vac koji je mno­ge svo­je per­for­man­se odra­dio u svom trli­šu, a i u svi­jet umjet­nos­ti zaplo­vio je iz likov­ne sek­ci­je KUD‑a Uljanik, sud­bi­na pul­skog škve­ra neraz­mr­si­vo je ispre­ple­te­na s nje­go­vim umjet­nič­kim dje­lo­va­njem. Jednako kao što je ono (s izu­zet­kom izle­ta u intim­ni­je vode, kao u ova dva per­for­man­sa) neo­dvo­ji­vo od Ivančićevog poli­tič­kog angažmana.

Podsjetimo, o pre­se­lje­nju Uljanika poče­lo se šuška­ti još u prvom pre­tvor­be­no-pri­va­ti­za­cij­skom valu, kada su mno­gi ulja­ni­kov­ci, među nji­ma i Pino, izgu­bi­li posao kao „teh­no­lo­ški višak“. Tada je, zajed­no s kole­gom per­for­me­rom i sli­ka­rom Brankom Gulinom izveo mno­gi­ma nepro­bav­lji­vo pos­pr­dan per­for­mans „Humana pre­se­li­tev“, pre­se­liv­ši prvo dio opre­me iz Uljanika u Pazin, gdje je potom ritu­al­no zak­lao pura­na. Tumačio je taj čin kao sim­bol žrtve otpu­šte­nih rad­ni­ka, ali i na tisu­će pura­na, koli­ko ih se u Purisu sva­kod­nev­no „huma­no pre­se­lja­va“ u vječ­na lovi­šta. Zgrožene reak­ci­je okup­lje­ne publi­ke, a potom i inter­ven­ci­ja poli­ci­je i dru­gih ins­tan­ci, osu­je­ti­le su izvo­đe­nje pla­ni­ra­nog 3. dije­la per­for­man­sa, na Nezakciju gdje je puran imao biti pri­prem­ljen i kon­zu­mi­ran, kao na fini­jem sve­ča­nom ruč­ku nakon dobro obav­lje­nog pos­la. Danas se može­mo, raz­miš­lja­ju­ći o odno­su poli­tič­ki anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti i zbi­lje, zapi­ta­ti i nije li val nega­tiv­ne pro­pa­gan­de koju je ova pro­vo­ka­tiv­na akci­ja iza­zva­la jed­nim dije­lom bio zas­lu­žan i za veću oba­vi­je­šte­nost i osvi­je­šte­nost jav­nos­ti o samoj temi, a time i veći otpor ide­ji pre­se­lje­nja, toli­ko da se od nje ubr­zo odus­ta­lo i godi­na­ma je vlas­ti nisu spo­mi­nja­le. Sve do nedav­no, kad se poja­vio Končar, kao figu­ra „sve­tog inves­ti­to­ra“ s kojim je ispli­va­la na povr­ši­nu i sada je ne samo Uljanik nego i cije­li dva­mi­lja­ra­lit­ni grad pos­tao taocem tog jed­nog „spa­so­nos­nog“ projekta.

Grad ova­ko ogrom­nih poten­ci­ja­la pre­tvo­rio se u grad koji sa strep­njom čeka zimu. Možda i zato jer u mno­gim rani­jim slič­nim situ­aci­ja­ma, od Arenaturista pre­ko mlje­ka­re do Arena tri­ko­ta­že, čes­to nismo bili sklo­ni istu­pi­ti iz udob­ne sigur­nos­ti vlas­ti­ta četi­ri zida, jer se to „doga­đa nekom dru­gom“ i „mi tu ništa ne može­mo“? A može li se grad uop­će zva­ti gra­dom ako u nje­mu nema soli­dar­nos­ti i empa­ti­je među sugra­đa­ni­ma? Može li slu­čaj pre­se­lje­nja Uljanika biti oki­dač koji će Pulu pre­tvo­ri­ti u grad u kojem lju­di osje­ća­ju pri­pa­da­nje i zajed­niš­tvo, u kojem kad je frka svi pri­ska­ču u pomoć? Imamo li sna­ge i vre­me­na za poprav­ke, ima­mo li dovolj­no „pra­vih niti“ da iz klup­ka ono­ga što nam je pre­os­ta­lo može­mo isples­ti neku „novu vri­jed­nost“? Kako se iz ruše­vi­na gra­di grad? – samo neka od pita­nja koja su se name­ta­la te sjet­ne veče­ri u Gradskoj radi­oni­ci, uz umil­ne zvu­ke tali­jan­skih canzona.

A što je ove tur­bu­lent­ne godi­ne Pino radio za pul­sko bro­do­gra­di­li­šte? Nakon što je 17.siječnja  pred nje­go­vom por­tom zapo­čeo „moli­tve­no bdi­je­nje pro­tiv abor­tu­sa Uljanika“ (da bi kon­cem kolo­vo­za svje­do­čio povor­ka­ma sto­ti­na ulja­ni­ko­va­ca ‑koji su napo­kon masov­ni­je izaš­li iz zido­vi­ma oko­va­nog škve­ra – i sugra­đa­ni­ma koji su im se pri­dru­ži­li, na uli­ce, pos­ta­viv­ši se, valj­da po prvi put u dugoj povi­jes­ti gra­da, u svo­je­vr­stan buč­ni grad­ski borg, koji napo­kon odbi­ja šutje­ti i pokor­no trpje­ti baš sva­ku svi­nja­ri­ju koja se čini nje­go­vim gra­đa­ni­ma). Međutim, nedav­no se per­for­man­som „Requiem za bro­do­gra­di­li­šte“ Pino na Forumu opros­tio od Uljanika  kao odred­ni­ce vlas­ti­tog umjet­nič­kog dje­lo­va­nja i zaokru­žio tako svo­ju 18 godiš­nju sagu zapo­če­tu pura­no­vom žrtvom. Možda više neće­mo biti ulja­ni­kov­ci, moglo se iz te tuž­ne akci­je zaklju­či­ti, ali nije bilo uza­lud­no, jer je grad naučio arti­ku­li­ra­ti svoj glas i više bar neće šutjeti.

Sada su to sve samo sje­ća­nja, koja Pino u svom per­for­man­su s džem­pe­rom sim­bo­lič­no ras­pli­će, osta­ju­ći raz­go­li­ćen i zbu­njen. Naime, nedjelj­ni per­for­mans lije­po se nado­ve­zao na ono što se kraj kami­na doga­đa­lo večer rani­je. Za raz­li­ku od baki­ce koja ple­te u sto­li­ci za lju­lja­nje i nakon nekog vre­me­na se toli­ko sto­pi u ambi­jent da je sko­ro ne pri­mje­ću­je­mo, Ivana-Nataša Turković je ovaj put ima­la zah­tjev­ni­ju ulo­gu. Pozvavši je na počet­ku kao „slu­čaj­no oda­bra­nu“ iz publi­ke, pre­dao joj je velik konop zamo­tan u klupko,uz krat­ke upu­te koje je dalje sli­je­di­la. Sišavši ste­pe­ni­ca­ma iz kuće s klup­kom u ruka­ma prvo je izve­la neko­li­ko spo­rih i sve bli­žih kru­go­va oko Ivančića koji je na sre­di­ni vrta poti­šte­no sta­jao u pode­ra­nom donjem rub­lju. Približivši mu se poče­la ga je konop­cem uma­ta­ti, a kad je to oba­vi­la nas­ta­vi­la je s odma­ta­njem u suprot­nom prav­cu, pri čemu joj je kao pri­rod­ni rek­vi­zit pos­lu­ži­lo i veli­ko sta­blo mas­li­ne. Kad ga je otpet­lja­la odmak­la se, a Pino se raši­re­nih ruku još neko vri­je­me vrtio poput der­vi­ša. Kad se zaus­ta­vio, ona je bila tu da mu pru­ži ruku, koju je pri­hva­tio i zajed­no su ste­pe­ni­ca­ma ušli u kuću. Za glaz­be­nu pod­lo­gu bila je zadu­že­na  poseb­no za ovu pri­go­du okup­lje­na sku­pi­na glaz­be­ni­ka nazva­na jed­nos­tav­no “Prijatelji” (Gordan Poropat, Marko Jovanović i Nenad Črnac) koji su svoj zada­tak pra­će­nja per­for­man­sa na licu mjes­ta impro­vi­zi­ra­nim muzi­ci­ra­njem odlič­no obavili.

Kao i u dru­gim Ivančićevim inter­ven­ci­ja­ma i u ovoj svat­ko može išči­ta­ti neka svo­ja zna­če­nja, ali sva­ka­ko se može pri­mi­je­ti­ti motiv žene kao muze, kao zavod­ni­ce, one koja te „zavr­ti kako frn­da­li­cu“ (istar­ski izraz za zvrk po kojem je per­for­mans i nas­lov­ljen), ali i kao one koja te –ako joj dopus­tiš – vra­ća pri­ro­di (mas­li­na) i nje­nim mek­šim i pomi­re­ni­jim nači­ni­ma biva­nja Jednako tako, njen spi­ral­ni „ples“ u ovom per­for­man­su može sim­bo­li­zi­ra­ti i mno­go više – npr. per­so­ni­fi­ci­ra­ni grad s kojim Pino odu­vi­jek ima pomi­je­ša­ni, ljubav/mržnja odnos, ili pak per­so­ni­fi­ci­ra­nu lju­bav koja sve zakom­pli­ci­ra ali i sve rje­ša­va, sve do uni­ver­zal­nog žen­skog prin­ci­pa, pan­c­ha­ma­me, veli­ke maj­ke kojoj se, nakon što mu je pomo­gla da der­vi­škom vrt­njom povra­ti vlas­ti­ti cen­tar, na kra­ju vraća.

Na tom tra­gu kao da se i nazi­re jedan mogu­ći odgo­vor svi­ma koji se u tra­ge­di­ji Uljanika, ili bilo kojoj od tra­gič­nih situ­aci­ja koje nas melju i koji­ma nas ovaj svi­jet sva­kod­nev­no bom­bar­di­ra, više ne sna­la­ze i pita­ju se kako dalje, što nam je pre­os­ta­lo, što može­mo recik­li­ra­ti? Iz ovog per­for­man­sa kao da izbi­ja tra­čak nade da će, kao svje­tlo na kra­ju tune­la, „lju­bav pro­na­ći način“, ali cinik u nama možda će se i kise­lo nasmi­ja­ti: pa, samo nam je ona i preostala!

Tekst Daniela KNAPIĆ

Fotografije Boris BOGUNOVIĆ/Arhiva Gradske radionice