Izložba Danila Stojanovića i Raoula Marinija u galeriji Poola

18.02.2019.

Idealno nadopunjavanje dva različita svjetonazora

• Izložba sli­ka­ra Danila Stojanovića i gra­fi­ča­ra Raoula Marinija pred­stav­lje­na je pul­skoj likov­noj publi­ci u petak 15. velja­če u gale­ri­ji Poola, a osta­je otvo­re­na do 8.ožujka.

Voditelj gale­ri­je Poola, Bojan Šumonja ust­vr­dio je da ovom izlož­bom gale­ri­ja ostva­ru­je svo­ja nas­to­ja­nja da mla­dim likov­nja­ci­ma pos­ta­ne plat­for­ma za umjet­nič­ku eks­pan­zi­ju. Oba auto­ra prvi put izla­žu u svom rod­nom gra­du i ovo im je prva samos­tal­na izlož­ba. Šumonja je pre­zen­ti­rao nji­hov rad kao ide­al­no nado­pu­nja­va­nje dva suprot­na pola, agre­siv­nog i pasiv­nog, nadre­al­nog i real­nog koje ne žele spa­ja­ti nego pred­sta­vi­ti kao dva raz­li­či­ta svjetonazora

Danilo Stojanović izla­že ulja na plat­nu pod nazi­vom „Images from the abyss…“ ili „Slike iz bez­da­na…“ na koji­ma prev­la­da­va­ju mis­tič­ni tono­vi pla­ve, sme­đe i tam­no crve­ne boje, a gla­zi­ra­njem povr­ši­ne pozi­va pro­ma­tra­če da pri­đu bli­že i pro­tu­ma­če sve nijan­se i ton­ske pri­je­la­ze.

„Danilo je uro­nio u neki svoj svi­jet, istra­žu­je vlas­ti­ti inte­ri­jer, nema pla­na pri­li­kom sli­ka­nja, obič­no je nje­gov kon­tekst ins­pi­ri­ran fil­mom ili knji­žev­nom sen­ten­com nakon čega dubo­kom kon­tem­pla­ci­jom nas­ta­ju nje­go­vi rado­vi“, kazao je Šumonja.

Stojanović je samo­za­ta­jan i neagre­si­van, nje­go­ve su sli­ke roman­tič­ne i sim­bo­lič­ne, on crpi ins­pi­ra­ci­ju iz magič­nog realiz­ma i sli­kar­skih tra­di­ci­ja. Za raz­li­ku od nje­ga, gra­fi­čar Raoul Marini pred­stav­lja se izrav­nim i direk­t­nim likov­nim izra­zom pod nazi­vom “Hej Slaveni“.

„Zapravo me ta tema zani­ma jer se osje­ćam podi­je­lje­no, odu­vi­jek sam živio u Puli, a stu­di­rao sam u Italiji. Tu me zovu Talijanom, a tamo „brut­to sla­vo“ pa je to potre­ba za iden­ti­te­tom. Kao što je Alphonse Mucha koji je bio Slaven, a živio u Parizu, na kra­ju svog živo­ta odlu­čio istra­ži­ti povi­jest Slavena i stvo­ri­ti epske sli­ke „Slavensku epo­pe­ju“. Za raz­li­ku od mene, on je osli­ka­vao veli­ka dje­la Slavena, a ja pri­ka­zu­jem anti­pod od veli­kog sla­vens­tva, loše sla­vens­tvo gdje je „čovjek čovje­ku vuk“, objaš­nja­va Marini.

Njegove gra­fi­ke u cik­lu­su pred­stav­lja­ju gla­gol­ska slo­va, to nisu kla­sič­ne gra­fi­ke jer su jet­ka­ne na želje­zu i tiska­ne meto­da­ma koje tra­di­ci­onal­ni gra­fi­ča­ri ne bi odo­bri­li. „Tiskane su u boji, tj. u više boja i nisu izlo­že­ne pod stak­lom što je poku­šaj izla­za iz gra­fi­ke i dono­še­nja gra­fi­ke u svi­jet umjet­nos­ti, a ne u svi­jet gra­fi­ke“, kaže autor.

Jedna od gra­fi­ka pred­stav­lja gla­gol­sko slo­vo E i bavi se slo­bo­dom govo­ra. Autor je pre­ti­skao sta­ru stra­ni­cu Feral Tribuna, na toj stra­ni­ci pojav­lju­ju se Milošević i Tuđman koji leže u kre­ve­tu zajed­no s par­ti­zan­kom „kozar­čan­kom“ Miljom Marin koja je sim­bol anti­fa­šis­tič­kog otpo­ra. „Ima tu još nešto i o vuče­dol­skoj golu­bi­ci, a pre­pi­sao sam i inter­v­ju sa Željkom Malnarom tako da je to jedan veli­ki džum­bus o tome kako od vije­ka vje­ko­va svi koji su nas poku­ša­li uje­di­ni­ti su na kra­ju bili pod opre­si­jom pa smo i danas u lošoj situ­aci­ji jer nit­ko nije slu­šao pra­ve lju­de“, objaš­nja­va Raoul Marini.

Jedan od nje­go­vih izlo­ža­ka je oltar sa svi­je­ća­ma koji se zove „Visoko iznad vla­ko­va“ što je sta­ra pje­sma Azre, a pri­ka­zu­je par­ti­za­na Stjepana Filipovića koje­mu je u Opuzenu 90-tih mini­ran spo­me­nik. „On je pro­gla­šen narod­nim hero­jem Jugoslavije, nje­go­va je sli­ka u pre­dvor­ju UN-ove zgra­de u New Yorku, a u Hrvatskoj valj­da zato jer je Srbin, nit­ko ne želi niti zna­ti za nje­ga“ pojaš­nja­va Marini.

Danilove sli­ke nisu u seri­ja­ma, sav je nje­gov rad od kad je počeo sli­ka­ti pa do danas u jed­nom kon­ti­nu­ite­tu, mije­nja­li su se for­ma­ti, ali je ostao inte­res za ljud­sku otu­đe­nost od društva.

„Miješaju se pej­za­ži, mrtva pri­ro­da, ljud­ske figu­re koje nas­ta­ju kao neke duhov­ne pri­ka­ze i ono što me inte­re­si­ra je atmo­sfe­ra sli­ke i što ona može iza­zva­ti, bilo pozi­tiv­no ili nega­tiv­no nije mi važ­no, želim da sli­ka iza­zo­ve odre­đe­nu emo­ci­ju dok je gle­daš“, pojaš­nja­va autor.

Slikar Stojanović za svoj neplan­ski opus crpi ins­pi­ra­ci­ju iz dru­gih vizu­al­nih umjetnosti.

„Obično uzmem neku sce­nu iz fil­ma, a pošto sam veli­ki zaljub­lje­nik u nje­mač­ki eks­pre­si­oni­zam iz ranih 20-tih godi­na Fritz Lang je reži­ser koji me je jako ins­pi­ri­ra. Privlači me i rana znans­tve­na fan­tas­ti­ka, fil­mo­vi iz 50-tih godi­na koji ima­ju odre­đe­nu este­ti­ku, ne pri­ča fil­ma ili sce­na­rij, nego film­ska sce­na i foto­gra­fi­ja“, kazao nam je autor Stojanović.

Raoul Marini je diplo­mi­rao gra­fi­ku, a Danilo Stojanović sli­kar­stvo na umjet­nič­koj aka­de­mi­ji u Veneciji i obo­ji­ca žive na rela­ci­ji Pula – Venecija. Marini je aktiv­no uklju­čen u rad kul­tur­no umjet­nič­ke udru­ge „Lab43 for print“ gdje su i umjet­ni­ci i ama­te­ri dobro­doš­li kako bi nauči­li teh­ni­ke tiska i nji­ma se izra­ža­va­li te tako dopri­ni­je­li razvo­ju zajed­ni­ce. Danilo Stojanović je s gru­pom umjet­ni­ka osno­vao umjet­nič­ki kolek­tiv „Fondazione Malutta“ u kojem je još uvi­jek akti­van član.

Galerija Poola je kon­ci­pi­ra­na kao „artist run gal­lery“ što zna­či da je vođe­nje gale­ri­je iz sfe­re umjet­ni­ka, a ne kus­to­sa niti umjet­nič­kog kri­ti­ča­ra. Galerija je proš­le godi­ne pozva­na da pred­sta­vi neke od svo­jih oda­bra­nih umjet­ni­ka na saj­mu samos­tal­nih gale­ri­ja za suvre­me­nu umjet­nost u zagre­bač­koj Laubi – kući za lju­de i umjetnost.

„Vidjela nas je čita­va Hrvatska, bili smo među sedam oda­bra­nih gale­ri­ja i ove smo godi­ne opet pozva­ni što je priz­na­nje s obzi­rom da u Hrvatskoj ima jako puno gale­ri­ja. Mala smo gale­ri­ja iz Pule koja radi s minor­nim sred­stvi­ma i „krpa se“ za sva­ku izlož­bu, ali smo se kva­li­tet­nim oda­bi­rom auto­ra uspje­li pro­fi­li­ra­ti na naci­onal­nom nivou, što je zna­čaj­no“, rekao nam je vodi­telj gale­ri­je umjet­nik Šumonja.

Tekst i foto­gra­fi­je Ana FORNAŽAR