Premijera predstave „Hrvatski bez muke“

18.03.2019.

Teatar apsurda u režiji kazališta Dr. Inat

• Predstava “Hrvatski bez muke” u pro­duk­ci­ji neza­vis­nog kaza­li­šta Dr. Inat pred broj­nom je publi­kom pred­pre­mi­jer­no i pre­mi­jer­no odi­gra­na u subo­tu, 16. ožuj­ka u pros­to­ri­ma kaza­li­šta u Društvenom cen­tru Rojc. Riječ je o koautor­stvu dra­ma­tur­gi­nje Snježane Akrap-Sušac i glumica/glumaca Gordane Trajković, Nevene Trgovčić, Barbare Ćaleta-Markežić i ovis­no o alter­na­ci­ji Vladimira Butkovića i Kristine Lazić.

Za koma­de nas­ta­le unu­tar zido­va Dr. Inata karak­te­ris­tič­no je to da tije­lo koris­te kao alat pomo­ću kojeg mani­pu­li­ra­ju raz­li­či­tim izra­žaj­nos­ti­ma i eks­pre­si­ja­ma – možda i u većoj mje­ri nego li tekst. Fizički teatar isprav­ni­ji je ter­min kojim se može opi­sa­ti polje dje­lo­va­nja ove tru­pe koja u raz­li­či­tim pos­ta­vi­ma dje­lu­je od 1984. godi­ne. Upravo kori­šte­nje raz­li­či­tih izra­žaj­nih ala­ta koji bi potom kata­li­zi­ra­li nutri­nu glu­ma­ca, unu­tar­nje demo­ne nema­lo puta bi rezul­ti­ra­li tje­sko­bom koja bi me kao oče­vi­ca još dugo pra­ti­la nakon napu­šta­nja gle­da­li­šta. Danas je zais­ta dovolj­no otvo­ri­ti novi­ne ili lap­top i evo ga. Tjeskoba se uspješ­no povra­ti­la. A bilo je i povra­ća­nja na sce­ni. Ali odglum­lje­nog narav­no. Tu sva­kod­ne­vi­ca opet pobjeđuje.

Ništa ne zavr­ti utro­bu tako vje­što kao osje­ćaj neja­kos­ti u odno­su na apsurd­nost sus­ta­va čijeg smo sas­tav­ni dio. Prateći ovaj naj­re­cent­ni­ji rad evi­dent­no je da je ovo pot­pu­no ati­pič­na “Inatova” pred­sta­va. Inspirirati se rado­vi­ma Eugena Ionesca, pred­stav­ni­ka teatra apsur­da te Danila Harmsa – ruske avan­gar­de logič­na je počet­na toč­ka koja je deri­vi­ra­la 13 sce­na s ori­gi­nal­nim tekstom.

Iz Dr. Inata poru­ču­ju: “Ništa nije komič­no, sve je tra­gič­no. Ništa nije tra­gič­no, sve je komič­no. Sve je stvar­no, nes­tvar­no, nemo­gu­će, pojm­lji­vo, nepojm­lji­vo. Sve je tegob­no, sve je lako. Zašto Ionesco i Harms? Njihovi tek­s­to­vi, napi­sa­ni pri­je sto­ti­njak godi­na, posve su suvre­me­ni. Govore o banal­nim situ­aci­ja­ma, a zapra­vo o samo­ći lju­di i bez­na­čaj­nos­ti egzis­ten­ci­je poje­din­ca. Rečenice se ras­pa­da­ju u kari­ka­tu­ru, paro­di­ra­ju kon­for­mi­zam bur­žo­azi­je, slu­že­ći se akce­le­ri­ra­ju­ćim rit­mo­vi­ma i/ili cik­lič­nim ponav­lja­nji­ma. Zanemaruju psi­ho­lo­gi­ju i logič­ki dija­log, opi­su­ju­ći dehu­ma­ni­zi­ra­ni svi­jet s meha­nič­kim, sko­ro lut­kar­skim liko­vi­ma. Možda nji­ho­va dje­la naj­bo­lje opi­su­ju slje­de­će Ionescove mis­li: „Rađamo se, ras­te­mo u sna­zi i lje­po­ti, i malo – po malo, dola­zi do slo­ma i već smo šepa­vi, ruž­ni, sla­bi; Kako je to moguće?“

Kao što se i gore nave­den Ionescov citat odno­si na cik­lič­nost i pro­laz­nost, i ova pred­sta­va se sva­kom sce­nom nano­vo gra­di da bi se na kon­cu pre­ki­nu­la, ras­to­či­la i kre­nu­la iz nule. Četiri izvo­đa­či­ce, raz­li­či­tog nabo­ja, iskus­tva i arti­ku­li­ra­nos­ti u konač­ni­ci vje­što vla­da­ju i tek­s­tom i pokre­tom. Duhovit ele­ment je kori­šte­nje kon­tras­ta izme­đu izgo­va­ra­nja tek­s­ta pre­na­gla­še­nom kaza­liš­nom dik­ci­jom i sva­kod­nev­nog govo­ra koji se pojav­lju­ju kod dija­lo­ga navo­de­ći publi­ku da pomis­li da je riječ o izved­be­noj grešci.

Dok sva­ka sce­na za sebe sadr­ži odre­đe­nu dina­mi­ku, ona je pode­še­na i kroz čitav komad. Zahvaljujući tome, iako dola­zi do zasi­će­nja usli­jed izmje­na sce­na, rek­vi­zi­ta, tek­s­ta, videa… tre­nu­tak uspo­ra­va­nja, smi­ri­va­nja pre­poz­nat je kao nužan i dobro tem­pi­ran navi­gi­ra­ju­ći pre­ma kra­ju. Manipuliranje tek­s­tom u mani­ri izum­lje­noj od stra­ne Harmsa i Ionesca savr­še­no slu­ži svr­si kako bi se opi­sa­la reci­mo: sulu­da tež­nja sis­te­ma da bogat­stvo raz­li­či­tos­ti sve­de pod zajed­nič­ki naziv­nik (bilo da je riječ o “bro­ja­nju krv­nih zrna­ca” u uvod­noj sce­ni “vijes­ti iz dijas­po­re” ili “pomač­ki­va­nju” jezi­ka) i uki­da sva­ki poku­šaj indi­vi­du­aliz­ma i zlo­ra­bi logiku.

Dokidanje zna­če­nja rije­či, sim­bo­la ili pois­to­vje­ći­va­nje svih liko­va (i publi­ke) sa samo jed­nim, u konač­ni­ci rezul­ti­ra poni­šta­va­njem iden­ti­te­ta stva­ra­ju­ći uvje­te u koji­ma je egzis­ten­ci­ja poje­din­ca u pot­pu­nos­ti nebit­na. A ite­ka­ko je bitna.

Nešto više uvi­da u prin­ci­pi­ma surad­nje i meto­da­ma dala nam je jed­na od auto­ri­ca i izvo­đa­ča Nevena Trgovčić koju smo prvo pri­upi­ta­li koli­ko se dugo radi­lo na materijalu?

- Ljetos smo poče­li čepr­ka­ti po tek­s­to­vi­ma… pri­ča­li o este­ti­ci koju bismo htje­le dobi­ti, i vre­me­nu koje­mu tek­s­to­vi pri­pa­da­ju i nači­nu na koji bi ih spo­ji­li s današnjim.

Po kak­vom sus­ta­vu ste sla­ga­li sce­ne – da li je sva­ka ima­la svo­ju okos­ni­cu pa su kola­ži­ra­ne ili je pro­ces bio organ­ski i dola­zio iznutra?

- Od počet­ka raz­go­vo­ra smo kola­ži­ra­li sce­ne i igra­li se redos­li­je­dom, nešto smo još u čita­nji­ma izba­ci­va­li, a nešto na sce­ni vra­ća­li – to govo­rim samo o tek­s­tu – neke su sce­ne uz tekst ima­le već dogo­va­ra­nu i for­mu, ali ne sje­ćam se da je ijed­na zadr­ža­na, možda tek nje­zi­na naz­na­ka – tako da, da – dola­ze iznutra.

Razaznaje se kori­šte­nje spe­ci­fič­ne meto­de (pri­pi­sa­ne Ionescu ili Harmsu- kako u kojoj sce­ni)… možeš li ukrat­ko objas­ni­ti po kojem ste sis­te­mu stva­ra­le materijal?

- Negdje smo tra­ži­li uni­ver­zal­nost… Snježana je “odra­di­la” posao šireg selek­ti­ra­nja tek­s­to­va, a onda smo iz tih tek­s­to­va dalje tra­ži­li, a pone­kad i uba­ci­va­li još mate­ri­ja­la u nje­zi­nu selek­ci­ju. Gotovo su podjed­na­ko zas­tup­lje­ni tek­s­to­vi jed­nog i dru­gog, pa se sko­ro i izmje­nju­ju podjed­na­ko (mis­lim da nam se od počet­ka svi­dje­la ta podvo­je­nost koja se tako dobi­va). A znaš kako to ide, mate­ri­jal sam sebe stva­ra, uba­cu­je, izba­cu­je, name­će se i sakri­va pred nedos­tat­kom raz­lo­ga za drugačije.

Potrebno je čita­ti izme­đu reda­ka kako bi se shva­ti­lo i išči­ta­lo zna­če­nje ovog rada. Kakav je feed­back publi­ke nakon gledanja?

- Feedback je začu­đu­ju­će dobar. Kažem začu­đu­ju­će jer valj­da svi koji započ­nu s komen­ta­rom o duho­vi­tos­ti i razi­gra­nos­ti, zavr­še sa sve­pri­sut­noš­ću apsur­da u svi­je­tu u koje­mu živi­mo – lijepo!

Da li pla­ni­ra­te igra­ti pred­sta­vu još – osim u sri­je­du 20. ožuj­ka narav­no? Gostovanja?

- Ništa još nije pre­ciz­no defi­ni­ra­no. Nešto smo dogo­va­ra­li za svi­banj, a već su se nakon naše jav­ne pro­be odr­ža­ne kra­jem pro­sin­ca, a sada još i više uoči pre­mi­je­re, jav­lja­le pro­fe­so­ri­ce Hrvatskog jezi­ka i knji­žev­nos­ti s upi­tom mogu li doves­ti uče­ni­ke?! Nadam se nije samo zbog nas­lo­va koji je, narav­no, izve­den iz Ionescovog rad­nog nazi­va za „Ćelavu pje­va­či­cu“ – „Engleski bez muke“.

Iduću izved­bu pred­sta­ve “Hrvatski bez muke” mogu­će je pogle­da­ti ove sri­je­de 20. ožuj­ka u 20 sati, na 3.katu DC‑a Rojc u pros­to­ru kaza­li­šta Dr. Inat.

Tekst Ivana VOJNIĆ VRATARIĆ

Fotografije Igor DRAŽIĆ