Razgovor s Davorom Klimanom povodom njegove nove izložbe u Labinu

05.03.2019.

„Otisci“ i capoiera

• U sklo­pu pri­god­nih mani­fes­ta­ci­ja koji­ma se ovih dana obi­lje­ža­va 98. godi­na od slav­ne Labinske Republike u petak 1. ožuj­ka u labin­skoj Gradskoj gale­ri­ji otvo­re­na je samos­tal­na izlož­ba sli­ka Davora Klimana nazi­va „Otisci“. Na izlož­bi je poz­na­ti pul­ski umjet­nik pred­sta­vio svoj naj­no­vi­ji cik­lus koji se sas­to­ji od 22 akri­la na plat­nu većeg for­ma­ta. Tim smo povo­dom popri­ča­li s ovim sves­tra­nim autorom.

Kako je ova izlož­ba nas­ta­la, koli­ko si dugo na njoj radio, koje likov­ne nara­ti­ve donosi?

- Radovi koje su izlo­že­ni na izlož­bi nas­ta­li su u raz­dob­lju od 2011. do 2013. godi­ne kao sli­jed mojih sli­kar­skih pro­miš­lja­nja, a nado­ve­zu­ju se na pret­hod­ni cik­lus koji sam izla­gao tije­kom 2009.. Dio ovih rado­va pul­skoj publi­ci pred­stav­ljen je i tije­kom 2012. u pros­to­ri­ma MMC‑a Luka, a neki od rado­va veli­kog for­ma­ta sada su prvi put izlo­že­ni široj publici.

Diplomirao si na odsje­ku kipar­stva u Rijeci. Mladen Lucić je otva­ra­ju­ći izlož­bu pod­sje­tio da si se na počet­ku bavio ins­ta­la­ci­ja­ma, zatim pre­šao na objek­te, odmak­nuo se od kla­sič­nih likov­nih medi­ja i kre­nuo k video-istra­ži­va­nji­ma da bi se sada vra­tio sli­kar­stvu i ovaj je cik­lus „hom­ma­ge čis­tom moder­nis­tič­kom sli­kar­stvu“, odnos­no „aps­trak­ci­ja teme­lje­na na pej­za­ži­ma“. Što je s kipar­stvom? Jesi li ga zapos­ta­vio ili možda već imaš pri­prem­lje­nih rado­va i za neku sko­ru budu­ću kipar­sku izložbu? 

- U likov­nim umjet­nos­ti­ma čes­to sam naziv koji nam piše na diplo­mi ne ozna­ča­va vrstu likov­nos­ti kojom se bavi­mo. Završivši kipar­stvo nisam se ogra­ni­čio isklju­či­vo na taj likov­ni izraz. Većina likov­nja­ka pose­že u odre­đe­nim faza­ma stva­ra­laš­tva za raz­li­či­tim medi­ji­ma koji­ma će izra­zi­ti svoj tre­nut­ni inte­res u likov­nos­ti. Nedavno sam, tj. proš­le godi­ne, radio skul­p­tu­ru koja se nala­zi u Banjolama, a nas­ta­la je na Vinkuranskoj kipar­skoj kolo­ni­ji, tako da sam i tu još uvi­jek prisutan.

Dugo si već i likov­ni peda­gog, a i rav­na­telj Škole za pri­mi­je­nje­nu umjet­nost i dizajn. Kako se to prek­la­pa s tvo­jom likov­nom dje­lat­noš­ću? Crpiš li ins­pi­ra­ci­ju i iz rada s mla­dim umjetnicima? 

- Posljednjih 15 godi­na sam rav­na­telj pul­skog ŠPUD‑a, a iza mene je i ukup­no 25 godi­na peda­go­škog rada na podru­čju likov­ne umjet­nos­ti. S mla­dim lju­di­ma je uvi­jek ins­pi­ra­tiv­no radi­ti, obzi­rom da si okru­žen nji­ho­vim entu­zi­jaz­mom. Oni tek kre­ću putem umjet­nos­ti i dizaj­na, pa se valj­da pod tim utje­ca­jem i ti osje­ćaš mla­đi? Malo se šalim, ali pouča­va­nje o umjet­nos­ti tje­ra me da stal­no iz novih pozi­ci­ja pro­miš­ljam podru­čje svo­jeg rada i time ujed­no pro­pi­tu­jem sebe, što vodi ka inspiraciji.

Koliko si zado­vo­ljan radom i pos­tig­nu­ći­ma gene­ra­ci­ja koje sada izla­ze iz vaše škole? 

- Mnogi naši biv­ši uče­ni­ci sada su već priz­na­ti umjet­ni­ci i dizaj­ne­ri, neki i izvan hrvat­skih okvi­ra. Vjerujem da je naš dopri­nos nji­ho­vom pro­fe­si­onal­nom ško­lo­va­nju osta­vio na njih trag, što čes­to i sami isti­ču. Nove gene­ra­ci­je nose sa sobom nove iza­zo­ve, ali mis­lim da ih uspješ­no sav­la­da­va­mo. Vidi se to sva­ke godi­ne i na veli­koj izlož­bi uče­nič­kih rado­va naše ško­le, koja uvi­jek bude nagra­đe­na pohva­la­ma, kako publi­ke tako i struč­ne kritike.

Općenito, zauzet si mno­gim dru­gim aktiv­nos­ti­ma (ne samo rav­na­telj­skom duž­noš­ću u ŠPUDu), koli­ko se uspi­je­vaš dati sli­kar­stvu? Da li bi želio više ili su ti pri­ori­te­ti dru­ga­či­je posloženi? 

- Što se tiče pri­ori­te­ta, prvens­tve­no sebe sma­tram likov­nja­kom i radim stal­no, bilo da su to izlož­be, jav­ne skul­p­tu­re itd. Možda zad­nje vri­je­me nisam izla­gač­ki toli­ko akti­van, ali to ne uma­nju­je moj rad u ate­li­je­ru. Svi moji inte­re­si su dio mene i mis­lim da sam to pri­hva­tio kao svoj habi­tus, pa ne pro­pi­tu­jem jesam li se tre­bao više posve­ti­ti jed­nom, dru­gom ili tre­ćem podru­čju vlas­ti­tog izričaja.

Jedna tvo­ja veli­ka lju­bav je i glaz­ba. Od ranih punk dana, još od Marelice, pa pre­ko Gustapha i pos­la glaz­be­nog ured­ni­ka na Radio Puli, sve do muzi­ci­ra­nja sa svo­jim Capoiera pule­ni­ma –koje mjes­to izra­ža­va­nje muzi­kom danas zauzi­ma u tvom životu?

- Glazba je uvi­jek bila neizos­tav­ni dio moga živo­ta kroz raz­ne obli­ke, bilo da sam je izvo­dio, puštao kao ured­nik ili samo slu­šao. Danas se uglav­nom bavim glaz­bom svi­ra­ju­ći gita­ru i eks­pe­ri­men­ti­ra­ju­ći njo­me za svo­je zado­volj­stvo, koje će možda neka­da dobi­ti i neki dru­gi oblik, tko zna? U capo­eiri je glaz­ba neizos­ta­van dio, pa se pje­va­ju­ći i svi­ra­ju­ći capo­eira pje­sme čes­to nađem pred širom publi­kom nego što je to moja obitelj.

Ta fas­ci­nant­na bori­lač­ka vje­šti­na koja je za mno­ge nje­ne prak­ti­kan­te i spe­ci­fi­čan način živ­lje­nja, godi­na­ma zauzi­ma velik dio i tvo­jeg živo­ta i kre­ativ­nih strem­lje­nja. Što ti sve capo­iera dono­si? Uspijeva li ti dati smi­raj na kra­ju obve­za­ma pre­tr­pa­nih dana?

Osnivač sam prvog capo­eira klu­ba u Istri i dru­gog u Hrvatskoj, tako da sa svo­jim čla­no­vi­ma stva­ram povi­jest capo­eire kod nas. Danas ona nije više toli­ka nepoz­na­ni­ca, ali mis­lim da joj je još uvi­jek potreb­na pro­mo­ci­ja, kako bi lju­de pri­vuk­la svo­jim bogat­stvom pokre­ta, glaz­be i igre. Meni osob­no je dio sva­kod­nev­ni­ce. Netko trči, net­ko peca, a ja igram capo­eiru, jer me osna­žu­je na svim polji­ma – fizič­kim i men­tal­nim, a zbog nje sam uvi­jek okru­žen i lju­di­ma koji dije­le istu strast pre­ma njoj, što mi pru­ža dobar osje­ćaj. Capoeira nije samo bori­lač­ki sport, ona se u svo­joj domo­vi­ni – Brazilu – nazi­va umjet­noš­ću, pa je tu i veza izme­đu nje i mog umjet­nič­kog rada.

Izložba Davora Klimana „Otisci“ u labin­skoj Gradskoj gale­ri­ji može se posje­ti­ti sve do 23. ožuj­ka 2019.

Razgovarala Daniela Knapić

Fotografije iz arhi­ve Gradske gale­ri­je Labin