PREMIJERA PREDSTAVE „FOTELJE“ IVANE-NATAŠE TURKOVIĆ U KAZALIŠTU DR. INAT

15.04.2019.

Ionescu u Inat

• Predstava „Fotelje“ pre­mi­jer­no je odi­gra­na u subo­tu, 13. trav­nja kroz dvi­je izved­be u dvo­ra­ni kaza­li­šta Dr. Inat u Društvenom cen­tru Rojc. U reži­ji Ivane-Nataše Turković pet akte­ra na sce­ni inter­pre­ti­ra Ionescovu anti­dra­mu „Stolice“, jed­no od kapi­tal­nih dje­la europ­skog avan­gard­nog teatra.

Ova kola­bo­ra­ci­ja s dije­lom izvo­đa­ča je pre­uzev­ši moti­ve Ionescovog dje­la i razvi­je­ne ele­men­te i ide­je na sce­nu pre­ni­je­la skup scen­skih rje­še­nja pra­te­ći unu­tar­nju logi­ku ove sku­pi­ne. Logiku koja se nuž­no ne pok­la­pa sa real­noš­ću. To je i ola­kot­nost oda­bi­ra teatra apsur­da kao baze ili počet­ne toč­ke za novi rad.

Glumcima je u star­tu pos­tav­ljen zah­tje­van zada­tak obu­hva­ća­nja više liko­va isto­vre­me­no. Pretpostavka jest da će taj sis­tem funk­ci­oni­ra­ti i kao uvod­na sce­na ( Stari i Stara op.a). Pretpostavka sto­ji, zamiš­lje­na kao cen­tral­ni uvod s mla­dom Majom Tukom poten­ci­jal­na je počet­na toč­ka razvo­ja. Dok je sam tekst korek­t­no izne­sen, zah­tjev­nost utje­lov­lje­nja raz­li­či­tih osob­nos­ti unu­tar jed­ne glu­mi­ce ipak se poka­za­la kao pre­kom­plek­san zada­tak i nije polu­čio pret­pos­tav­lje­nu zamisao.

I dok sam nas­lov nudi fote­lje kao mogu­ći motiv, one u zbi­lji, na sce­ni izos­ta­ju iako su nave­de­ne u uvod­nom tek­s­tu te na taj način oprav­da­ne: „U apsur­du sva­kod­nev­ni­ce, Ionescove smo sto­li­ce zami­je­ni­li fote­lja­ma u koji­ma se udob­no smjes­ti­la naša agre­siv­na iner­ci­ja – naša aktiv­na neak­tiv­nost.” S obzi­rom da je glu­mač­ka pos­ta­va bila sve samo ne pasiv­na pos­tav­lja se pita­nje da li smo mi, publi­ka ti inert­ni, zava­lje­ni u prak­ti­ka­ble na koje se alu­di­ra? Dok nas samo jedan klik mišem zbli­ža­va ili uda­lja­va, nema niti potre­be za pre­tje­ra­nom aktiv­noš­ću. To je isti­na. I poraz­na je.

Glumci ispu­nja­va­ju pros­tor pokre­tom koris­te­ći tije­lo u većoj mje­ri nego li tekst kao sred­stvo komu­ni­ka­ci­je. Kretanje po sce­ni, osvi­je­šte­nost pos­tu­re tije­la, sli­ke koju stva­ra i ide­je koju pre­no­si, izmje­ne kva­li­te­ta i tek­s­tu­ra, bazič­na uzem­lje­nost i osje­ćaj za “daske koje život zna­če”… sve to spa­da pod Scenski pokret. Vještina je to koja je uz glu­mač­ke vje­šti­ne neo­p­hod­na kako bi se ostva­ri­la uvjer­lji­vost i u konač­ni­ci osje­ćaj sigur­nos­ti koju izvo­đač nosi sku­pa s mate­ri­ja­lom. Nije to bez raz­lo­ga i kole­gij na Akademiji. Bez obzi­ra na činje­ni­cu da je ovdje riječ o ama­ter­skom teatru, ako je fizič­ki teatar podru­čje koje je naj­a­dek­vat­ni­je izra­žaj­no sred­stvo onda je neo­p­hod­no u buduć­nos­ti foku­si­ra­ti se na tije­lo kao gene­ra­tor te izra­žaj­nos­ti. Jer fizič­ki teatar nije samo glu­ma, ono je puno kom­plek­s­ni­ja for­ma koja zah­tje­va podjed­na­ko tre­ti­ra­nje medi­ja. Uranjanje u takav sve­obu­hvat­ni­ji pris­tup radu sa sobom nosi bogat­stvo raz­li­či­tih meto­da. Jedna bi bila pri­mje­nji­va u ovom slu­ča­ju: manje je više.

Posluživši se vide­om kao dodat­nim blic-medi­jem pomo­ću kojeg liko­vi s videa anu­li­ra­ju sebe u stvar­nos­ti, jed­nog po jed­nog u biti nosi u sebi dvos­tru­ku pri­jet­nju. Možemo to pro­tu­ma­či­ti kao pobi­ja­nje sve­ga sagra­đe­no­ga do tog tre­nut­ka, pro­čiš­ća­va­nja i ponov­nog kre­ta­nja od nule. Još jed­na inter­pre­ta­ci­ja bi bila i direk­t­na pri­jet­nja publici.

Vladimir Butković je već pre­poz­nat­lji­vo lice kaza­li­šta Dr. Inat s već razvi­je­nim pris­tu­pom i sti­lom noše­nja ulo­ga. On uli­je­va već otpri­je spo­mi­nja­nu ele­men­tar­nu sigur­nost dje­lo­va­nja na sce­ni pa je u nesraz­mi­je­ru sa žen­skim dije­lom glu­mač­kog pos­ta­va. Svejedno, iskus­tvo zajed­nič­kog izvo­đe­nja i koautor­stva s reda­te­lji­com izno­va boga­ti izvo­đa­če. To inter­no i indi­vi­du­al­no iskus­tvo surad­nje jed­na je stra­na kola­bo­ra­ci­je. Ona dru­ga stra­na jest pri­je­nos sa publi­kom. Mora biti reci­pro­čan, dvo­s­mje­ran. Ako sje­di­mo, ne zna­či da smo pasivni.

U pred­sta­vi glu­me: Vladimir Butković, Maja Tuka, Maja Gregorović, Kristina Lazić i Daria Krepkova. Ideju i reži­ju pot­pi­su­je Ivana-Nataša Turković dok su osim nje za raz­ra­du ide­je zas­luž­ni i Maja Gregorović, Boris Vincek, Maja Tuka, Vladimir Butković i Kristina Lazić. Glazbu je oda­bra­la Ivana-Nataša Turković, a obra­du zvu­ka pot­pi­su­je Boris Vincek. Majstor ras­vje­te je Saša Stepanović, a men­tor je Branko Sušac. Predstava je posve­će­na biv­šoj čla­ni­ci Inata i pri­ja­te­lji­ci Ivi Radovan.

Tekst Ivana VOJNIĆ VRATARIĆ

Fotografije Dejan ŠTIFANIĆ