Želim se vratiti na figurativno slikarstvo

• U Muzeju suvre­me­ne umjet­nos­ti Istre je u petak, 4. svib­nja otvo­re­na izlož­ba „Retrospektiva 1979 – 2019“ jed­nog od naj­is­tak­nu­ti­jih istar­skih umjet­ni­ka Fulvia Juričića koje­mu je povo­dom Dana gra­da Pule dodi­je­lje­no priz­na­nje za dopri­nos likov­noj umjet­nos­ti, nakon nje­go­vih četr­de­set godi­na stvaralaštva.

Akademski sli­kar Fulvio Juričić jedan je od pioni­ra avan­gar­de u Hrvata koji je ustra­jao na svom putu raz­ra­de aps­trak­t­nih for­mi sve do danas, a dopri­nos gra­du dao je i kroz gene­ra­ci­je umjet­ni­ka koje je cije­li svoj rad­ni vijek pouča­vao u Školi za pri­mi­je­nje­nu umjet­nost i dizajn u Puli. Izložbu su sve­ča­no otvo­ri­li rav­na­te­lji­ca MSUI‑a Ketrin Milićević Mijošek, kus­tos izlož­be Mladen Lučić i Vladimir Torbica iz Upravnog odje­la za kul­tu­ru Istarske županije.

Na izlož­bi u MSUI‑u i Gradskoj gale­ri­ji Pula izla­že svo­jih sto rado­va, koji nisu niti dese­ti­na nje­go­vog boga­tog opu­sa, koji su nas­ta­ja­li kroz cik­lu­se Fragmenti, Dubine ‑Tišine, Jedra, Crna jedra, Moji mali svi­jet Tao i Dijalozi. Za sebe kaže „uvi­jek sam radio u cik­lu­si­ma tako da nemam nazi­ve sli­ka nego cje­li­na. Naziv može suge­ri­ra­ti sasvim druk­či­je tuma­če­nje sli­ke. Motivi su more, jedra, pa opet more, tiši­na, dubina“.

Umjetnik je infor­me­la – nefor­mal­nog, aps­trak­t­nog sli­kar­stva koje se pre­pu­šta slu­čaj­nos­ti, spon­ta­nos­ti i pod­s­vjes­nom. Jedna od zna­čaj­nih karak­te­ris­ti­ka tog sli­kar­stva su i veli­ki for­ma­ti, gigant­skih raz­mje­ra na koji­ma Juričić svo­ja emo­tiv­na sta­nja, ali i ono što ga okru­žu­je inter­pre­ti­ra dina­mi­kom svje­tlos­no-kro­mat­skih odnosa.

Kustos izlož­be, Mladen Lučić je rekao da su odlič­no poz­na­va­nje kom­po­zi­ci­je, pig­men­ta boje i mate­ri­ja­la koje nano­si dokaz da je Fulvio Juričić od svo­jih poče­ta­ka, u prvo­me redu umjet­nik infor­me­la jer to ne bi mogao biti bez tih zna­nja. Dok su mu se cik­lu­si mije­nja­li, on se nije pro­mi­je­nio već je ostao pos­to­jan istra­ži­va­nji­ma, ostao hra­bar, uvi­jek tra­že­ći nešto novo.

Prostor MSUI‑a obi­lje­ži­li su veli­ki for­ma­ti, teške i jake sli­ke infor­me­lov­ske kom­po­zi­ci­je na koji­ma autor ras­te­že crna jedra i igra se monokromijom.

„Počeo sam s tiši­na­ma i dubi­na­ma, to je bila moja prva faza, i nakon toga kre­nuo s jedri­ma koja su za mene bez­briž­nost, slo­bo­da, lepr­ša­vost – pri­kaz sve­ga ono­ga što ja volim, a to je ribo­lov i sve pove­za­no s morem. I kad se druš­tve­na situ­aci­ja 90-tih naglo pro­mi­je­ni­la, možda čak i nes­vjes­no pre­šao sam na crnu boju – nas­ta­ju crna jedra, valj­da sam osje­ćao neki pri­ti­sak ili teži­nu u sebi, iznad sebe, od tog rata koji se spre­mao… ali crna boja osta­je domi­nant­na i na mojim kas­ni­jim rado­vi­ma iz cik­lu­sa Dijalozi“, objaš­nja­va autor.

U Dijalozima se autor refe­ri­ra na tiska­ne medi­je, baš iz pros­to­ra kao što je sta­ra tiska­ra, pa se pros­tor izlož­be odlič­no prek­la­pa s nje­go­vim naj­re­cent­ni­jim rado­vi­ma. To je po nje­mu naj­z­re­li­ji opus koji odra­ža­va sta­nje današ­njeg društva.

„Dijalozi tra­ju već godi­na­ma, ima tu nas­lo­va i pod­nas­lo­va, radim s raz­nim teh­ni­ka­ma, ali ide­ja je uvi­jek ista, a to je nešto što se prov­la­či u poli­ti­ci, u medi­ji­ma, u sva­kod­nev­nom govo­ru – svi jako puno pri­ča­ju i na kra­ju ništa ne kažu. U zad­njim rado­vi­ma imam puno slo­va, slo­go­va i rije­či koje zapra­vo ništa ne zna­če, a poku­ša­vam ih prav­da­ti kroz vri­jed­nos­ti este­ti­ke i kom­po­zi­ci­je koje su uni­ver­zal­ne“, kaže Juričić.

Slova su u funk­ci­ji sli­ke kao njen inte­gral­ni dio, a nji­ho­vi su blo­ko­vi raz­dvo­je­ni manjim raz­ma­ci­ma koje tvo­re bije­le uske povr­ši­ne s ugre­ba­nim i slo­je­vi­to nane­se­nim pote­zi­ma sli­kar­ske špa­tu­le. Kompozicijska dis­po­zi­ci­ja slov­nih blo­ko­va svo­je pori­jek­lo zahva­lju­je iskus­tvu kola­ži­ra­nja, a auto­ro­va izvjes­na reflek­si­ja pri­sut­na je i u nagla­še­noj ilu­zi­ji reljef­nos­ti samih slo­va koja su osnov­ni subjekt slike.

Juričić je iskre­no sen­zi­bi­lan autor što dubo­ko i intro­vert­no doživ­lja­ja impul­se vanj­skog svi­je­ta pre­vo­de­ći ih u her­me­tič­ki, ali i izu­zet­no suges­tiv­ni svi­jet osob­nog umjet­nič­kog eks­pe­ri­men­ta, upo­ra­bom sli­kar­skih, ili ne sli­kar­skih materijala.

„…zna­či, ide crno na crno, pa onda još jed­nom crno…i dobi­va­te fan­tas­tič­nu tek­s­tu­ru. Crna boja me fas­ci­ni­ra. Na ovoj izlož­bi ima neko­li­ko vrsta crne boje, od sjaj­ne, mat, s tek­s­tu­rom, bez tek­s­tu­re, čitav spek­tar crne boje od koje može­te sagra­di­ti sli­ku. Da bi umjet­nik komu­ni­ci­rao s publi­kom, ne mora koris­ti­ti mili­ju­ne boja, efekt je isti“, nas­tav­lja autor.

„ U MSUI‑u su ušli oni snaž­ni­ji rado­vi, dok su u Gradskoj gale­ri­ji Pula izlo­že­ne fra­gil­ni­je sli­ke manjih for­ma­ta, nje­go­vi crte­ži iz raz­dob­lja 90-ih pa do 2000-ih i zad­nji nje­gov komor­ni cik­lus iz Dijaloga. Iako su dva odvo­je­na pros­to­ra ovu izlož­bu sva­ka­ko tre­ba gle­da­ti kao na jed­nu izlož­bu“, kaže Mladen Lučić.

U Gradskoj gale­ri­ji Pula dru­gi su dio izlož­be otvo­ri­li Eros Čakić, vodi­telj zbir­ke i pro­čel­ni­ca za kul­tu­ru Grada Pule Jasmina Nina Kamber koji su auto­ru čes­ti­ta­li na naj­sve­obu­hvat­ni­joj retros­pek­ti­vi do sad i na nagra­di koju je pri­mio od Grada Pule za sva svo­ja ostva­re­nja. Umjetnik koji se izra­ža­va kis­tom i ges­tom, nije ni ovo­ga puta imao pre­vi­še rije­či za podi­je­li­ti s publi­kom, nego nas je pre­pus­tio svo­jim crte­ži­ma iz cik­lu­sa Fragmenti.

„Dok je nje­go­vo sli­kar­stvo izu­zet­no auto­re­fe­ren­ci­jal­no, nema tu mjes­ta nara­ci­ji, lite­ra­tu­ri, pri­či, u ovim nje­go­vim rani­jim rado­vi­ma – crte­ži­ma kom­bi­ni­ra­nom teh­ni­kom uglje­na i akri­la pri­mar­ni subjekt kom­po­zi­ci­je je znak. Bilo je to vri­je­me nje­go­vih post aka­dem­skih kole­ba­nja izme­đu kubiz­ma i eks­pre­si­oniz­ma kad je odlu­čio kre­nu­ti ovim putem koji je indi­ka­ti­van jer govo­ri o nje­go­vom iko­no­graf­skom subjek­tu. Uzeo je stre­li­cu kao jedan od svo­jih zna­ko­va, taj infor­mel­ski subjekt sli­ke, koji se kas­ni­je uto­pio s mate­rič­nim sli­kar­stvom po kojem je Fulvio naj­poz­na­ti­ji i može sli­kar­ski biti naj­ja­či“, zaklju­ču­je Mladen Lučić.

Iako se ova sve­obu­hvat­na retros­pek­tiv­na izlož­ba čini kao zatva­ra­nje jed­ne veli­ke cje­li­ne, Fulvio Juričić nam naj­av­lju­je novu.

„U mom su ate­ljeu sprem­na plat­na za deset godi­na una­pri­jed. Hedonista sam i volim to što radim. Već neko vri­je­me želim se vra­ti­ti na figu­ra­tiv­no sli­kar­stvo, ali nika­ko da kre­nem jer imam još puno toga za reći u ovom nači­nu stva­ra­nja – ovom aps­trak­t­nom. Puno sam toga pro­pus­tio nakon aka­de­mi­je, bili smo indok­tri­ni­ra­ni tim aka­de­miz­mom, i kao revolt na to kre­nuo sam odmah u aps­trak­ci­ju. Dok sam radio u ško­li s dje­com i vidio kako crta­ju por­tre­te i mrtvu pri­ro­du, osje­tio sam da sam možda pre­na­glo kre­nuo u aps­trak­ci­ju. Povratak je težak, ali doći će sigur­no,  možda ne u sti­lu sta­rih maj­sto­ra, ali bit će figu­ra­tiv­no i s puno više boja“.

Tekst i foto­gra­fi­je Ana FORNAŽAR

• Fulvio Juričić
• Gradska galerija Pula
• Muzej suvremene umjetnosti Istre (MSUI)