Razgovor s književnikom Zoranom Ferićem

15.05.2019.

Djeci je svijet prihvatljiv i znaju o njemu više nego što mi mislimo

• Zoran Ferić, jedan od naj­is­tak­nu­ti­jih hrvat­skih pisa­ca sred­nje gene­ra­ci­je, nagra­đen broj­nim stru­kov­nim i držav­nim nagra­da­ma, napi­sao je prvu knji­gu za dje­cu u kojoj se poza­ba­vio temom smr­ti. Ilustriranu sli­kov­ni­cu „San ljet­ne noći“ pred­sta­vio je na pro­tek­lom Monte Libriću te smo ga upi­ta­li o doj­mo­vi­ma s promocije.

- Dojmovi su izvr­s­ni. Malo me bilo strah tako male dje­ce, ali s vre­me­nom sam se opus­tio, svi smo se opus­ti­li kad je pro­gram počeo. Sjajni su klin­ci, izvr­s­ni su. Mogao bih s nji­ma bez pro­ble­ma pri­ča­ti sati­ma. Oni su sjaj­ni, jako su zain­te­re­si­ra­ni, sve ih zani­ma. Naravno da se u tom nekom dija­lo­gu ras­pr­ši­mo na sve stra­ne, ali to je lje­po­ta tog pričanja.

Kako su dje­ca pri­hva­ti­la i shva­ti­la temu? Jesu li za njih smrt svo­je­vr­stan bauk?

- Meni se čini da oni nema­ju te ladi­ce u gla­vi. Čini mi se da za dje­cu ta tema nije nika­kav bauk. Naime, dje­čja lite­ra­tu­ra ite­ka­ko govo­ri o smr­ti, o teškim pro­ble­mi­ma, govo­ri čes­to o siro­maš­tvu, može­te zamis­li­ti kad bi net­ko radio rad o dje­čjoj lite­ra­tu­ri nabro­jao bi toga ite­ka­ko mno­go. Prema tome, radi se napros­to o nekim ladi­ca­ma koje mi možda ima­mo u gla­vi, o nekoj potre­bi da ih zašti­ti­mo, da im laki­ra­mo svi­jet, kao što u nekom tre­nut­ku ima­mo potre­bu sami sebi laki­ra­ti svi­jet. Zato je tu lite­ra­tu­ra i umjet­nost opće­ni­to, da nam poka­že neka­kav svi­jet kakav dois­ta jest i mis­lim da smo to duž­ni poka­za­ti dje­ci. Prema tome, mis­lim da dje­ca na ovdaš­njoj pro­mo­ci­ji nisu to vidje­la iz te per­s­pek­ti­ve. Oni su čuli nešto što je možda tuž­no, ali nije to bilo nešto što bismo mi mogli shva­ti­ti da je nji­ma nepri­hvat­lji­vo. Dakle, nji­ma je svi­jet pri­hvat­ljiv i zna­ju o nje­mu više nego što mi mislimo.

Što je vas ponu­ka­lo da govo­ri­te o toj temi i to dje­ci? Naime, do sad još nis­te pisa­li za djecu. 

- Ova ilus­tri­ra­na knji­ga, ilus­tri­ra­na pri­ča ima svo­ju povi­jest. Naime, neg­dje 1987. godi­ne ja sam zamis­lio roman s tom temom kao roman za odras­le. Ali ga neka­ko nisam mogao zavr­ši­ti. Bio bi to u tom tre­nut­ku moj prvi roman. Ali nisam ga mogao zavr­ši­ti, vje­ro­jat­no zato što mi je falio taj neki auten­tič­ni glas dje­te­ta kojeg nisam mogao pos­ti­ći. Kasnije, kad se poja­vio jedan pro­jekt u sklo­pu kojeg pis­ci za odras­le pišu neke sli­kov­ni­ce za dje­cu, tada sam napi­sao tu pri­ču kra­te­ći napros­to neke stva­ri iz tog roma­na, uzeo sam temu, pri­la­go­dio je dje­ci s jed­ne stra­ne, a htio sam napi­sa­ti pri­ču na dvi­je razi­ne. Priču za dje­cu, ali na neki način i pri­ču za odras­le ili pri­ču za one koji će to čita­ti dje­ci. Možda i objas­ni­ti im neke stva­ri. U ovoj sli­kov­ni­ci ima dos­ta stva­ri koje bi vje­ro­jat­no dje­ca tra­ži­la da se objas­ne. Jer su neka mjes­ta namjer­no tam­na ili nji­ma nes­hvat­lji­va. Možda im osta­ne neka reče­ni­ca. Ja se sje­ćam kao kli­nac da su u meni osta­le te neke reče­ni­ce koje u tom tre­nut­ku nisam razu­mio, ali sam ih razu­mio pos­li­je, osta­le su mi neg­dje zvo­ni­ti u gla­vi. I stvar­no bi mi bio kom­pli­ment da tako osta­ne i nekom dje­te­tu ta reče­ni­ca „oni su među nama“ i da s vre­me­nom shva­ti tko su to „oni“. Riječ je o dje­ci koja bolu­ju od malig­nih boles­ti te su ćela­va, a glav­ni lik knji­ge nazi­va ih izvanzemaljcima.

Namjeravate i dalje pisa­ti za dje­cu i doti­ca­ti se nekih tema i situ­aci­ja s koji­ma se suoča­va­ju današ­nja dje­ca. Imate li već neke ide­je za idu­će slikovnice? 

- Za idu­ću sli­kov­ni­cu imam već do pola goto­vu pri­ču o razvo­du rodi­te­lja. No ovo­ga puta ne toli­ko iz viđe­nja dje­te­ta, koli­ko iz oči­šta rodi­te­lja. To je neka fan­tas­tič­na pri­ča u kojoj dvo­je rodi­te­lja koji ima­ju svo­je obi­te­lji i svo­ju dje­cu među­sob­no se zalju­be, pos­ta­nu lju­bav­ni­ci i sas­ta­ju se na nekom taj­nom mjes­tu pre­ko puta vrti­ća, u autu. Tada sre­ću malo­ga deč­ka i on kad ga vidi se upla­ši, onda sre­ću malu curi­cu koja se isto upla­ši i onda shva­ća­ju da su to zapra­vo oni kad su bili mali. Kasno je u noći, ta dje­ca su vani, ne zna­ju kome pri­pa­da­ju pa ih oni posva­ja­ju i odga­ja­ju sami sebe, ona­ko kako bi se oni odgo­ji­li. I tu dola­ze do izra­ža­ja ti nekak­vi dvos­tru­ki kri­te­ri­ji – što dozvo­lja­va­mo sebi, a ne bi dozvo­li­li dje­ci i kako odga­ja­mo dje­cu s potre­bom da na neki način budu savr­še­ni, a mi to sebi ne stav­lja­mo kao kri­te­rij itd.

Radite sa sred­njo­škol­ci­ma u jed­noj zagre­bač­koj gim­na­zi­ji već dugi niz godi­na. Vole li oni čitati? 

- Mnogo je lju­di radi­lo stra­te­gi­ju za poti­ca­nje čita­nja. Onda su peda­go­zi koji rade s dje­com rek­li da je otpri­li­ke tre­nu­tak kad mi njih gubi­mo neg­dje šes­ti raz­red. Šesti raz­red je još tre­nu­tak kad žele čita­ti, i onda u sed­mom i osmom raz­re­du, pred sred­nju ško­lu se to gubi. Što zna­či da ima neke nade. Ako smo u sta­nju naves­ti dje­cu od prvog do šes­tog da ipak nešto čita­ju i da ih ipak nešto zani­ma, samo nam tre­ba­ju adek­vat­ni ala­ti i ener­gi­ja da nas­ta­vi­mo dalje s tim. Na žalost, kuri­ku­lum i lek­ti­ra nas u tome ne podr­ža­va­ju i to je veli­ki pro­blem. To se sada u Hrvatskoj poja­vi­lo kao poli­tič­ki pro­blem. Puno je tek­s­to­va napi­sa­no o tome, a činje­ni­ca je da se naj­ma­nje mis­li na dje­cu. To je tragikomično.

Jesu li mla­di zain­te­re­si­ra­ni za pisa­nje? Naime, vodi­te i radi­oni­ce kre­ativ­nog pisanja.

- Naravno da jesu. Zainteresirani su za sve ono što oni sami rade i što oni sami vide kao vlas­ti­tu kre­aci­ju. I pre­ko toga kao moti­va mi može­mo onda doći do njih i ako ih zani­ma to što su oni sami napi­sa­li, onda ih s vre­me­nom poč­ne zani­ma­ti što je to napi­sao net­ko dru­gi. Često se radi­oni­ca­ma kre­ativ­nog pisa­nja pri­go­va­ra vrlo čud­nim argu­men­ti­ma da su one besmis­le­ne jer se ne može stvo­ri­ti pis­ca. Pa narav­no da nije cilj samo stva­ra­ti pis­ce, cilj nam je stva­ra­ti čita­te­lje. Ali čita­te­lje stva­ra­te pre­ko toga kako oni sami pišu, što pišu i kad uđu u to, onda ih poč­ne zani­ma­ti i ovo dru­go. Tada čita­ju tek­s­to­ve dru­gih. To je zapra­vo jedan vrlo jed­nos­ta­van moti­va­cij­ski sis­tem koji lju­di nika­ko da shvate.

Što zani­ma gim­na­zi­jal­ce, sred­njo­škol­ce, što čita­ju? Pretpostavljam, naj­ma­nje lektiru?

- Da, lek­ti­ru naj­ma­nje, iz više raz­lo­ga. Zato što je tak­va, kak­va je. Zato što ih u prvom raz­re­du „ubi­je­mo“ s Ilijadom i nji­ma nera­zum­lji­vim tek­s­to­vi­ma. Sad vi može­te ima­ti ne znam kak­vu meto­du, meto­di­ku, ne znam što sve ne, ali u jed­nom tre­nut­ku mora­te doći do tek­s­ta. Ali tekst je pun inver­zi­ja, tekst im je nera­zum­ljiv, tekst im je nešto što im je odboj­no, tako da bi puno lak­še bilo doći do toga pre­ko suvre­me­ne lite­ra­tu­re. Drugi pro­blem je što ih to samo po sebi ne zani­ma i to što ih dobrim dje­lom ško­la kao tak­va ne zani­ma. Mi u sred­njoj ško­li dobi­va­mo jed­nu popu­la­ci­ju od 15 do 19 godi­na, a to su mla­di koji su na uda­ru naj­žeš­ćeg puber­te­ta. Njih zani­ma­ju sve dru­ge stva­ri osim ško­le i oni su u fazi bun­ta, u fazi for­mi­ra­nja tog svog ja koje se suprot­stav­lja svi­je­tu. Pa i svi­je­tu odras­lih, svi­je­tu male dje­ce i svi­je­tu obi­te­lji i to je vrlo teško, pose­bi­ce jer ima­mo zas­ta­rje­le pro­gra­me koji su napros­to da tako kažem, blesavi.

Vide li se naz­na­ke promjena?

- Ne vide se, na žalost. I kao što je to bilo odu­vi­jek, uvi­jek su taj peda­go­ški dio nosi­li lju­di. I to kon­kret­ni lju­di. Neki su to mogli napra­vi­ti izvr­s­no, neki jed­nos­tav­no nisu bili zain­te­re­si­ra­ni, pa nisu mogli, nisu htje­li. Sad će dobar dio stva­ri osta­ti na nama. Sada su u lek­ti­ri osta­li samo kla­si­ci, među nji­ma nema živu­ćih auto­ra. Ali na nama je ostav­lje­no da oda­be­re­mo te neke žive auto­re što neće biti u pot­pu­nos­ti mogu­će jer nam tre­ba­ju i neki udž­be­ni­ci, tre­ba nam poprat­ni mate­ri­jal. No, uko­li­ko ima­mo table­te i to neko kre­ativ­no istra­ži­va­nje, onda nam neće tre­ba­ti ni udž­be­ni­ci. Dakle, u tom nekom krat­kom vre­me­nu mi ćemo mora­ti opre­ma­ti i škol­ske knjiž­ni­ce što zna­či da ćemo barem na nivou ško­le mora­ti doni­je­ti neka­kav dogo­vor o tome koja će ta nekak­va suvre­me­na lite­ra­tu­ra biti. Mi smo u ško­li već napra­vi­li neka­kav okvir­ni pro­gram. U Narodnim novi­na­ma je obav­lje­no da ima­mo samo kla­si­ke, sva­ke godi­ne pet kla­sič­nih lek­ti­ra, a tih pet suvre­me­nih ćemo iza­bra­ti mi i po moguć­nos­ti ih pove­za­ti s kla­sič­ni­ma. To je neka­kav put i mi ćemo u ruj­nu ima­ti te neke ope­ra­tiv­ne pro­gra­me koje ćemo napra­vi­ti kao ško­la. Samo je pita­nje što će onda Ministarstvo zna­nos­ti i obra­zo­va­nja podu­ze­ti jer će na Ministarstvu onda biti veli­ki pri­tis­ci zbog udžbenika.

Hoće li elek­tron­ski čita­či, table­ti u buduć­nos­ti pri­vu­ći dje­cu i mla­de čitanju?

- Možda, ali ne na ozbi­ljan način. Za zezan­ci­ju, da, da im se podi­la­zi. Ali u kraj­njoj lini­ji, ja koris­tim dos­ta mobi­te­le u nas­ta­vi pa onda oni istra­žu­ju. Kad dođe­mo do neče­ga što ne zna­ju, oni to potra­že, kao što ina­če funk­ci­oni­ra­ju u živo­tu, sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma, neg­dje vani, na klu­pi­ci u par­ku. Tako i na satu nešto tra­že što bi tre­ba­lo pro­na­ći i reći svi­ma. Tako bi dobrim dje­lom pomo­glo u sna­la­že­nju i kori­šte­nje table­ta i pomo­glo bi nam na jedan način na koji ne mis­le oni koji ne rade u ško­li, a to je da ta sred­njo­škol­ska popu­la­ci­ja ne voli nosi­ti knji­ge. Nose nekak­ve male tor­bi­ce, oni ne nose knji­ge. Kad bi ima­li sve knji­ge pri­sut­ne tu pa i udž­be­ni­ke s nekim raz­ra­đe­nim meto­dič­kim dije­lo­vi­ma, oni bi to napros­to ima­li uvi­jek uz sebe. To je jed­na važ­na stvar na koju se ne mis­li. Čuo sam dos­ta argu­me­na­ta pro­tiv table­ta u ško­li. Da su tada izda­va­či vrlo ozbilj­no ugro­že­ni. Onda mora­mo pro­mi­je­ni­ti način objav­lji­va­nja knji­ga, pri­la­go­di­ti knji­ge tj. udž­be­ni­ke elek­tro­nič­kom obli­ku i onda će biti ok.

Predsjednik ste Hrvatskog druš­tva pisa­ca. Na koji način dje­lu­je­te kao društvo?

- Mi smo jed­no vrlo aktiv­no druš­tvo koje sada ima pre­ko 300 čla­ni­ca i čla­no­va. Imamo jako puno pro­gra­ma, ima­mo pet časo­pi­sa, tri­bi­ne, raz­ne aktiv­nos­ti kao što su okru­gli sto­lo­vi ili sim­po­zi­ji o poje­di­nim auto­ri­ma kad navr­še 70 godi­na. To je jedan vrlo zanim­ljiv pro­gram koji vodi Velimir Visković. Naime, to nije samo pri­go­dan pro­gram povo­dom neči­jih 70 godi­na živo­ta, pa da govo­ri­mo o nje­go­vu stva­ra­laš­tvu, nego tada taj autor dobi­je dese­tak važ­nih tek­s­to­va o svom opu­su i oni se objav­lju­ju u časo­pi­su Republika i oni osta­ju. Ta je recep­tu­ra zna­čaj­na za poje­di­ne auto­re i narav­no da naši auto­ri to jako vole. Vole tak­ve sim­po­zi­je. Organiziramo i tri­bi­ne koje su ili aktu­al­ne ili kri­tič­ke na pri­mjer o situ­aci­ji u druš­tvu koja je neka­ko pove­za­na s lite­ra­tu­rom ili o muškom šovi­niz­mu u knji­žev­noj kri­ti­ci, o kuri­ku­lu­mu što se nas direk­t­no tiče ili o zako­nu o umjet­ni­ci­ma… Sada spre­ma­mo jed­nu tri­bi­nu o revi­zi­oniz­mu, jača­nju fašiz­ma, dos­ta se radi.

Mimo pisa­nja za dje­cu i dalje piše­te za odras­le. Imate li koji roman u pripremi?

- Da, imam. Trebao bi do lje­ta zavr­ši­ti jedan auto­bi­ograf­ski roman i plan je da iza­đe za Interliber.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije arhi­va 12. Monte Librića