EPK Rijeka 2020: Festival queer i feminističke kulture Smoqua 

04.06.2019.

Treći po redu među­na­rod­ni fes­ti­val queer i femi­nis­tič­ke kul­tu­re Smoqua, odr­žan je kra­jem pro­tek­log tjed­na u Rijeci. Polazište ovo­go­diš­njeg fes­ti­va­la bile su nor­me, nor­mal­nost i nor­ma­tiv­nost te je upra­vo nji­ho­vo pro­pit­ki­va­nje, dekons­truk­ci­ja i ponov­no sas­tav­lja­nje tema koja pove­zu­je ina­če popri­lič­no šaro­lik pro­gram ovo­go­diš­nje Smoque. Od opšir­nog pro­gra­ma pre­da­va­nja, per­for­man­sa i radi­oni­ca u nared­nom ćemo tek­s­tu izdvo­ji­ti samo neke.

Festival je orga­ni­zi­ra­la Lezbijska orga­ni­za­ci­ja Rijeka „LORI“, u surad­nji s udru­gom PaRiter, ini­ci­ja­ti­vom Građanke svom gra­du i Centrom za žen­ske stu­di­je pri Filozofskom fakul­te­tu u Rijeci te u okvi­ru pro­gra­ma Rijeka 2020 Europska pri­jes­tol­ni­ca kul­tu­re čini dio pro­gram­skog prav­ca Kuhinja.

Uoči samog otvo­re­nja fes­ti­va­la u izlog trgo­vi­ne žen­ske kon­fek­ci­je Futura nova, ina­če rezer­vi­ran za plas­tič­nu lut­ku savr­še­nih pro­por­ci­ja odje­ve­nu u odje­ću za fine gos­po­đe popri­lič­ne pla­tež­ne moći, uše­ta­la je žena u cvjet­nom kom­ple­tu. Uz osmi­jeh, crve­ni ruž i stav kakav doli­ku­je pra­voj dami stak­lu izlo­ga je pri­bli­ži­la papi­rić na koje­mu je tiska­nim slo­vi­ma krat­ko i jas­no pisa­lo: „Pravo na orga­zam nakon 60”. Prizor koji je zbu­nio slu­čaj­ne pro­laz­ni­ke zapra­vo je bio per­for­mans Vlaste Delimar, pionir­ke per­for­man­sa na ovim pros­to­ri­ma poz­na­te po tome što još od svo­jih poče­ta­ka 1970-ih godi­na inzis­ti­ra na razot­kri­va­nju i ruše­nju tabua veza­nih uz žen­sko tije­lo. Delimar vlas­ti­to tije­lo koris­ti kao glav­ni medij na kojem bazi­ra svo­je stva­ra­laš­tvo izla­žu­ći ga, kao i u svo­jim naj­poz­na­ti­jim per­for­man­si­ma, uli­ci i nasu­mič­nim pro­laz­ni­ci­ma. Budući da je i sama žena u tzv. tre­ćoj život­noj dobi ovim radom inzis­ti­ra na ruše­nju ste­re­oti­pa veza­nih za sek­su­al­nost žena svo­je gene­ra­ci­je glas­no izgo­va­ra­ju­ći ono što veći­na pre­šu­ću­je. Njezina pri­sut­nost u izlo­gu ubr­zo je pobu­di­la zna­ti­že­lju i inte­rak­ci­ju Riječanki i Riječana, od kojih su je mno­gi pro­ma­tra­li, neki foto­gra­fi­ra­li, a jed­na je turis­t­ki­nja otiš­la i korak dalje pa je uše­ta­la u izlog kako bi s umjet­ni­com popri­ča­la. Nakon zavr­šet­ka per­for­man­sa usli­je­di­lo je služ­be­no otvo­re­nje festivala.

- Norme gle­da­mo kao nešto što ima dubo­ke kori­je­ne, teško pro­mje­nji­vo, goto­vo zace­men­ti­ra­no. Prema nji­ma onda odre­đu­je­mo što je to nor­mal­no i kak­vi su naši stan­dar­di pre­ma koji­ma živi­mo. No, nor­me su vrlo rela­tiv­ne, one se mije­nja­ju – ono što je vri­je­di­lo nekad više ne vri­je­di, nešto što je nor­ma u nekim kul­tu­ra­ma nije u dru­gi­ma. Želja nam je o ovom feno­me­nu pro­go­vo­ri­ti kroz Smoquu, zako­tr­lja­ti kota­či­će u gla­va­ma i srci­ma posjetitelja/ica kako bi pro­pi­ta­li nor­me koje nas vuku nazad u smis­lu razvo­ja, koje nas dije­le na više i manje vri­jed­ne, koje stva­ra­ju gra­ni­ce među lju­di­ma… i onda potak­nu­ti da se okre­ne­mo nor­ma­ma koje nas uje­di­nju­ju i dono­se više pošti­va­nja, podr­ške i soli­dar­nos­ti, rek­la je vodi­te­lji­ca fes­ti­va­la, Antonija Stojanović Almesberger.

Uslijedila je panel ras­pra­va pod nazi­vom Norma, nor­mal­nost, nor­ma­tiv­nost u “nuk­le­ar­noj” obi­te­lji u kojoj su sudje­lo­va­le akti­vis­ti­ce Rita Béres-Deák iz Mađarske i Urszula Kuczynska iz Poljske te psi­ho­lo­gi­nja dr. sc. Jasminka Juretić. Dvije su akti­vis­ti­ce govo­ri­le o povi­jes­noj poza­di­ni eman­ci­pa­ci­je žena u svo­jim zem­lja­ma koja se u mno­go­če­mu može uspo­re­di­ti s Hrvatskom. Nakon vala femi­niz­ma koji je donio soci­ja­li­zam, danas svje­do­če retra­di­ci­ona­li­za­ci­ji druš­tva. Panika o demo­graf­skom opa­da­nju (pre­te­ži­to bije­le sred­nje kla­se) tu je samo jedan od argu­me­na­ta koji vla­da­ju­ći poli­ti­ča­ri Mađarske i Poljske koris­te kako bi žene vra­ti­li u tra­di­ci­onal­ne rod­ne ulo­ge kuća­ni­ce i maj­ke. Iako je svi­ma jas­no da ogra­ni­ča­va­nje pra­va na poba­čaj u prak­si ne rezul­ti­ra većim bro­jem rođe­nih res­trik­ci­je su u tom podru­čju sve veće, a pris­tup infor­ma­ci­ja­ma sve teži.

- Često zabo­rav­lja­mo kako do pra­va u povi­jes­ti žene nisu doš­le ola­ko i kako je to nešto za što se tre­ba bori­ti, kaza­la je Kuczynska, jed­na od orga­ni­za­to­ri­ca „crnog pet­ka” pro­s­vje­da na kojem je tisu­će Poljakinja izaš­lo na uli­ce kako bi se uspro­ti­vi­le pos­tro­že­nju zako­na o pobačaju.

Aktivistice se sla­žu oko pove­za­nos­ti bor­be za žen­ska pra­va i dru­gih poli­tič­kih manji­na poput LGBTQI oso­ba, sma­tra­ju­ći ih dvje­ma stra­na­ma istog nov­či­ća. Juretić je o nor­mal­nos­ti pro­go­vo­ri­la sa znans­tve­ne stra­ne i nagla­si­la kako je još 70-ih godi­na proš­log sto­lje­ća homo­sek­su­al­nost medi­cin­ski kla­si­fi­ci­ra­na kao normalna.

- Sve jav­ne ras­pra­ve koje su usli­je­di­le koris­te moral­nost ili nekak­vu reli­gij­sku dog­mu kao mje­ri­lo pona­ša­nja izla­ze iz sfe­re zna­nos­ti i pre­la­ze u filo­zo­fi­ju, kaza­la je psi­ho­lo­gi­nja. U nas­tav­ku istak­nuv­ši kako danas ima­mo niz odstu­pa­nja od kla­sič­ne nuk­le­ar­ne obitelji.

- Argument koji se čes­to čuje u jav­nos­ti kako će dje­ca homo­sek­su­ala­ca biti nepri­hva­će­na od stra­ne druš­tva, vrš­nja­ka i svo­je sre­di­ne izvr­nu­ta je teza jer je upra­vo na nama kao pri­pad­ni­ci­ma druš­tva te na obra­zo­va­nju i vri­jed­nos­nom sus­ta­vu koji ponu­di­mo mla­đim gene­ra­ci­ja­ma da ne bude tako, zaklju­či­la je Juretić.

Dan je zavr­šio u pre­kras­nom peri­vo­ju Guvernerove pala­če nas­tu­pom kan­ta­uto­ri­ce i vir­tu­oz­ne gita­ris­ti­ce Anne Calvi kojoj je pred­gru­pa bila novo ime doma­će indie sce­ne Mary May. Šestotinjak doma­ćih i stra­nih gos­ti­ju raz­li­či­tih dob­nih sku­pi­na uži­va­lo je u toploj pro­ljet­noj veče­ri koju je kiša sre­ćom mimo­iš­la i ener­gič­nom nas­tu­pu kariz­ma­tič­ne roke­ri­ce. Calivi je po prvi puta gos­to­va­la u Rijeci pro­mo­vi­ra­ju­ći pri­je sve­ga svoj pos­ljed­nji album „Hunter“, a nje­zin je nas­tup bio dije­lom kon­cert­nog Ciklusa Furioza koji u grad dovo­di reno­mi­ra­ne i snaž­ne žen­ske auto­ri­ce čime se je savr­še­no uklo­pio u pro­gram ovo­go­diš­nje Smoque.

Drugi dan fes­ti­va­la zapo­čeo je pred­stav­lja­njem mura­la “Što Riječani/ke podra­zu­mi­je­va­ju pod nor­mal­nim?” kojeg su umjet­ni­ce Tanja Blašković, Nika Krajnović i Luisa Ritoša napra­vi­le na teme­lju poda­ta­ka dobi­ve­nih ispi­ti­va­njem sta­vo­va jav­nos­ti o poj­mu nor­mal­nos­ti pro­ve­de­nom od stra­ne Udruge PaRiter.

- Dok su tek­le pri­pre­me za Smoquu sa surad­ni­ca­ma iz Udruge LORI smo doš­le na ide­ju kako bi bilo dobro da i nakon fes­ti­va­la u gra­du osta­ne nje­gov trag. Budući da je ove je godi­ne tema Smoque nor­ma­tiv­nost i nor­mal­nost pro­ve­le smo istra­ži­va­nje kojim smo htje­le među svo­jim sugra­đan­ka­ma i sugra­đa­ni­ma pro­pi­ta­ti te poj­mo­ve i dobi­ti uvid u to što o nji­ma mis­le u raz­li­či­tim podru­čji­ma od pona­ša­nja u jav­nom pros­to­ru, obi­te­lji, zajed­ni­ci pa do ljud­skih pra­va, femi­niz­ma, sek­su­al­nos­ti…, kaza­la je čla­ni­ca Udruge PaRiter Tihana Naglić objaš­nja­va­ju­ći kako im cilj nije bio dobi­ti sus­tav­ne podat­ke koji će nešto stro­go defi­ni­ra­ti već počet­nu toč­ku za izra­du murala.

Kutije s pita­nji­ma poput: „Je li nor­mal­no biti femi­nis­t­ki­nja i zašto?” tako su pos­ta­vi­le na raz­li­či­te loka­ci­je u gra­du i nakon par tje­da­na dobi­le rezul­ta­te. Najzanimljiviji odgo­vo­ri poput onog „Nitko na ovom svi­je­tu nije nor­ma­lan” svo­je su mjes­to sada dobi­li u jav­nom pros­to­ru, a sve s ciljem da osna­že neke budu­će pro­laz­ni­ke i potak­nu ih na razmišljanje.

Popodne je bilo rezer­vi­ra­no za per­for­mans Boryane Rosse pod nazi­vom „Dekonstrukcija per­for­man­sa Valie Export Tap and Touch Cinema“. Poznata bugar­ska umjet­ni­ca s ame­rič­kom adre­som ponu­di­la je suvre­me­nu queer ver­zi­ju kla­sič­nog per­for­man­sa iz 1968. godi­ne u kojem umjet­ni­ca pozi­va publi­ku da joj dotak­ne gru­di, skri­ve­ne u unu­traš­njos­ti kuti­je koja pre­kri­va gor­nji dio nje­zi­nog tije­la. Nekoliko lju­di iz publi­ke sra­me­ž­lji­vo je gur­nu­lo ruke u auto­ri­či­nu kuti­ju kako bi opi­pa­li ono što se nala­zi unu­tra. Nakon zavr­šet­ka per­for­man­sa Rossa je raši­ri­la zas­to­re kuti­je te je pos­ta­lo jas­no kako su svi koji su ruka­ma htje­li dotak­nu­ti gru­di dotak­nu­li samo nji­ho­vo odsus­tvo – ožiljak.

Rossa svoj dosa­daš­nji rad saži­ma rije­či­ma: teh­no­lo­gi­ja, tije­lo i rod­ni iden­ti­te­ti. Inspirirana duplom mas­tek­to­mi­jom koju je oba­vi­la radi pre­ven­ci­je kar­ci­no­ma ona, umjes­to uobi­ča­je­ne rekons­truk­ci­je doj­ki ili pri­kri­va­nja toga da nedos­ta­ju, pri­ka­zu­je svo­je tije­lo kao dru­ga­či­je i isto­dob­no lije­po. Pritom čes­to ismi­ja­va­ju­ći stan­dar­de veza­ne uz to kako bi tre­ba­lo izgle­da­ti ljud­sko tije­lo (na pri­mjer u nizu rado­va u koji­ma pri­kri­va svo­je nepos­to­je­će gru­di voćem i povrćem).

Treći i pos­ljed­nji dan fes­ti­va­la obi­lje­ži­lo je pri­ka­zi­va­nje doku­men­tar­nog fil­ma „Sidney i pri­ja­te­lji“ u Art kinu, te raz­go­vor s nje­go­vim auto­rom Tristanom Aitchisonom. Taj dir­lji­vi doku­men­ta­rac koji je sni­man u peri­odu duljem od tri godi­ne govo­ri o mla­dom Sidneyu koji je kao inter­s­pol­na oso­ba rođen u rural­nom pre­dje­lu Kenije. Nakon što ga je vlas­ti­ta obi­telj poku­ša­la ubi­ti Sidney bje­ži u Nairobi gdje pre­živ­lja­va žive­ći u naj­si­ro­maš­ni­jim čet­vr­ti­ma. Suočen s nepri­hva­ća­njem od stra­ne druš­tva, nemo­guć­nos­ti da pro­na­đe posao pa čak i odbi­ja­nju zdrav­s­tve­nog sus­ta­va da lije­či „tak­ve poput nje­ga” u Nairobiju Sidney uspi­je­va pro­na­ći gru­pu tran­srod­nih pri­ja­te­lja. Ljude koji poput nje­ga pri­pa­da­ju samim mar­gi­na­ma Kenijskoga druš­tva i uz čiju pomoć poči­nje pola­ko pri­hva­ća­ti samo­ga sebe.

- Film je sni­man bez pre­pro­duk­ci­je i budže­ta, a i sama ide­ja za nje­ga nas­ta­la je spon­ta­no. U Keniji sam posje­tio ses­tru, a slu­ča­jan susret sa Guillit, akti­vis­tom koji se bavi pra­vi­ma tran­srod­nih oso­ba, uveo me je u svi­jet u koji je rijet­ki­ma dozvo­ljen ulaz, pojas­nio je Aitchison koji je u počet­ku pla­ni­rao napra­vi­ti samo seri­ju inter­v­jua sa Sidneyem i neko­li­ko dru­gih tran­srod­nih oso­ba. Stvar je pos­te­pe­no pre­ras­la u doku­men­ta­rac koji je do danas pre­ve­den na 11 stra­nih jezi­ka te je dobio deset među­na­rod­nih nagrada.

Na pita­nje veza­no uz seman­ti­ku inter­sek­su­al­nos­ti i nje­zi­na poima­nja u Keniji u odno­su na Europu budu­ći da pre­ma našoj medi­cin­skoj kla­si­fi­ka­ci­ji inter­s­pol­ni lju­di ima­ju neke karak­te­ris­ti­ke oba spo­la (poput npr. y kro­mo­so­ma i žen­skih geni­ta­li­ja), dok u fil­mu osta­je nejas­no je li to zais­ta slu­čaj sa Sidneyem, reda­telj je odgo­vo­rio kako za nje­ga film nije bio o meha­ni­ci biva­nja trans ili inter­sek­su­al­nom osobom.

- Zapadnjak sam. Nisam trans, ni inter­sek­su­alac, ni Afrikanac. Koje ja pra­vo imam da naše defi­ni­ci­je lije­pim na nešto s čime nemam nikak­vog iskus­tva? Kada sam mon­ti­rao film bio sam svjes­tan kako neke poj­mo­ve nismo defi­ni­ra­li. Ali ako se Sidney iden­ti­fi­ci­ra kao inter­sek­su­al­na oso­ba onda to i jest. Ako se Maria iden­ti­fi­ci­ra kao tran­ssek­su­al­ka ne mora meni dava­ti objaš­nje­nja o tome. U inter­v­ju­ima nema objaš­nje­nja jer ih ja nisam eks­pli­cit­no pitao već sam dopus­tio da se slu­že nazi­vi­ma koje sma­tra­ju odgo­va­ra­ju­ći­ma, pojas­nio je Aitchison.

Nakon što je dobro upoz­nao Kenijsku sva­kod­ne­vi­cu, reda­telj nema pozi­tiv­no miš­lje­nje o buduć­nos­ti čla­no­va nje­zi­ne  LGBTQI zajednice.

- Sve se u konač­ni­ci sve­de na klas­nu podje­lu. Na one koji ima­ju i one koji nema­ju nov­ca. Kako što vidi­te u fil­mu Guillit i Maria su pre­ko pro­na­la­že­nja lju­bav­nih part­ne­ra uspje­le oti­ći iz Kenije, ali Sidney i Ben zais­ta nema­ju gdje oti­ći. Za njih se život neće puno pro­mi­je­ni­ti. I dalje će se bori­ti da pro­na­đu posao, da pro­na­đu pri­hva­ća­nje. I dalje će se od dana do dana boja­ti da će se mora­ti pre­se­li­ti, da će biti pre­tu­če­ni ili svu­če­ni do gola u jav­nos­ti… Jer iako to u fil­mu spo­mi­nje­mo samo jed­nom ili dva­put to je zapra­vo rutin­ska situ­aci­ja. Za one koji žive u siro­maš­tvu kao što je slu­čaj s veli­kom veći­nom Kenijaca život se neće pro­mi­je­ni­ti, kazao je Aitchison kojem nadu daje to što je Sidney počeo pro­na­la­zi­ti sre­ću u onim naj­nor­mal­ni­jim malim stva­ri­ma. Stvarima koji­ma svi mi u konač­ni­ci teži­mo kao što su pri­ja­telj­stvo, lju­bav ili obitelj.

- Na Sidneyevom licu tri godi­ne pos­li­je može­te vidje­ti pro­mje­nu. Činjenica da je pro­na­šao neko­ga koga voli, osje­ćaj pono­sa što ima dije­te… odni­je­li su nje­gov sram i dali mu samo­po­uz­da­nje. To je za mene nevje­ro­jat­no pozi­tiv­no i dir­lji­vo, zaklju­čio je redatelj.

A da i ovo­go­diš­nja Smoqua zavr­ši u pozi­tiv­nom tonu svo­jim nas­tu­pom u klu­bu Crkva pobri­nu­le su se dvi­je Dj-ice Nina Hudej i Nina Kodrič (aka NinaBelle) koje čine Warrego Valles pro­jekt te Drag king Eclipse koji su ras­ple­sa­nu publi­ku zabav­lja­li do ranih jutar­njih sati.

Tekst i foto­gra­fi­je Andrea JELOVČIĆ