Mrak lažnog sjaja Atene i tijela koje samo sebe traži

• Peti dan 25. PUF‑a otvo­ren je u INK‑u pred­sta­vom „Revolt Athene“ ODC Ensemblea, među­na­rod­ne kom­pa­ni­je koja se bavi suvre­me­nom i eks­pe­ri­men­tal­nom umjet­noš­ću. Politički je anga­ži­ra­na i sklo­na hibrid­nom izra­ža­va­nju, što je sve uoč­lji­vo na pri­mje­ru izved­be kojoj smo pri­sus­tvo­va­li. Režiju pot­pi­su­je Elli Papakonstantinou, za glaz­bu je zas­lu­žan Tilemachos Moussas, a osim nje­ga na pozor­ni­ci se pojav­lju­ju izvo­đa­či Rosa Prodromou i Pantelis Makkas.

Ono što je prvo pri­vuk­lo pozor­nost bila je kre­ativ­na make­ta Atene gdje domi­ni­ra­ju kli­ma­vi Partenon na akro­po­li, stam­be­ne zgra­de i sakral­ni objek­ti te obliž­nja luka Pirej. Glavna glu­mi­ca na počet­ku je pred­sta­vi­la Atenu u rela­tiv­no pozi­tiv­nom svje­tlu, smi­je­še­ći se i zra­če­ći entu­zi­jaz­mom. Tek usput spo­me­nu­la bi poko­ji pro­s­vjed ili one­čiš­će­nje, kao da se radi o nečem sim­pa­tič­nom i peri­fer­nom. Dakle, Ateni se pris­tu­pi­lo kao u turis­tič­kom vodi­ču – to je pre­di­van grad koji ima boga­tu povi­jest i kul­tu­ru. Naizgled je teško zabo­ra­vi­ti kako je antič­ka Grčka bila moć­na pa je izvr­ši­la utje­caj i na Rimsko Carstvo; Homerova Ilijada zna­ča­jan je sta­ri ep koji se i danas ponos­no obra­đu­je u ško­la­ma, a svi­ma su prva aso­ci­ja­ci­ja na filo­zo­fi­ju Sokrat, Platon i Aristotel.

Ne valja zane­ma­ri­ti ni grč­ku mito­lo­gi­ju pa nas je sto­ga Rosa svo­jim likom pod­sje­ti­la na boži­cu što drži zmi­ju u ruka­ma, a Minojci su je vje­ro­jat­no sma­tra­li zaštit­ni­com doma koja poti­če plod­nost i pro­mi­če dobru žetvu u polju. No što tak­va boži­ca pred­stav­lja u današ­njem vre­me­nu? Zmije mogu biti otrov­ne, a što se pred­sta­va pri­mi­če kra­ju, više se stav­lja nagla­sak na tok­sič­nost suvre­me­nog doba, toč­ni­je tužan pad i poraz nekad toli­ko važ­ne civi­li­za­ci­je. Vidimo pro­jek­ci­ju pro­s­vje­da, pje­sme odsvi­ra­ne na elek­trič­noj gita­ri uži­vo pos­ta­ju žeš­će i dina­mič­ni­je, a glav­na glu­mi­ca šapa­tom kaže da je umjet­ni­ci­ma u Grčkoj jako teško pre­ži­vje­ti, da su otpad­ni­ci druš­tva. Fotografija poli­ca­ja­ca koji inter­ve­ni­ra­ju kako bi spri­je­či­li nered usko­ro se sta­pa s likom glu­mi­ce, a povre­me­no se tu uklju­ču­ju i sje­ne Partenona, da bi se u nas­tav­ku čita­va poza­di­na pre­tvo­ri­la u psi­ho­de­lič­nu aps­trak­ci­ju u kojoj domi­ni­ra­ju raz­li­či­te nijan­se žute boje.

Rosino ras­po­lo­že­nje se mije­nja, od vese­le fri­vol­ne žene koja rek­la­mi­ra Atenu i nje­zi­nu povr­šin­sku lje­po­tu, pre­tva­ra se u nesret­nu, zabri­nu­tu i poma­lo frus­tri­ra­nu oso­bu koja ne može ni sama dati odgo­vo­re na neka pita­nja koja je more pa u pomoć pozi­va publi­ku. Predstava je, dak­le, dje­lo­mič­no pos­t­mo­der­nis­tič­ki inte­rak­tiv­na i gle­da­te­lji se uklju­ču­ju u pri­ču poku­ša­va­ju­ći dati svo­ju ide­ju toga što bi danas moglo ima­ti vri­jed­nost, biti nekak­vo pola­zi­šte, sigur­na toč­ka, stvar zbog koje se ispla­ti živje­ti. Nekad je utje­ha prvens­tve­no bila reli­gi­ja, no sad je sve manje lju­di koji dois­ta vje­ru­ju u zado­vo­lje­nje prav­de nakon smr­ti pa publi­ka kaže da vri­jed­nost može pred­stav­lja­ti obi­telj, potom­s­tvo, tole­ran­ci­ja, lju­bav…. Glumica je poma­lo skep­tič­na pre­ma odgo­vo­ri­ma iako je dobro ima­ti bilo kak­vu nadu te direk­t­no ili posred­no upu­ću­je na druš­tve­no-poli­tič­ku situ­aci­ju u Grčkoj – veli­ki vanj­ski dug, ise­lja­va­nje obra­zo­va­no­ga sta­nov­niš­tva, jača­nje ultra­des­ni­čar­ske stru­je, pri­si­lan fokus na pri­vat­no podu­zet­niš­tvo, dola­zak imi­gra­na­ta za koje je Grčka samo usput­na pos­ta­ja na putu do zapad­nih zema­lja itd.

Premda je Rosa u cen­tru pozor­nos­ti, povre­me­no nas namjer­no iri­ti­ra Pantelis koji je naiz­gled zadu­žen samo za teh­nič­ki dio pred­sta­ve, ali je nje­go­vo sni­ma­nje make­te i Rose izbli­za dok glu­mi boži­cu sa zmi­ja­ma jas­na alu­zi­ja na nemi­lo­srd­ne medi­je koji poput leši­na­ra gra­be sva­ki aspekt živo­ta jav­nih oso­ba ne poštu­ju­ći niči­ju pri­vat­nost i nas­la­đu­ju­ći se tuđim nesre­ća­ma. Naravno, tu su i druš­tve­ne mre­že, gdje svi ima­mo pri­li­ku dobi­ti svo­jih pet minu­ta sla­ve te ako nismo pri­sut­ni na tom polju, za današ­nje kri­te­ri­je smo mrtvi.

Velika zavr­š­ni­ca dje­la je upri­li­če­nje konač­no­ga iska­za Rosina bije­sa, naime ona nosi vre­ću s pije­skom i baca ju u malu posu­du koja pred­stav­lja luku Pirej. Nastaju prlja­vi i vlaž­ni gru­me­ni koje akte­ri­ca drži u ruka­ma, a potom buši­li­com uni­šta­va Atenu do teme­lja. Vrijeme je za apo­ka­lip­su pa ona šalje pos­ljed­nji poz­drav turis­ti­ma, demo­kra­ci­ji i Partenonu kao sim­bo­lu sta­ro­grč­ke arhitekture.

Možemo zaklju­či­ti da je ova pred­sta­va na realan način sagle­da­la situ­aci­ju u Grčkoj i s pra­vom se sar­kas­tič­no poni­je­la pre­ma ilu­zi­ja­ma kak­ve se nude u turis­tič­kim vodi­či­ma. Najvažnije od sve­ga je što se sta­nje u toj zem­lji može ite­ka­ko uspo­re­di­ti s hrvat­skom real­noš­ću pa su nam svi nji­ho­vi pro­ble­mi poz­na­ti jer smo ih osje­ti­li na svo­joj koži.

Druga pred­sta­va na pro­gra­mu bila je „Epithelium“ kolum­bij­sko­ga C.A.R.N.Experimenta, a odr­ža­la se u Staroj rob­noj kući. Izvođačice su Jennifer Caro, Daissy Robayo i Juliet Gomez. Već dovolj­no sama za sebe govo­ri činje­ni­ca da se toč­ka odvi­la u jezi­vom, napu­šte­nom pros­to­ru koji je done­dav­no bio ispu­njen trgo­vi­na­ma u koji­ma su lju­di što žive u cen­tru nabav­lja­li sva­kod­nev­ne potrep­šti­ne – to je bilo doba kad peri­fe­ri­ja nije bila nakr­ca­na Kauflandom, Lidlom ili Plodinama do kojih se tre­ba doći auto­mo­bi­lom te ska­ka­ti od jed­nog do dru­gog pro­daj­nog mjes­ta u potra­zi za pro­izvo­di­ma koji se nude po naj­ni­žoj cijeni.

No kre­ni­mo na samu pred­sta­vu. Tri dje­voj­ke sta­ja­le su na vrho­vi­ma veli­kog tro­ku­ta, pri­li­jep­lje­nog za tlo, odje­ve­ne u kožu koja je pre­kri­va­la čak i nji­ho­vo lice. Točnije, okul­t­ni sim­bol nasred impro­vi­zi­ra­ne pozor­ni­ce raz­dva­jao je glu­mi­ce koje su na počet­ku svo­je igre bile goto­vo nepo­kret­ne. Fokus je bio na pro­jek­ci­ja­ma i zvu­ku. Na plat­nu su naj­pri­je bile smet­nje, tzv. sni­jeg, ništa­vi­lo iz kojeg se poma­lo iznje­dri­lo sun­ce. Sunce se laga­no roti­ra­lo i bilo je potreb­no pone­što vre­me­na da se uoči kako je ono ustva­ri saz­da­no od naku­pi­ne sit­nih ljud­skih tije­la. Pritom su se čuli nede­fi­ni­ra­ni zvu­ko­vi iz urba­nog oko­li­ša – mogao je to biti pro­met, tvor­ni­ce u pogo­nu, zvo­nja­va budi­li­ce iz susjed­nog sta­na. Nakon nekog vre­me­na akte­ri­ce su se poče­le uspo­re­no kre­ta­ti, kao da istra­žu­ju pros­tor, te čini­ti ele­gant­ne pokre­te ruka­ma pa su poma­lo nali­ko­va­le na bizar­ne skul­p­tu­re. Napetost je ras­la, pokre­ti su pos­ta­ja­li grub­lji i odrje­ši­ti, a hod brži, sve dok nije doš­lo do kul­mi­na­ci­je te žes­ti­ne pa su dje­voj­ke same sebe uda­ra­le ispu­šta­ju­ći uzda­he. Slične zvu­ko­ve kao jeku ima­li smo pri­li­ku čuti na snim­ci i pod­sje­ća­li su na uzda­he muke pri­li­kom rađa­nja dje­te­ta, što je bez obzi­ra na bol sre­tan doga­đaj. To su tako­đer mogli biti i uzda­si tije­kom obav­lja­nja napor­nog fizič­kog rada. Zanimljivo je da su se pos­li­je dje­voj­ke davi­le ruka­ma i ispu­šta­le isti zvuk koji je u tom slu­ča­ju bio zvuk pat­nje pri umi­ra­nju. Rađanje i smrt samo su dvi­je stra­ne iste medalje.

Mogla se uoči­ti još jed­na para­le­la, ovaj put vizu­al­na – izme­đu sun­ca saz­da­nog od tije­la i snim­ke šare­ni­ce oka na plat­nu u krup­nom pla­nu i pla­nu deta­lja. Oko je izbli­za dje­lo­va­lo veoma gro­te­sk­no i goto­vo nepre­poz­nat­lji­vo, okru­že­no lji­ga­vim mesom koje diše.

Na kon­cu se u poza­di­ni na fil­mu poja­vio čitav zbir tije­la koja se pro­ži­ma­ju, a to je bila i naj­a­va pri­bli­ža­va­nja dje­vo­ja­ka sre­di­ni tro­ku­ta i ula­ska u među­sob­nu inte­rak­ci­ju. Zanimljiv je bio i ele­ment osvje­šta­va­nja fizi­olo­ških funk­ci­ja našeg orga­niz­ma stav­lja­njem mikro­fo­na na podru­čje srca i diš­nog sus­ta­va. U tom su se tre­nut­ku čuli jaki otku­ca­ji srca, udi­sa­ja i izdi­sa­ja. Povremeno bi nas nada­lje izne­na­di­la tiši­na dok bi nas u idu­ćoj sekun­di pre­pla­vi­li šumovi.

Zaključimo da je pred­sta­va na mra­čan način uka­za­la na našu tje­les­nost te meto­de koji­ma druš­tvo to tije­lo poku­ša­va obuz­da­ti i nji­me upravljati.

Nagrade 25. PUF‑a

Stručni tro­čla­ni žiri 25. PUF- a sači­nja­va­li su: Nataša Govedić, teatro­lo­gi­nja, kaza­liš­na kri­ti­čar­ka i pro­fe­so­ri­ca na Akademiji dram­ske umjet­nos­ti Sveučilišta u Zagrebu, Enes Kišević, knji­žev­nik, pjes­nik i dram­ski umjet­nik i Aleksandar Švabić, film­ski i kaza­liš­ni redatelj.

Posebna pohva­la žiri­ja ide pred­sta­vi „Pobuni se, Ateno“ zbog sus­tav­ne kri­ti­ke poli­tič­kog lice­mjer­ja i inter­me­di­jal­ne izved­be „samo­uboj­stva Akropole“ pred licem popla­ve suvre­me­nih izbje­gli­ca i „neci­vi­li­zi­ra­nih“ europ­skih političara.

Nagradu Ozon za sus­tav­ni dopri­nos kul­tu­ri otpo­ra i umjet­nos­ti per­for­man­sa dobi­va Josip Pino Invančić, mul­ti­me­di­jal­ni umjet­nik koji je na ovo­go­diš­njem fes­ti­va­lu sudje­lo­vao i solis­tič­kom izved­bom Bay, bay baj­ka“ zah­tjev­nom kore­ograf­skom izved­bom u sklo­pu pro­jek­ta Anno Domini 2019. Pino je umjet­nik koji deka­da­ma „pre­ska­če pri­jes­to­lja“, inzis­ti­ra­ju­ći na odgo­vor­nos­ti umjet­ni­ka za sre­di­nu u kojoj stva­ra i čuva­ju­ći auto­nom­ne pros­to­re autor­ske slo­bo­de, koli­ko i kri­te­ri­je posve­će­ne umjet­nič­ke surad­nje s kole­ga­ma na sce­ni. Ivančić je nagra­du odbio.

Nagradu Munja dobi­va istar­ski per­for­ma­tiv­ni kolek­tiv Šikuti Machine za dovo­đe­nje u izved­be­ni kon­takt „zatvo­re­nih vra­ta“ Gradske vijeć­ni­ce u Puli s otvo­re­nim pogle­dom ani­mal­nih per­for­me­ra rane tele­će dobi. Ovaj kom­plek­s­ni kon­cep­tu­al­ni per­for­mans mno­go govo­ri o nedos­tat­noj komu­ni­ka­ci­ji izme­đu ne samo umjet­ni­ka i grad­skih upra­va (čes­to žrtvo­va­nih olta­ru Tržišta), nego i neučin­ko­vi­toj komu­ni­ka­ci­ji gra­đa­na i nji­ho­vih poli­tič­kih pred­stav­ni­ka, inzis­ti­ra­ju­ći na stva­ra­nju novih jezi­ka dvos­tru­ko uva­ža­va­ju­će komunikacije.

Nagradu Kaplja dobi­va ama­ter­ski i pro­fe­si­onal­ni kor pred­sta­ve Anno Domini 2019 kore­ogra­fa Mehdija Farajpoura, zbog kolek­tiv­ne kore­ograf­ske kre­aci­je na novoj loka­ci­ji i istra­ži­va­nja filo­zof­ske teme vre­me­na. Žiri sma­tra da bi pul­ski ansambl pred­sta­ve Anno Domini tre­bao nas­ta­vi­ti s radom i nakon zavr­šet­ka ljet­nih umjet­nič­kih festivala.

Nagradu Vjetar dobi­va kore­ograf­ki­nja Iva Nerina Sibila za rad s per­for­me­rom Leonom Količnikom i IMRC kolek­ti­vom ink­lu­ziv­nog pred­sta­va, u pred­sta­vi „Lemia“. Ovaj iznim­no eks­pre­si­van per­for­mans tije­la s poseb­nim potre­ba­ma, tije­la koje napu­šta inva­lid­ska koli­ca da otkri­je moguć­nos­ti part­ner­skog ple­sa, jedan je od remek-dje­la suvre­me­ne hrvat­ske per­for­mer­ske sce­ne. Prema miš­lje­nju pjes­ni­ka i čla­na žiri­ja Enesa Kiševića, „prem­da „Lemia“ tra­je pet­na­est minu­ta, Leonova posve­će­nost muzi­ci i pokre­tu osta­je zapam­će­na i u nama reflek­ti­ra­na godi­na­ma i godinama.“

Nagradu Oblak dobi­va fran­cu­ska pred­sta­va „Face nord“ sku­pi­ne Une loup pour l’hom­me za cje­lo­vi­to umjet­nič­ko ostva­re­nje u podru­čju novog cikr­ku­sa i umjet­nos­ti surad­nje u jav­nim pros­to­ri­ma. Riječ je o dra­ma­tur­gi­ji pot­po­re i iznim­no zah­tjev­nog među­sob­nog povje­re­nja per­for­me­ra, kao i oso­bi­to kom­plek­s­nom pro­miš­lja­nju kon­cep­ta „teži­ne“ ljud­skog tije­la i „lako­će“ koju nam pok­la­nja igra.

Ove se godi­ne po peti put na fes­ti­va­lu PUF‑u dodi­je­li­la nagra­da Spasko za naj­e­mo­tiv­ni­ju pred­sta­vu. Nagrada nosi ime po Predragu Spasojeviću Spasku (1959.- 2010.), reno­mi­ra­nom istar­skom dizaj­ne­ru i dugo­go­diš­njem pri­ja­te­lju Festivala. Njegovi su „mač­kas­ti“ pla­ka­ti obi­lje­ži­li tri­na­est godi­na teatar­ske (ne)snošljivosti i popra­ti­li mno­ge kaza­liš­ne pos­las­ti­ce PUF-ovog teatra života.

Nagradu Spasko dodje­lju­je tro­čla­ni stu­dent­ski žiri u slje­de­ćem sas­ta­vu: Jura Ruža,  stu­dent dru­ge godi­ne pre­di­plom­skog stu­di­ja glu­me i lut­kar­stva na Odsjeku za kaza­liš­nu umjet­nost pri Akademiji za umjet­nost i kul­tu­ru u Osijeku, Ana Kvaranta, apsol­vent  uči­telj­skog stu­di­ja Fakulteta za odgoj­ne i obra­zov­ne zna­nos­ti pri Sveučilištu Jurja Dobrile u Puli i Kristina Lazić, stu­den­ti­ca 1. godi­ne stu­di­ja za japan­ski jezik i kul­tu­ru pri Sveučilištu Jurja Dobrile u Puli.

Studentski žiri bio je jed­no­gla­san u oda­bi­ru naj­e­mo­tiv­ni­je pred­sta­ve pa je pred­sjed­nik žiri­ja, Jura Ruža uru­čio nagra­du reda­te­lji­ci i glu­mi­ci Jennifer Caro koja je ujed­no i osni­va­či­ca sku­pi­ne C.A.R.N.Experimento iz Bogote.

Tekst Maja GREGOROVIĆ

Fotografije arhi­va PUF‑a/Marko HAJDAROVIĆ

• 25. PUF - međunarodni kazališni festival