“Lemia” i Anno Domini 2019. – “Meta” za otvaranje festivala

• Ovogodišnji 25. PUF otvo­ri­la je pred­sta­va „Lemia“, pro­jekt nas­tao u pro­duk­ci­ji IMRC ples­nog kolek­ti­va ili Integriranog kolek­ti­va za istra­ži­va­nje pokre­ta. Ovaj iznim­ni duet igrao je na pozor­ni­ci Istarskog narod­nog kaza­li­šta. Mia Kevo i Leon Goličnik susre­ću se na sce­ni nose­ći se sa svo­jim fizi­ka­li­te­ti­ma tako raz­li­či­ti­ma, a na rav­no­pra­van način.

IMRC kolek­tiv „pro­mi­če ide­ju da ples i pokret nisu uvje­to­va­ni odre­đe­nom tje­les­nom datoš­ću, već da tje­les­ni izraz, iskus­tvo zajed­nič­kog ples­nog kre­ta­nja, kao i istra­ži­va­nje izved­be­nih poten­ci­ja­la pokre­ta i ple­sa, pri­pa­da svi­ma. Kolektiv se sas­to­ji od oso­ba sa i bez inva­li­di­te­ta, ple­sa­ča koji ima­ju dugo­go­diš­nje iskus­tvo, a dola­ze i raz­li­či­tih ples­nih žan­ro­va, tje­les­nih prak­si i edu­ka­tor­skih sus­ta­va. Zajedničkim radom žele pro­du­bi­ti svo­je razu­mi­je­va­nje sušti­ne kre­ta­nja, izved­be i komu­ni­ka­tiv­nos­ti plesa.“

U ovom radu Leon sa i Mia bez inva­li­di­te­ta otvo­re­nih kara­ta, „uzne­mi­ra­va­njem uobi­ča­je­nih pris­tu­pa kre­ta­nju, ple­su, upo­tre­bi objek­ta i odno­sa“ gra­de svoj iden­ti­tet kroz dopu­šta­nje auto­nom­nos­ti jed­nog dru­go­me kako bi ga na kra­ju spo­ji­li u jedan. Pitanje moći i nemo­ći tu se dije­li pre­uzi­ma­njem i iden­ti­fi­ci­ra­njem istih. Ono što Leon naoči­gled ne može a Mia naoči­gled može, Leon čini i uspje­va! Pitanje je kako? Onako kako naj­bo­lje može. A pos­tav­lja­ju­ći to pita­nje dola­zi­mo do ele­men­ta vir­tu­oz­nos­ti izvo­đe­nja koja bi u kla­sič­nom smis­lu pret­pos­tav­lja­la usmje­re­nost ka dra­go­cje­nos­ti (eng pre­ci­ous­ness) kre­ta­nja. Virtuoznost ovog dueta leži u upra­vo suprot­nim, na dru­gi način dra­go­cje­nim ele­men­ti­ma- na direk­t­nom kon­tak­tu, uza­jam­nom pri­hva­ća­nju, jed­na­ko­vri­jed­nom tre­ti­ra­nju i pri­je sve­ga solidarnosti.

„Lemia“ je poz­drav­lje­na grom­kim i srča­nim plje­skom publi­ke koja je nazo­či­la predstavi.

Međunarodni kaza­liš­ni pro­jekt Anno Domini u hrvat­sko-fran­cu­skoj kopro­duk­ci­ji ove je godi­ne kon­ci­pi­rao i kore­ogra­fi­rao Mehdi Farajpour i zajed­no s pos­ta­vom gos­tu­ju­ćih i lokal­nih izved­be­nih umjet­ni­ka pos­ta­vio na ste­pe­ni­šte pored pul­skog Gradskog bazena.

Farajpour je kon­cep­tu­al­ni kore­ograf, per­for­mer i umjet­nik podri­je­tlom iz Irana. Djeluje u Parizu dije­le­ći svo­je aktiv­nos­ti izme­đu kre­ira­nja autor­skih rado­va i gos­to­va­nja s ples­nom kom­pa­ni­jom Oriantheatre. Podučavajući meto­du čije je i sam kre­ator – emp­ty body – imao je pri­li­ke gos­to­va­ti pri reno­mi­ra­nim svjet­skim fes­ti­va­li­ma, kaza­li­šti­ma i pro­jek­ti­ma od kojih su samo neki Impulstanz fes­ti­val (Beč), Institut de mon­des Arabs (Pariz), Solo fes­ti­val (Moskva), Opera-pri­ma fes­ti­val (Italija), Istarsko narod­no kaza­li­šte (Hrvatska), Cricoteka (Tadeusz Kantor’s Museum u Krakovu), BDN (Birmingham, UK)… Dobitnik je broj­nih nagra­da i priz­na­nja, a 2018. bio je i pred­sjed­nik žiri­ja PUF‑a.

Ono što nas je doče­ka­lo 1. srp­nja na ste­pe­ni­štu novo­iz­gra­đe­nog sport­skog kom­plek­sa u star­tu je upu­ći­va­lo na pred­sta­vu ati­pič­nu za fes­ti­val. Stepenište osvi­jet­lje­no crno-bije­lom pro­jek­ci­jom koja poja­ča­va bje­li­nu beto­na sig­na­li­zi­ra­lo je mini­mal­nost u estet­skom, poet­skom, izved­be­nom i sim­bo­lič­kom smis­lu, a sigur­no bi se dao izvu­ći još koji sig­nal. Preuzimanjem nas­lov­nog ter­mi­na „Meta“ autor navo­di da je nje­mu „kao kre­ato­ru ove pred­sta­ve naj­važ­ni­je zna­če­nje pred­stav­lja nje­zi­na kon­cep­tu­al­na defi­ni­ci­ja koja se čes­to opi­su­je kao nešto što je auto­re­fe­ren­ci­jal­no ili ono što upu­ću­je na sebe u smis­lu roda“.

Dvanaest izvo­đa­ča i sat koji odbro­ja­va 60 minu­ta tra­ja­nja pred­sta­ve, pos­tav­lje­ni sime­trič­no na defi­ni­ra­ne pozi­ci­je izmje­nju­ju pozi­ci­je izme­đu sje­de­nja, sta­ja­nja i rit­mi­zi­ra­nja sva­kod­nev­nog pokre­ta sve dok ne doki­ne sam sebe. Mehanizirani pokret liša­va 12 liko­va na sce­ni svo­jih vlas­ti­tih iden­ti­te­ta te oni pos­ta­ju praz­na tije­la (emp­ty bodi­es) koja pro­vo­de pokret. Pokret u seg­men­ti­ma i nago­vje­šta­va suvre­me­no ple­sač­ku lirič­nost, ali repe­ti­ra­nje do iscrp­lji­va­nja opet bri­še „tije­les­nost iz tije­la“. Film „Koyaanisqatsi: život van balan­sa“ ima više od jed­ne oči­te povez­ni­ce s ovom pred­sta­vom. Prva i oči­ta je oda­bir glaz­be. Steve Reich ame­rič­ki je kom­po­zi­tor sre­di­ne 60-ih i jedan je od pioni­ra mini­ma­liz­ma u glaz­bi zajed­no s Philipom Glassom (auto­rom glaz­be za gore spo­me­nu­ti film). Kompozicija za 18 glaz­be­ni­ka Stevea Reicha kores­pon­di­ra s 12 izvo­đa­ča, pokre­tom i vre­me­nom koje otku­ca­va balan­si­ra­ju­ći izme­đu maši­ne­ri­je pokre­ta koja se zaus­tav­lja na sim­bo­lič­koj vri­jed­nos­ti poput dija­kri­tič­kog zna­ka i nara­tiv­nos­ti koja po iste­ku 30-min pred­sta­ve izra­nja kroz kori­šte­nje scen­skih efe­ka­ta i rek­vi­zi­ta poput umjet­ne krvi. Glazba ne sta­je, a izvo­đa­či pred­la­žu neak­tiv­nost u više navra­ta. Ti momen­ti dje­lu­ju poput rese­ti­ra­nja pro­gra­ma pri­je nego­li kre­ne na novi zada­tak. Publici se daje vre­me­na da smi­ri svo­je zrcal­ne neuro­ne i zaus­ta­vi aktiv­nost pra­će­nja događaja.

Ova pred­sta­va igra s paž­njom publi­ke i čini to dos­ljed­no. S pone­kim blje­sko­vi­ma šoka poput krvi, geni­ta­li­ja koje su uvi­jek tu, ali ne i vid­lji­ve, izvo­đa­či­ce koja miru­je punih 45 minu­ta u istoj pozi i sadr­žaj kov­če­ga kao fina­la, paž­nja publi­ke – ako je uop­će zadr­ža­na- tre­ni­ra se stva­ra­njem mikro­si­tu­aci­ja koje taj fokus usi­sa­va­ju. Postavlja se pita­nje da li je taj kaza­liš­ni „trik“ zais­ta potre­ban? On ipak poka­zu­je odre­đe­nu vjer­nost „ins­ti­tu­ci­onal­nim obli­ci­ma umjet­nos­ti…“ iako se autor od njih upra­vo želi odmaknuti.

U pred­sta­vi su igra­li: Neus Canalias Avila, Tabea Wittulsky, Isaac Espinosa Hidrobo, Josip Pino Ivančić, Vladimir Butković, Maja Tuka, Ivana-Nataša Turković, Martina Benić, Rocco Bertuzzi, Daria Krepkova, Anika Ghiraldo i Nika Januš. Voditelj teh­ni­ke bio je Marko Bolković, a teh­ni­ča­ri Petra Pletikos, Zoran Licul, Nadan Isanović i Marko Vrhar.

Prvo zbi­va­nje ovo­go­diš­njeg PUF‑a odr­ža­no je ispred pul­skog zavo­da za zapoš­lja­va­nje gdje je otvo­re­na izlož­ba foto­gra­fi­ja “40 godi­na pos­li­je prvog skan­da­loz­nog per­for­man­sa u Puli” Josipa Pina Ivančića.

Tekst Ivana VOJNIĆ VRATARIĆ

Fotografije arhi­va PUF‑a/Marko HAJDAROVIĆ

• 25. PUF - međunarodni kazališni festival
• Anno Domini
• IMRC plesni kolektiv
• Mehdi Farajpour