„General“ Antuna Vrdoljaka otvorio 66. Pulski filmski festival

15.07.2019.

Pulski film­ski fes­ti­val doži­vio je i svo­je 66. izda­nje, a sve­ča­nost otva­ra­nja odr­ža­na u subo­tu, 13. srp­nja u pul­skom amfi­te­atru pro­tek­la je fre­ne­tič­no i kon­fuz­no zbog raz­lo­ga koji sa slav­lje­njem film­ske umjet­nos­ti baš i nema puno poveznica.

Genijalnom odlu­kom umjet­nič­kog rav­na­te­lja Zlatka Vidačkovića – zbog čijeg su ponov­nog ime­no­va­nja na tu funk­ci­ju reda­te­lji i kri­ti­ča­ri digli ruke od fes­ti­va­la, a s nji­ma i nagra­de koje dije­le – film kojem je pipa­la čast da otvo­ri 66. Pulu bio je „General“ Antuna Vrdoljaka koji je, sude­ći po reak­ci­ja­ma kri­ti­ke, neus­pje­li biograf­ski ura­dak o Anti Gotovini snim­ljen u žan­ru domo­ljub­ne fan­tas­ti­ke. Upravo je taj drža­vo­tvor­ni film snim­ljen s 22 mili­ju­na kuna porez­nih obvez­ni­ka i HRT-ovih pret­plat­ni­ka bio neo­do­ljiv mamac za poli­tič­ku eli­tu koja je tu sve­ča­nost fil­ma odlu­či­la pre­tvo­ri­ti u cere­mo­ni­ju sakup­lja­nja poena u redo­vi­ma hrvat­skog birač­kog kor­pu­sa junač­ko-des­ne orijentacije.

Predsjednički izbo­ri nam kuca­ju na vra­ta, a sadaš­nja vrši­te­lji­ca te duž­nos­ti Kolinda Grabar-Kitarović odlu­či­la ih je u pot­pu­nos­ti odva­li­ti emo­tiv­nim i nos­tal­gič­nim govo­rom o „našem Tončiju“, heroj­stvu nas­lov­nog gene­ra­la i domo­vin­skom ratu. Prisjetivši se pri­tom i gdje se nala­zi pohva­li­la je i broj­ne Istrane koji su u nje­mu sudje­lo­va­li (glas je glas pa makar i došao iz Istre) i kre­nu­la govo­ri­ti o važ­nos­ti fil­ma kojeg svi na svi­je­tu tre­ba­ju pogle­da­ti neo­vis­no o nje­go­voj kva­li­te­ti. Ili je ta kva­li­te­ta neo­s­por­na zbog tema­ti­ke koju film obra­đu­je – nije bilo jas­no, a ni bit­no. Predsjedničin faux pass je tim veći što je na samom otva­ra­nju fes­ti­va­la jas­no i glas­no favo­ri­zi­ra­la samo jedan od fil­mo­va koji se natje­ču za pres­tiž­ne Zlatne Arene i time dala do zna­nja da joj do fair playa, čak i kad je fes­ti­val­ska kon­ku­ren­ci­ja u pita­nju, nije nima­lo stalo.

Pozitivna stra­na nje­nog otva­ra­nja fes­ti­va­la jest sma­nje­nje bro­ja osta­lih govor­ni­ka, pa se na binu nisu pope­li ni minis­tri­ca kul­tu­re, ni gra­do­na­čel­nik Pule, ni nje­go­va zamje­ni­ca. Ravnateljica fes­ti­va­la Gordana Restović svo­je je izla­ga­nje sve­la na mini­mum i pohva­li­la i poz­dra­vi­la sve fil­ma­še čiji bi rad tije­kom fes­ti­va­la tre­bao biti u prvom pla­nu, a brz je bio i Gracijano Kešac koji je pri­mio nagra­du Marijan Rotar u ime Povijesnog i pomor­skog muze­ja Istre, doma­ći­na broj­nih fes­ti­val­skih pro­gra­ma od legen­dar­nog MAFAF‑a do poprat­nog Europolis-meridijana.

Na sam poče­tak sve­ča­nos­ti čeka­lo se zbog vječ­no istog raz­lo­ga koji se zove HRT-ov pri­je­nos u živo koji je kas­nio stan­dard­nih i aka­dem­skih 15 minu­ta. Taman kad je publi­ka pomis­li­la da se kre­nu­lo s radom na plat­nu ih je doče­ka­la snim­ka HRT-ove vodi­te­lji­ce koja je na crve­nom (čitaj tele­ope­ra­ter­ski ruži­čas­tom) tepi­hu pola sata rani­je uzi­ma­la izja­ve glav­nih „faca“ fil­ma: Vrdoljaka, Višnjića, Filipovića, Bitorajca, jed­nog od Navojeca, Perića, Janjićke, ali i neza­obi­laz­ne pred­sjed­ni­ce. Tek nakon tog nepo­treb­nog muče­nja su se na binu pope­le ses­tre Husar čija je zada­ća bila otpje­va­ti him­nu na koju svi usta­ju i onu tije­kom koje se mno­gi sjed­nu i gle­da­ju naoko­lo ne razu­mjev­ši zašto su neki još uvi­jek na nogama.

Nakon pred­sjed­ni­či­nog govo­ra podig­nu­ta je i zas­ta­va fes­ti­va­la i kre­nu­la je tra­di­ci­ja ubi­ja­nja pti­či­ca dosad­nim i pre­dvid­lji­vim vatro­me­tom koji se iz Arene jedva nazi­re i koji je ove godi­ne obi­lo­vao zlat­nim, valj­da skup­ljim rake­ta­ma uva­že­nim gos­ti­ma u čast. Taman kad su pti­ce umr­le puc­ke­ta­ju­ći publi­ka je pomis­li­la da će kre­nu­ti dugo oče­ki­va­ni film, no pre­va­ri­la se jer se na binu opet popeo vodi­telj­ski dvo­jac da ih pono­vo pod­sje­ti, ako im je to kojim slu­ča­jem pro­mak­lo, koji će film te veče­ri gle­da­ti. Publici je narav­no pre­ki­pje­lo pa je poče­la nego­do­va­ti, buča­ti i zvi­žda­ti sto­ga su vodi­te­lji požu­ri­li s pos­lom i pobje­gli s bine podvi­je­na repa. Svjetlo se uga­si­lo i upa­lio se „General“, a o kak­vom je fil­mu riječ pro­či­taj­te u kri­ti­ci našeg surad­ni­ka Elvisa Lenića koji je film pogle­dao za vas do samog kraja.

Tekst Boris VINCEK

Fotografije Karin BOLKOVIĆ