Razgovor: Irena Boljunčić Gracin, predsjednica Trans Europe Halles

Irena Boljunčić Gracin, pred­sjed­ni­ca je TEH‑a i vodi­te­lji­ca Udruge Čarobnjakov šešir koja u Rojcu dje­lu­je od 2005. godi­ne. Razgovarali smo s njom o nje­nim aktiv­nos­ti­ma te pla­no­vi­ma oko Društvenog cen­tra Rojc.

Odnedavno si pred­sjed­ni­ca europ­ske mre­že neza­vis­nih kul­tur­nih cen­ta­ra, Trans Europe Halles (TEH). Što je toč­no TEH i koje su tvo­je oba­ve­ze kao predsjednice? 

- Trans Europe Halles je mre­ža neza­vis­nih kul­tur­nih cen­ta­ra u Europi. Trenutno bro­ji 109 cen­ta­ra, od čega su njih 77 puno­prav­ne čla­ni­ce, osta­lo su pri­dru­že­ni čla­no­vi. Pokrivamo goto­vo cije­lu Europu, u nekim drža­va­ma još nema­mo čla­no­ve, ali na tome se radi. Mreža je pri­je sve­ga okre­nu­ta cen­tri­ma koji su nas­ta­li poput Rojca, oni­ma koji su ima­li ini­ci­ja­ti­vu umjet­ni­ka i gra­đa­na pa su osvo­je­ni i dobi­ve­ni na kori­šte­nje. Dakle, pos­to­ja­la je neka želja da se napra­ve kre­ativ­ni kul­tur­ni pros­to­ri. Što se tiče moje funk­ci­je, ja sam pred­sjed­ni­ca, no u prin­ci­pu je to više počas­na ulo­ga iako, narav­no imam i odgo­vor­nost. Međutim, ima­mo tim i ured koji se nala­zi u Švedskoj gdje je zapos­le­no deset lju­di. Mieke Renders je izvr­š­na direk­to­ri­ca mre­že tako da je moja funk­ci­ja više počas­na. Naravno, zajed­no s uprav­nim odbo­rom gdje nas je sve sku­pa osam, dje­lu­je­mo na stra­te­škom razvo­ju mreže.

Što ta funk­ci­ja za tebe osob­no znači?

- Svakako mi je veli­ka čast i dokaz mog dosa­daš­njeg rada koji se vani puno cije­ni. Ja sam se stvar­no u ovih četi­ri, pet godi­na koli­ko dje­lu­jem u mre­ži dos­ta zala­ga­la za Jugoistočnu Europu i otva­ra­nje cen­ta­ra s ovih podru­čja s obzi­rom na to da je Rojc bio jedi­ni cen­tar s tih pros­to­ra. Sada ima­mo dos­ta cen­ta­ra, uspje­li smo putem start up pro­gra­ma dos­ta cen­ta­ra razvi­ti i uklju­či­ti ih u rad mreže.

Rojc kao druš­tve­ni cen­tar dje­lu­je već 20 godi­na i slu­ži kao pri­mjer mno­gi­ma. Tu si od samih poče­ta­ka, zar ne?

- Ja jesam, no mi smo kao udru­ga u Rojc ušli 2005. godi­ne, iako je Centar još 1998. godi­ne skvo­ti­ran. Ja sam još kao tinej­džer­ka ovdje odras­la kada je skvo­ti­ra­na prva današ­nja kaza­liš­na dvo­ra­na i dru­gi pros­to­ri i tada mi je fes­ti­val PUF otvo­rio neke nove vidi­ke i pogled na kaza­li­šte pa sam se u nje­ga i zalju­bi­la. Onda je neka­ko kre­nu­la i ta veza s ovim čime se ja danas bavim, a to su s jed­ne stra­ne razvoj suvre­me­nog cir­ku­sa, a s dru­ge stra­ne uprav­lja­nje kre­ativ­nim prostorima.

Kako ocje­nju­ješ nas­to­ja­nja u Rojcu da se stvo­ri novi Plan uprav­lja­nja i koje su tvo­je prog­no­ze što se tog pro­ce­sa tiče?

- Na dobrom smo putu. Sudjelujem u toj rad­noj gru­pi, a ono što je dobro jest što smo s jed­ne stra­ne uklju­če­ni mi, Rojčani a s dru­ge stra­ne Grad i to govo­ri o nekoj ozbilj­nos­ti Grada. Naime, shva­ti­li su da je potreb­na pro­mje­na u mode­lu uprav­lja­nja kako bi se una­pri­je­dio cije­li Centar, svi zajed­nič­ki pros­to­ri i zajed­nič­ko funk­ci­oni­ra­nje. U nared­nih šest mje­se­ci mis­lim da bismo mogli iza­ći s pri­jed­lo­gom kako bi taj model mogao izgle­da­ti. On se radi na mode­lu sudi­onič­kog uprav­lja­nja, nji­me bi uprav­lja­li i koris­ni­ci i Grad. Time se teži da se uklju­če i koris­ni­ci u samo uprav­lja­nje jer se tako poku­ša­va zadr­ža­ti pro­gram­ska neza­vis­nost Centra. Ali sva­ka­ko nam je hit­no potre­ban novi model s obzi­rom na to da je Rojcu potreb­no i infras­truk­tur­no ula­ga­nje, ali i neki dodat­ni sadr­ža­ji koji bi ga mogli uči­ni­ti još boljim.

Rojc slu­ži kao pri­mjer mno­gi­ma u Hrvatskoj ali i šire, nije li tako?

- Da, pri­je sve­ga svo­jom veli­či­nom jer je dois­ta impo­zan­tan, a s dru­ge stra­ne time što ne pri­pa­da samo podru­čju kul­tu­re. Dakle, tu su i broj­ne udru­ge iz podru­čja spor­ta, razo­no­de, manji­ne, jed­na veli­ka šaro­li­kost i tu je taj jedan suži­vot raz­li­či­tih akte­ra. Mislim da je Rojc u pos­ljed­nje dvi­je godi­ne baš nakon TEH kon­fe­ren­ci­je koju smo tu radi­li 2017. godi­ne, putem koje smo poku­ša­li pri­ka­za­ti kako bi Rojc u pro­gram­skom smis­lu mogao dje­lo­va­ti ako ima puno jav­nih sadr­ža­ja, napre­do­vao. Tako su otvo­re­na dva kafi­ća, koja su jed­na dodat­na vri­jed­nost. Nije tu stvar zara­de, ali je stvar u tome da mora­te ima­ti pros­to­re gdje se može­mo dru­ži­ti, susre­ta­ti, raz­mje­nji­va­ti ide­je, zna­nja i to su uglav­nom tak­vi pros­to­ri. Tu je i želja da se u buduć­nos­ti otvo­ri res­to­ran­čić, kako bi oni koji tu bora­ve, rade i mogli nešto jes­ti i tu je ide­ja hos­te­la koji se nada­mo da bi jed­nog dana mogao pro­funk­ci­oni­ra­ti. Ima još niz razvoj­nih ide­ja i upra­vo zato je potreb­no pro­mi­je­ni­ti model uprav­lja­nja, a kako bi se to ostva­ri­lo, net­ko se time mora i baviti.

Je li teško pro­fe­si­onal­no se bavi­ti cirkusom? 

- Pa je, suvre­me­nim cir­ku­som pogo­to­vo. U Hrvatskoj je to još uvi­jek jako teško mada se i tu doga­đa veli­ki i brzi razvoj. Sada ima­mo nove gene­ra­ci­je koje za raz­li­ku od nas u tome ima­ju puno više moguć­nos­ti nego kad smo mi bili mla­đi. Upravo smo ove godi­ne ima­li dvi­je pre­mi­je­re hrvat­sko – srp­skih pro­duk­ci­ja mla­dih izvo­đa­ča koji stvar­no mogu kon­ku­ri­ra­ti jako dobrim europ­skim pred­sta­va­ma i nadam se da ćemo ih u sklo­pu jed­nog pro­jek­ta kojeg pro­vo­di­mo, uspje­ti doves­ti u Pulu do kra­ja godine.

Cirkus u Muntiću koji ste orga­ni­zi­ra­li pri­je dvi­je godi­ne bio je izu­zet­no dobro posje­ćen kao i Barakata u dvo­ri­štu Rojca. Hoće li se tak­vo što usko­ro pono­vi­ti neg­dje u Puli, Istri?

- Barakata je na putu za Bugarsku gdje su gos­to­va­li, sta­la kod nas. Naime, izra­zi­li su želju da bi sta­li u Rojcu i tu izve­li dio pro­gra­ma te smo mi kao Čarobnjakov šešir, Savez udru­ga Rojca i Gradska radi­oni­ca kao part­ner zajed­no orga­ni­zi­ra­li dio pri­hva­ta i samog pro­gra­ma. Bit će sigur­no još cir­ku­skih pred­sta­va. Scena se vra­ti­la na veli­ka vra­ta, bilo se jed­no vri­je­me neka­ko sve umr­tvi­lo, među­tim sada opet pos­to­ji mnoš­tvo mla­dih lju­di koji sve to gura­ju i koji su volj­ni razvi­ja­ti i cir­kus i ulič­nu umjet­nost i mis­lim da nas čeka dobro raz­dob­lje u buduć­nos­ti. I mi smo ove godi­ne kao Cirkobalkana pozva­ni da dođe­mo pred­sta­vi­ti našu plat­for­mu na naj­ve­ćem kaza­liš­nom cir­ku­skom fes­ti­va­lu u Avignonu gdje smo nedav­no i bili što nam je izu­zet­na čast i dokaz uspješ­nos­ti ono­ga što radi­mo i pre­poz­na­va­nja u europ­skom kon­tek­s­tu. Inače, Cirkobalkana je kolek­tiv koji pro­izvo­di vlas­ti­te pred­sta­ve za koje smo kupi­li šator pri­je par godi­na, među­tim to je i plat­for­ma koja okup­lja umjet­ni­ke suvre­me­nog cir­ku­sa s podru­čja Balkana i koji poma­že u nji­ho­vom razvoju.

Čime se još udru­ga Čarobnjakov šešir bavi?

- U lip­nju smo kao i sva­ke godi­ne u Novigradu orga­ni­zi­ra­li FUČ – Festival ulič­nih čarob­nja­ka, Čarobni NoviGrad i bilo je super. Sada je on nešto kra­ćeg tra­ja­nja pa je odr­žan kao dvod­nev­ni fes­ti­val. Mali je to fes­ti­val, među­tim ja se sva­ke godi­ne izne­na­dim bro­ju publi­ke koja dođe. Ove godi­ne subo­ta je bila jako posje­će­na, nedje­lja malo manje. Ako pone­kad, nakon toli­ko godi­na bav­lje­nja time doži­vim kri­zu i pomis­lim da bi možda pres­ta­la s time, onda me publi­ka vra­ti jer vidim da ima smis­la to što radim. Kao udru­ga ima­mo i raz­ne pro­gra­me, a ove godi­ne smo orga­ni­zi­ra­li i cir­ku­ski kamp na Fratarskom oto­ku kojeg je poha­đa­lo 29 polaz­ni­ka mla­đeg uzras­ta. Na jesen ćemo u sklo­pu pro­jek­ta Općini me cir­ku­som pri­ka­za­ti neko­li­ko cir­ku­skih pred­sta­va, a ove godi­ne pro­du­ci­rat ćemo novu pred­sta­vu s Cirkobalkanom za ljet­ne mani­fes­ta­ci­je. Na jesen ćemo radi­ti jedan pro­jekt u sklo­pu kul­tu­re u cen­tru Gradimo Rojc koji vodi Savez udru­ga Rojc s koji­ma smo part­ne­ri, a radi­mo s oso­ba­ma s poseb­nim potre­ba­ma. Tako ćemo tije­kom tri, četi­ri mje­se­ca radi­ti edu­ka­ci­ju i nada­mo se na kra­ju jed­nu malu predstavu.

Koliko vas je u udruzi?

- U udru­zi nas je dva­de­se­tak, aktiv­no je nas je šest, sedam, što se tiče vođe­nja udru­ge i pro­gra­ma, ali ima­mo i puno gru­pa koje nisu služ­be­ni čla­no­vi naše udru­ge. To su uglav­nom dje­ca i mla­di jer ima­mo radi­oni­ce cir­ku­skih vje­šti­na koje vodi­mo zimi, a sad i ljet­ni kamp. Opet se budi želja kod mla­dih da nauče cir­ku­ske vje­šti­ne iako moram reći da tre­nut­no vode zrač­ne akro­ba­ci­je i akro­ba­ci­je na svi­li, pogo­to­vo kod cura. To je sada u modi pa bi onda svi to rado radi­li, ne bi baš uči­li žon­gli­ra­ti, ali mis­lim da će se u buduć­nos­ti i taj dio pono­vo razviti.

Kako je pro­šao prvi put odr­žan kamp Cirkus na oto­ku, na Fratarskom? 

- Manuela Rossi, naša vodi­te­lji­ca edu­ka­tiv­nih pro­gra­ma s puno je entu­zi­jaz­ma, volje i želje orga­ni­zi­ra­la po prvi put ovaj kamp. Trajao je sedam dana, od 9 do 16 sati, bio je bazi­ran na igri kroz cir­ku­ske vje­šti­ne. Cirkus je zapra­vo kao vje­šti­na izu­zet­no zahva­lan kod dje­ce jer razvi­ja koor­di­na­ci­ju pokre­ta lije­ve i des­ne stra­ne, jača lije­vu i des­nu stra­nu moz­ga, puno radi na tim­skom radu. Nema kao u spor­tu natje­ca­nja, tu je pri­su­tan duh jača­nja samo­po­uz­da­nja – vi sami sebe mora­te natje­ra­ti na pri­mjer žon­gli­ra­ti s tri lop­ti­ce. Cirkus zapra­vo nema gra­ni­ca. Polaznici su uči­li neko­li­ko cir­ku­skih vje­šti­na, ples i pokret, lut­kar­ske vje­šti­ne – izra­du luta­ka i lut­kar­sko kaza­li­šte i nakon toga su bira­li na čemu će im biti fokus u kam­pu te do kra­ja radi­li na odre­đe­noj dis­ci­pli­ni. Zadnji dan kam­pa orga­ni­zi­ra­na je pre­zen­ta­ci­ja nauče­nog pa su polaz­ni­ci ima­li pri­li­ku poka­za­ti što su naučili.

Što bi poru­či­la mla­di­ma koji bi volje­li kre­nu­ti ka tom smje­ru i pro­fe­si­onal­no se bavi­ti suvre­me­nim cir­ku­som, ali i dje­lat­nos­ti­ma s podru­čja neza­vis­nog kul­tur­nog sektora?

- Za mla­de umjet­ni­ke u Hrvatskoj je još uvi­jek težak polo­žaj. Čak i oni koji su pos­ti­gli visok nivo rada od toga još teško žive. Morate ima­ti posao od kojeg živi­te pa se ne može­te sasvim posve­ti­ti ono­me što voli­te. Malo je tu pita­nje napret­ka i rada. Primjerice, ove pred­sta­ve koje su pro­du­ci­ra­ne i tre­ba­le bi kre­nu­ti na tur­ne­ju, tre­ba­mo vidje­ti hoće li izvo­đa­či­ca dobi­ti godiš­nji da bi uop­će mogli napra­vi­ti tur­ne­ju. Dakle, to je ono što je malo pro­ble­ma­tič­no, među­tim, što se mene tiče, zais­ta je danas mno­go pro­gra­ma koji mla­di mogu koris­ti­ti. Primjerice, Erasmus+ pro­gram kojim može­te puto­va­ti goto­vo bilo gdje u Europu, što mis­lim da je za mla­de jako bit­no – napus­ti­ti ono mjes­to u kojem su odras­li, oti­ći vani, vidje­ti stva­ri iz neke dru­ge per­s­pek­ti­ve, neke dru­ge moguć­nos­ti, kako dru­gi gra­do­vi funk­ci­oni­ra­ju, kako dru­gi cen­tri funk­ci­oni­ra­ju… To je jed­na ins­pi­ra­ci­ja koja im može pomo­ći u živo­tu i ako se vra­te mogu to ovdje pri­mi­je­ni­ti. Na kra­ju kra­je­va, moja pri­ča je poče­la počet­kom 2000. godi­ne kada smo otiš­li u Italiju i vidje­li nji­ho­vu jaku žon­gler­sku sce­nu, a za nas je to bio šok jer tada nismo zna­li da tako nešto uop­će pos­to­ji. Vidjeli smo da se tisu­će i tisu­će lju­di time bave pa je to sva­ka­ko utje­ca­lo na neku našu ins­pi­ra­ci­ju za dalj­nji rad.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije P. ALBERTINI i arhi­va Kulturistre

• Čarobnjakov šešir
• Irena Boljunčić Gracin
• Trans Europe Halles