Predstavljen projekt „Ono mjesto koje nastaje“ u Savičenti

30.09.2019.

Projekt nazi­va „Ono mjes­to koje nas­ta­je“ iznje­drio je zanim­lji­vu i nesva­ki­daš­nju pred­sta­vu čija se izved­ba odr­ža­la u petak, 27. ruj­na, u šumi­ci neda­le­ko Savičente. Uz pro­fe­si­onal­ne ple­sa­če sudje­lo­va­la su i dje­ca te odras­li sta­ri­je dobi koji su poka­za­li zavid­no vokal­no umijeće.

Riječ je o umjet­nič­ko – istra­ži­vač­kom pro­jek­tu kore­ogra­fa i reda­te­lja Matije Ferlina, ina­če iz Savičente, kojeg je radio u surad­nji s voka­lis­ti­com i auto­ri­com Melitom Lovričević, ple­sa­či­ma Petrom Chelfi, Robertom Milevoj, Pravdanom Devlahovićem i Tomislavom Fellerom te u zajed­niš­tvu s mje­štan­ka­ma i mje­šta­ni­ma šireg savi­čent­skog podru­čja, osmiš­ljen u sklo­pu krov­nog pro­jek­ta “Nevidljiva Savičenta – pre­vo­đe­nje tra­di­ci­je u suvre­me­nu kulturu”.

Projekt je nena­met­lji­vo uklop­ljen u pri­ro­du te je sve dje­lo­va­lo vrlo opu­šte­no i ležer­no, no ite­ka­ko pro­fe­si­onal­no. Profesionalni ple­sa­či su se, daka­ko, isti­ca­li nad ama­te­ri­ma, ali jedva pri­mjet­no. A ite­ka­ko je bio vid­ljiv trud sudi­oni­ka ulo­žen u rad na pro­jek­tu. Dolaskom u šumi­cu s pove­zom na oči­ma i trč­ka­ra­njem i ska­ka­njem po šumi, igrom i ple­som sa šta­po­vi­ma, pod­sje­ti­li su na poma­lo zabo­rav­lje­nu dje­čju igru na otvo­re­nom i zajed­niš­tvo. Maske s likom šare­nih zeče­va aso­ci­ra­li su na igru pre­ru­ša­va­nja, a istar­ski melos se izvan­red­no uklo­pio u ambi­jent. Nenametljivo pje­va­nje se, kako izved­ba odmi­če, poja­ča­va, a pje­va­či sto­je s dru­ge stra­ne šumi­ce, dok su ple­sa­či na počet­ku. U konač­ni­ci se dje­ca i odras­li, ple­sa­či i pje­va­či, susre­ću na sre­di­ni pro­plan­ka i time ujed­no aso­ci­ra­ju na zajedništvo.

Kako je izved­ba poče­la oko 18 sati, sun­ce se pola­ko spu­šta­lo i baca­lo div­nu svje­tlost i sje­ne na šumi­cu te tako stva­ra­lo ide­al­nu pri­rod­nu kuli­su ovoj izved­bi. Ferlin je ovim pro­jek­tom, nas­tav­no na radi­oni­cu ple­sa i pokre­ta odr­ža­nu u svib­nju, „S koli­na na koli­no“, pro­ši­rio fokus s istra­ži­va­nja zajed­niš­tva i pri­sut­nos­ti u obi­telj­skim odno­si­ma na one među­ljud­ske i među­pros­tor­ne te sva­kod­nev­nim izla­skom iz fizič­kog mjes­ta Mediteranskog ples­nog cen­tra u nepo­sred­ni oko­liš Savičente. Činjenica da su sudi­oni­ci hva­le­vri­jed­nog pro­jek­ta izra­zi­li želju za nekom novom surad­njom govo­ri dovolj­no o tome koli­ko su uži­va­li u radu na njemu.

„Prije nego sam počeo ovo istra­ži­va­nje htio sam taj svoj rad pri­la­go­di­ti mje­šta­ni­ma Savičente, dje­ci i sta­ri­ji­ma, na neki način vidje­ti što ih zani­ma ali ponaj­vi­še zadr­ža­ti tu nji­ho­vu zaigra­nost pri­sut­nu na sva­koj pro­bi“, rekao nam je Ferlin nakon uspješ­ne izved­be ne skri­va­ju­ći zado­volj­stvo. Ispričao je kako su radi­li zajed­no dese­tak dana po dva sata, uglav­nom u šumi­ci te da je taj rad u pri­ro­di svi­ma bio lije­po iskustvo.

„Ta šuma ima bit­no zna­če­nje za Savičentu i nje­nu povi­jest. Ona je mje­šta­ni­ma nekad puno zna­či­la, bila je mjes­to pik­ni­ka, dru­že­nja, a u zad­nje vri­je­me dos­ta je zabo­rav­lje­na“, ispri­čao je Ferlin i dodao kako je sta­ri­jim gene­ra­ci­ja­ma bora­vak ondje pro­bu­dio neke lije­pe uspo­me­ne. Rekao nam je kako je zbi­lja mogu­će radi­ti sve s lju­di­ma koji su tako otvo­re­ni i neo­p­te­re­će­ni kaza­li­štem ili sce­nom. „Ta neo­p­te­re­će­nost pone­kad jako puno nedos­ta­je u samom teatru“, nagla­sio je Ferlin.

Zaključio je kako je vrlo zado­vo­ljan rezul­ta­ti­ma rada: „Ponajprije mi je dra­go što je to bilo u Savičenti, što su mje­šta­ni Savičente izra­zi­li želju za nekim novim dija­lo­gom, novom surad­njom, tako da su mi doj­mo­vi više nego odlični“.

Dodao je kako su lju­di radiš­ni i kakav god bio pro­jekt i u što god se upu­šta­li, uko­li­ko se radi o zajed­niš­tvu i u zajed­niš­tvu, to u konač­ni­ci rezul­ti­ra dobrom surad­njom. „Uz vese­lje, pje­va­nje, kad se pro­be pre­tva­ra­ju u igru, a iz igre ide u pro­bu, iz čaja, kafe­la, u malo pje­va­nja, pri­če o povi­jes­ti pa nazad, to je stvar­no jedan oblik dru­že­nja koji nije nasi­lan, koji je samo ono što je u sva­kom malom mjes­tu dobro doš­lo“, sma­tra Ferlin koji je lju­bi­telj zajed­niš­tva i volim biti u zajed­niš­tvu s dru­gi­ma, a tako je upra­vo i bilo u ovom pro­jek­tu. Predivno mu je, isti­če, bilo i to iskus­tvo rada s lju­di­ma raz­li­či­tih poza­di­na, iskus­ta­va i dobi te vidje­ti što ih sve veže, a u veći­ni slu­ča­ja je to upra­vo priroda.

„Ono mjes­to koje nas­ta­je“ zajed­nič­ki su gra­di­li mla­di ple­sa­či Marta Bastijanić, Nenad Đokić, Noah Cvijanović, Zora Cvijanović, Pio Ferlin, Ema Laković, Matija Nadenić, Benedikt Rakitovac te zbor­ske pje­va­či­ce Branka Bilić, Nada Bilić, Ada Bulešić, Ondina Sirotić, Aliče Čikada, Marija Ferlin, Kristina Jurman Ferlin, Enriketa Pustijanac i Rina Žagrić.

Dirljivo je bilo i vidje­ti nji­hov ponos naprav­lje­nim, entu­zi­ja­zam i zajed­niš­tvo na dru­že­nju nakon izved­be u Mediteranskom ples­nom centru.

Tekst i foto­gra­fi­je Paola ALBERTINI