Recenzija – Snježana Akrap-Sušac: „Znam gdje mi je mjesto“ (Pula, 2018.)

20.09.2019.

Zbirka priča prepunih prepunih nostalgije i romantike

• Koncept odno­sa čovje­ka i nje­go­va lju­bim­ca samo je pri­mjer teme kojoj je mogu­će filo­zof­ski pris­tu­pi­ti u krat­kim pri­ča­ma od kojih se sas­to­ji ova zbir­ka. Neke od njih sadr­že niz poet­skih ele­me­na­ta pa bismo mogli reći i da se radi o pje­sma­ma u pro­zi. No for­ma je ovdje naj­ma­nje bit­na pa se radi­je zadr­ži­mo na sadr­žaj­no – stil­skim obi­ljež­ji­ma. Određeni se tek­s­to­vi odli­ku­ju apsur­dom i bizar­noš­ću, no ne s plit­kom željom da šoki­ra­ju čita­te­lja, već da ga nave­du na raz­miš­lja­nja o usta­lje­nim navi­ka­ma, obi­ča­ji­ma i sta­vo­vi­ma. Poneke igre rije­či­ma i logi­kom aso­ci­ra­ju na dje­tinj­stvo i način per­cep­ci­je oko­li­ne u ranoj dobi iskre­nos­ti i naiv­nos­ti. Takve su pri­če i naj­o­sob­ni­je, a osta­le više ori­jen­ti­ra­ne na šire druš­tve­ne poja­ve te se u nji­ma kri­ti­zi­ra pos­to­je­ći sus­tav vri­jed­nos­ti i malo­gra­đan­šti­na. Dok s jed­ne stra­ne nes­ta­ju emo­ci­je, dubi­na spoz­na­je i lje­po­ta svi­je­ta, s dru­ge auto­ri­ca doka­zu­je da se poetič­nim pri­la­zom zbi­lji može dati niz slo­je­vi­tos­ti zna­če­nja sva­koj oso­bi, pred­me­tu ili situ­aci­ji. Neke su pri­če, dak­le, pre­pu­ne nos­tal­gi­je i roman­ti­ke te upra­vo one poka­zu­ju na koji bi način tre­ba­lo živje­ti, a da se ne izgu­bi­mo u laž­nom sja­ju kon­zu­me­ris­tič­kog raja. Osvrnut ćemo se na neko­li­ko ura­da­ka koji nam svje­do­če o sve­mu što  je auto­ri­ca htje­la poručiti.

U pri­či „Idealan par“ žen­ski subjekt u prvom licu govo­ri o veče­ri pro­ve­de­noj s mužem uz niko­tin, kori­ce naran­če prska­ne pes­ti­ci­dom i čips. Naime, zdra­vo je živje­ti nez­dra­vo, a vita­mi­ni mogu samo šte­ti­ti ljud­skom rodu. Naizgled je poto­nja reče­ni­ca apsurd­na i kon­tra­dik­tor­na, no ustva­ri nas to izo­kre­ta­nje uobi­ča­je­nih, čak i pri­vid­no neupit­nih sta­vo­va navo­di na pro­miš­lja­nje ili ras­pra­vu. Pristup pod­sje­ća na onaj u fil­mu „Ženska nevo­lja“ (Female Trouble, 1974.) reda­te­lja Johna Watersa, u kojem se npr. pojav­lju­je žena ško­ja svom neća­ku savje­tu­je da pro­na­đe istos­pol­nog part­ne­ra jer su, kako kaže, homo­sek­su­al­ci pris­toj­ni i dobri, dok je brak sa ženom dosad­na i napor­na ins­ti­tu­ci­ja. Nije poan­ta tak­vo­ga pris­tu­pa da je isti­na pot­pu­no obr­nu­ta od ono­ga u što vje­ru­je­mo, ali pone­kad u sta­vu suprot­nom od usta­lje­no­ga može­mo pro­na­ći pone­što vri­jed­no­ga sadr­ža­ja. Možda ne bismo tre­ba­li živje­ti nez­dra­vo, ali isto tako ni biti opsjed­nu­ti nepo­roč­nim sti­lom koji nas posve guši, a pita­nje je koli­ko nam apso­lut­na stro­gost dois­ta koris­ti. Zašto se zgra­ža­ti nad koc­ki­com čoko­la­de? Možda nije naj­z­dra­vi­ji izbor, ali u bez­az­le­nim slu­ča­je­vi­ma tre­ba slu­ša­ti i svo­je pori­ve za užit­kom. Nadalje, uoča­va­mo bizar­nost u tek­s­tu „Zrcalo ne laže, lju­ba­vi“ u kojem se tra­uma nez­na­nja o tome što je uop­će lju­bav rje­ša­va tzv. ško­lo­va­njem na kojeg ženu nago­va­ra nje­zin dra­gi. Žena se odlu­ču­je na samos­tal­no istra­ži­va­nje i podu­ku, no uspi­je­va zavo­lje­ti samo voće. Na kon­cu i ne zna­mo tko ne poz­na­je lju­bav, ali nam je jas­no da smo skre­nu­li s „isprav­ne“ puta­nje kretanja.

Na dru­ga­či­ju vrstu abe­ra­ci­je naila­zi­mo u pri­ča­ma poput „Moja neo­bič­na vje­ro­uči­te­lji­ca“ i „Kap“. U prvoj nave­de­noj dos­lov­no se ližu olta­ri veli­kim jezi­ci­ma, a u dru­goj lju­di umi­ru od kapi vode. Dakle, alu­di­ra se na doživ­ljaj poj­mo­va i sin­tag­mi iz vizu­re dje­te­ta koje još ne poz­na­je meta­fo­re i fra­ze­me. Na taj nas se način navo­di da raz­mis­li­mo o pori­jek­lu i moti­va­ci­ji nas­tan­ka nekog izra­za te se pri­sje­ti­mo funk­ci­oni­ra­nja svo­ga uma u naj­ra­ni­jim godi­na­ma. Naravno, jed­na od nus­po­ja­va tak­vo­ga tret­ma­na rije­či je i humor.

Za dje­te­tov je um karak­te­ris­tič­no i neis­prav­no spa­ja­nje uzro­ka i pos­lje­di­ca na teme­lju pove­za­nos­ti tih ele­me­na­ta samo u vre­me­nu i pros­to­ru. Blaža vari­jan­ta te men­tal­ne ilu­zi­je je stva­ra­nje aso­ci­ja­ci­ja na slu­čaj­noj bazi, a pri­mjer je ponu­đen u pri­či „Smrt i tele­vi­zi­ja“. Naime, auto­ri­ca govo­ri o ocu koji bi sva­ki put gasio tele­vi­zor kad bi se doz­na­lo da je umro neki rođak, a pro­gram se ne bi gle­dao sve dok se ne oba­vi pokop. Čak i danas gaše­nje tele­vi­zo­ra iza­zi­va jezu, no nakon te kons­ta­ta­ci­je pri­ča ide u dru­go­me smje­ru. Televizor se više ne gasi jer je doš­lo doba iner­ci­je i pasiv­nog pre­da­va­nja ilu­zi­ji koju nam pru­ža­ju medi­ji. Nadalje, pri­vre­me­no uda­lja­va­nje od ekra­na više ne bi ima­lo sve­čan efekt kao nekad, nego bi iza­zva­lo zbu­nje­nost i pomut­nju. No prvens­tve­na poan­ta je u isti­ni da smrt bliž­njih više nema teži­nu, nego je i ta poja­va fri­vol­na, a o tome se više govo­ri u pri­či „Hoće li ga u bor­ši doni­je­ti?“. Na pogre­bu su važ­ne samo for­mal­nos­ti – koli­ko je lju­di bilo pri­sut­no – jer to navod­no svje­do­či o tome koli­ko je pokoj­nik bio pošto­van, kao i nje­go­va obi­telj. Kremiranje i noše­nje pepe­la u „bor­ši“ je sra­mo­ta i oči­to suge­ri­ra da je umr­li čovjek uči­nio nešto loše, npr. pre­va­rio ženu, čim su ga odlu­či­li spa­li­ti. Tako gle­da­ju na situ­aci­ju lju­di zatvo­re­no­ga uma, a knji­žev­ni­ca o tome piše s bla­gom ironijom.

Smrt je zanim­lji­va i kad se na nju gle­da kao na admi­nis­tra­tiv­nu činje­ni­cu pa ako je čovjek mrtav na papi­ru, nije važ­no što se doga­đa u stvar­nos­ti. O tome nam nešto više kaže pri­ča „Ni živ ni mrtav“. S apsur­dom papi­ro­lo­gi­je upoz­nao nas je već Kafka u „Procesu“, a tu su i koje­kak­vi fil­mo­vi poput „Brazila“ Terryja Gilliama (1985.). Radnja zapo­či­nje upa­da­njem kuk­ca u pisa­ći stroj zbog čega dođe do pogre­ške u pisa­nju jed­no­ga slo­va pre­zi­me­na na nekom doku­men­tu pa poli­ci­ja uhi­ću­je i lik­vi­di­ra pogreš­nog čovje­ka. Očito je mno­go situ­aci­ja u živo­tu kad lju­di nas­tra­da­ju zbog biro­krat­skih pro­pus­ta, a dje­lo „Ni živ ni mrtav“ još nas jed­nom na to podsjeća.

No pove­že­mo li zad­nju spo­me­nu­tu pri­ču s onom o tele­vi­zo­ru, sva­ka­ko zaklju­ču­je­mo da vla­da sve veća rav­no­duš­nost pre­ma tuđoj smr­ti, a samo na povr­š­noj razi­ni se odvi­ja­ju i svi osta­li seg­men­ti pos­to­ja­nja. U „Hrenovci“ se Akrap – Sušac osvr­će na dava­nje kom­pli­me­na­ta žena­ma, što je u suvre­me­no doba oči­to rijet­ko poput endem­skih bilja­ka. Autorica ne gle­da bla­go­nak­lo­no na cini­zam kojem je sklon tzv. jači spol pa sma­tra da žene zas­lu­žu­ju paž­nju i iska­ze njež­nos­ti te poštovanja.

Međutim, ego poje­di­na­ca je pre­jak, samo­po­uz­da­nje se tre­ni­ra bez pokri­ća i  cilj je ras­ti do nebe­sa. U pri­či „Apolon i inte­lek­tu­al­ka“ govo­ri se upra­vo o tak­vim lju­di­ma, koji su nov­cem kupi­li pri­vid mla­dos­ti i lje­po­te. Naime, knji­žev­ni­ca se ovdje kri­tič­ki odno­si pre­ma oni­ma što novac vide kao ključ­nu život­nu vri­jed­nost, dok se boje pri­rod­nog sta­re­nja i pod sva­ku cije­nu žele izgle­da­ti priv­lač­no. Za muškar­ce koji spa­da­ju u tu kate­go­ri­ju nijed­na žena nije dovolj­no kva­li­tet­na roba. U ovoj pri­či, kao i u neko­li­ci­ni dru­gih, auto­ri­ca akti­vis­tič­ki pris­tu­pa temi roda i spo­la, s oprav­da­no femi­nis­tič­kim pred­z­na­kom. Premda u „Mučnini“ naiz­gled kri­ti­zi­ra naiv­ne žene pod­lož­ne mani­pu­la­ci­ji, ustva­ri ih žali jer bi bilo posve nor­mal­no vje­ro­va­ti u lju­bav. No, naža­lost, kraj­nji oprez je oči­to jedi­no rje­še­nje u nekim situ­aci­ja­ma jer se u suprot­nom slu­ča­ju gubi kon­tro­la nad emo­ci­ja­ma, a time i dos­to­jans­tvo. Dakle, pone­što je tek­s­to­va u zbir­ci koji govo­re o suvre­me­nom dobu i nje­go­vim izo­pa­če­nim vri­jed­nos­ti­ma, gru­bos­ti, hlad­no­ći i mate­ri­ja­liz­mu, besmis­lu koji nas izje­da. No emo­ci­je još uvi­jek može­mo isko­pa­ti i nije sve sve­de­no na iro­ni­ju praz­no­ga duha. To već pri­mje­ću­je­mo i u tek­s­to­vi­ma koji se prvens­tve­no odli­ku­ju poetič­noš­ću i roman­ti­kom, kao što je „Lopoč“. U ovoj pri­či muška­rac više nije nepri­ja­telj nego onaj zbog kojeg se pati, a to nije sra­mo­ta. Valja ponos­no i glas­no pla­ka­ti kad je u igri nesret­na lju­bav – bez stra­ha da bude­mo pro­gla­še­ne sla­bi­ma. Još nije pro­na­đen jed­nos­ta­van recept za brzo otkla­nja­nje pat­nje pa je sto­ga ova pri­ča puna reto­rič­kih pitanja.

Pri kra­ju zbir­ke su „Odjeci sje­ća­nja“, niz krat­kih pri­ča koje na nos­tal­gi­čan način govo­re o auto­ri­či­nu dje­tinj­stvu. Isprva to dje­lu­je kao tipi­čan bijeg u proš­lost koja je mut­na i samim time uljep­ša­na, puna idi­lič­nih sli­ka. Ipak, ostav­lja se dojam da se ne radi samo o glo­ri­fi­ci­ra­nju minu­lih vre­me­na, već o moguć­nos­ti hra­bri­jeg pris­tu­pa živo­tu. Taj pris­tup podra­zu­mi­je­va pri­mje­ći­va­nje nje­go­ve lje­po­te i puni­ne, s rizi­kom doživ­lja­ja boli. No čini se da vri­je­di sva­ki takav ispu­nje­ni tre­nu­tak i da je naj­ve­ći uspjeh čovje­ka kad dois­ta zna gdje mu je mjesto.

Tekst Maja Gregorović