Otvorena izložba „Bićanići“ u Gradskoj galeriji Labin

01.10.2019.

Samostalna izlož­ba Dine Bićanića nazi­va „Bićanići“ otvo­re­na je u petak, 27. ruj­na, u Gradskoj gale­ri­ji Labin. U ime Gradske gale­ri­je pri­sut­ni­ma se obra­ti­la Gloria Sellan, koja je uvod­no pred­sta­vi­la auto­ra i izlo­že­ne radove.

Dino Bićanić rođen je u Bihaću 1980. Diplomirao je kipar­stvo na Umjetničkoj aka­de­mi­ji u Splitu u kla­si prof. Kažimira Hraste 2007. Od 2006. redo­vi­to izla­že na skup­nim i samos­tal­nim izlož­ba­ma. Dobitnik je jed­ne od tri jed­na­ko­vri­jed­ne nagra­de na 39. Splitskom salo­nu. Autor je jav­ne skul­p­tu­re pos­tav­lje­ne u gra­du Hvaru. Živi i radi u Hvaru. Izložbom „Bićanići“, na kojoj izla­že 40-ak obi­telj­skih por­tre­ta i auto­por­tre­ta, po prvi puta se pred­stav­lja labin­skoj publici.

„Ono što prvo priv­la­či paž­nju jest svo­je­vr­s­na toč­nost. Naime, svi rado­vi, svih tri­de­set i osam uis­ti­nu i pred­stav­lja­ju Bićaniće, nema na sli­ka­ma niko­ga i niče­ga što nije Bićanić. Pa, osim što sva­ka sli­ka pre­ciz­no odgo­va­ra nazi­vu pred­stav­lja­ju­ći po jed­nog Bićanića, one su sve među­sob­no raz­li­či­te, iz čega pro­iz­la­zi da ima tri­de­set i osam Bićanića. Osam ih je nacr­ta­no olov­kom na plah­ta­ma, a tri­de­set kavom na papir­na­tim ubrusima.

„Obitelj Bićanić živi u Hvaru i bavi se turiz­mom, iznajm­lji­va­njem apart­ma­na. Majka, otac, dva sina, supru­ga jed­no­ga od njih i nji­ho­vo tro­je dje­ce. Nacrtani su u pri­rod­noj veli­či­ni, rek­lo bi se 1 : 1, s obzi­rom na kla­sič­ni for­mat plah­te. Također, sude­ći po mrlja­ma raz­nih obli­ka i veli­či­na na plah­ta­ma, ispa­da kako su one bez­broj puta upo­tri­jeb­lje­ne, sve dok, konač­no nisu i umi­rov­lje­ne, a potom, umjes­to da ih se baci, Dino im je pok­lo­nio novu inkar­na­ci­ju, koja bi im vrlo lako mogla osi­gu­ra­ti i vječ­ni život u kak­vom zna­čaj­nom svjet­skom muze­ju. Samo što, naža­lost, dotič­ni muze­ji ima­ju čvr­sto zatvo­re­ne uši i potreb­no je glas­no vika­ti, a Dino je pri­lič­no tih, goto­vo da uop­će i ne govo­ri. Ali, kad bi ti muze­ji kojim slu­ča­jem ima­li i neke douš­ni­ke, oni bi im smjes­ta doja­vi­li kako seri­ja por­tre­ta na plah­ta­ma pre­ciz­no ilus­tri­ra hrvat­sku današ­nji­cu, i to kroz nje­nu naj­s­naž­ni­ju eko­nom­sku gra­nu. U kojoj ima bez­broj Bićanića koji na pet ili šest mje­se­ci godiš­nje sele na rezerv­ne loka­ci­je, gara­že, podru­me, tava­ne i slič­no, zato što iznajm­lju­ju svo­je domo­ve, kao da ih je plim­ni val turiz­ma odnio u pri­vre­me­ne špe­lun­ke i odlo­žio na te sta­re plahte.

„Istina je nešto dru­ga­či­ja, bio je u pita­nju plim­ni val, ali onaj pra­vi, mor­ski, koji je pred dvi­je godi­ne poto­pio Hvar, a ujed­no i por­tre­te nacr­ta­ne na novim plah­ta­ma što ih je Dino slo­že­ne držao u podru­mu. Pa bi se moglo reći kako je seri­ja nas­ta­la u surad­nji s pri­ro­dom, pri­ro­da je doda­la svoj layer, pobri­nu­la se da sli­ke dobi­ju na auten­tič­noj uvjer­lji­vos­ti, da nji­ho­va mjes­ti­mič­na požu­tje­lost pre­uz­me for­mu što plah­ta­ma i ina­če daje čes­to prek­la­pa­nje, odla­ga­nje, pra­nje i pegla­nje, jed­nom rije­čju, tro­še­nje. Plimni je, dak­le, val, vođen od stra­ne pri­ro­de, a u funk­ci­ji koauto­ra, otis­nuo svoj pečat, te time fer­men­ti­rao zna­če­nje. A moglo bi se reći i kako je zapra­vo zatvo­rio cik­lus, budu­ći da je kon­tekst tog por­tre­ta potak­la pri­ro­da posred­stvom lje­po­te i priv­lač­nos­ti mor­ske oba­le i tako dalje, što je izme­đu osta­log i dove­lo do nepri­rod­na sezon­skog seljenja.

„Preostalih tri­de­set Bićanića, zahva­lju­ju­ći for­ma­tu, teh­ni­ci, pa i uvi­jek istom kadru, pred­stav­lja­ju kohe­rent­nu cje­li­nu, čija kon­cep­tu­al­na plat­for­ma pro­iz­la­zi iz činje­ni­ce da se radi o auto­por­tre­ti­ma, no da nji­ho­va među­sob­na raz­li­či­tost suge­ri­ra tri­de­set por­tre­ta raz­nih sli­ka­ra, naprav­lje­nih na isti način, koji por­tre­ti­ra­ju auto­ra. Varijacije na temu širo­kog su spek­tra te prem­da bi se nji­ho­va raz­li­či­tost mogla pri­pi­sa­ti raz­li­či­tim sta­nji­ma auto­ro­va duha, ipak su one ponaj­pri­je rezul­tat neo­bič­na sli­kar­ska istra­ži­va­nja u koji­ma auto­ra ne zani­ma izraz odre­đe­na dušev­na sta­nja, koje je iona­ko, sude­ći po okol­nos­ti­ma, više manje nepro­mi­je­nje­no, odnos­no jed­na­ko nisko, nego moguć­nos­ti raz­li­či­ta pred­stav­lja­nja uvi­jek istog lica, posred­stvom sli­kar­ske vje­šti­ne pro­na­la­ze­ći ino­va­ci­je unu­tar zada­na okvi­ra“, piše Boris Greiner u pred­go­vo­ru kata­lo­ga izložbe.

Prisutnoj publi­ci na otvo­re­nju se obra­tio i sam autor, Dino Bićanić, upu­tiv­ši rije­či zahva­le, a u ime Grada Labina izlož­bu je otvo­rio zamje­nik gra­do­na­čel­ni­ka Zoran Rajković. Izložba u Gradskoj gale­ri­ji Labin mogu­će je posje­ti­ti do 12. listopada.

Izložba je reali­zi­ra­na uz pot­po­ru i surad­nju Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Labin, Grada Labina, Istarske župa­ni­je i Ministarstva kul­tu­re Republike Hrvatske.

Priredio B. V.