EPK Rijeka 2020: Needcompany festival započeo je ove subote u Rijeci

03.03.2020.

Izložbom „18 videa“ i Predstavom „Koncert ben­da koji gle­da u kri­vom smje­ru“ u Rijeci je u subo­tu, 29, velja­če zapo­čeo Needcompany fes­ti­val koji se odr­ža­va u sklo­pu Europske pri­jes­tol­ni­ce kul­tu­re toč­ni­je nje­zi­nog pro­gram­skog prav­ca Doba moći.

Program fes­ti­va­la zapo­čeo je u Zajc Labu, pros­to­ru na dru­gom katu biv­še tvor­ni­ce Ivex, uvod­nim raz­go­vo­rom o sku­pi­ni Needcompany te iskus­tvu gle­da­nja i pro­miš­lja­nja suvre­me­nog pos­t­dram­skog teatra, a sve sa svr­hom da publi­ci pri­bli­ži kaza­liš­nu for­mu neo­bič­ne este­ti­ke i nove poeti­ke koja je pone­kad šokant­na, a pra­ti je stig­ma her­me­tič­nos­ti i nerazumljivosti.

Osim Janu Lauwersu, osni­va­ču i vodi­te­lju među­na­rod­ne umjet­nič­ke sku­pi­ne Needcompany zada­ća da publi­ci pri­bli­že objas­ni pos­t­dram­ski teatar i Flamanski val u kaza­liš­noj este­ti­ci pri­pa­la je teatro­lo­gi­nji i docen­ti­ci na Odsjeku za dra­ma­tur­gi­ju Akademije dram­ske umjet­nos­ti u Zagrebu Agati Juniku, kaza­liš­nom kri­ti­ča­ru Igoru Ružiću, kaza­liš­nom reda­te­lju Ivanu Plazibatu te glu­mi­ci Nini Violić. U ulo­zi mode­ra­to­ri­ce bila je dra­ma­tur­gi­nja i reda­te­lji­ca Nataša Antulov.

Riječima Agate Junku naj­prak­tič­ni­je i „škol­ski” gle­da­no pojam pos­t­dram­sko ozna­ča­va one kaza­liš­ne prak­se koje se ne bazi­ra­ju isklju­či­vo i nuž­no na tek­s­tu ili barem ne domi­nant­no na jed­nom tek­s­tu. To ne zna­či da pos­t­dram­ski teatar ne ope­ri­ra tek­s­tom. Može biti tako ali i ne mora. Bitno je nagla­si­ti da to nije logo­cen­trič­no kaza­li­šte. To je kaza­li­šte koje rav­no­prav­no koris­ti sva dru­ga izra­žaj­na sred­stva: sce­no­gra­fi­ju, glaz­bu, pokret… i uop­će fizi­kal­nost kao tak­vu. Ni pri­sut­na glu­ma nije ona kao u kla­sič­nom kaza­li­štu. U pos­t­dram­skom kaza­li­štu govo­ri­mo o izvo­đa­či­ma, a ne o glum­ci­ma što zna­či da se od njih naj­češ­će oče­ku­ju i raz­ne dru­ge vje­šti­ne poput pje­va­nja, svi­ra­nja ili neke vari­jan­te plesa.

- Postdramsko kaza­li­šte naj­češ­će gra­di pred­sta­ve na frag­men­tar­nos­ti te simul­ta­ni­te­tu vizu­al­nog i govor­nog. Takve pred­sta­ve pone­ka­da vrlo agre­siv­no opte­re­ću­ju naš per­cep­tiv­ni apa­rat, ali nama je kao gle­da­te­lji­ma, našem afek­tiv­nom i inte­lek­tu­al­nom apa­ra­tu, pre­pu­šte­no koje ćemo sen­za­ci­je per­ci­pi­ra­ti i što će do nas doći. Tu nema jed­nog uni­ver­zal­nog zna­če­nja, kaza­la je Junku koja sma­tra kako je nazi­va­ti tak­ve pred­sta­ve her­me­tič­ni­ma samo jef­ti­ni način da se disk­va­li­fi­ci­ra jed­na poetika.

Kazališna gru­pa Needcompany, pre­ma miš­lje­nju teatro­lo­gi­nje, u smis­lu ele­me­na­ta pos­t­dram­ske este­ti­ke, kon­cen­tra­ci­je na vizu­al­ne ele­men­te i fizi­kal­nos­ti izvo­đa­ča pri­pa­da pro­gre­siv­noj este­ti­ci Flamanskog vala. No ona sma­tra kako ih od tzv. zvi­jez­da Flamanskog vala poput Jana Fabrea raz­li­ku­je to što je kod njih uvi­jek bio pri­su­tan ozbilj­ni poli­tič­ki anga­žman, obra­ču­na­va­nje s kolo­ni­ja­lis­tič­kom povi­ješ­ću i iskre­ni mul­ti­kul­tu­ra­li­zam koji poku­ša­va ući u srž problema.

- Needcompany je odu­vi­jek bio mul­ti­kul­tu­ra­lan, za raz­li­ku od osta­lih umjet­ni­ka koje veže­mo uz Flamanski val koji mul­ti­kul­tu­ral­nost koris­te više pla­kat­no. Lijepo je vidje­ti lju­de raz­li­či­tih boja na sce­ni. To uvi­jek dobro zvu­či, ali oni nika­da nisu ozbilj­no zagre­ba­li ispod povr­ši­ne, zaklju­či­la je Junku.

I zais­ta, kaza­liš­na sku­pi­na osno­va­na 1986. od stra­ne Jana Lauwersa i Grace Ellen Barkey koji­ma se je kao član umjet­nič­kog vod­stva 2001. pri­dru­žio Maarten Seghers od svo­jih samih poče­ta­ka prok­la­mi­ra­la se je kao među­na­rod­na, mul­ti­je­zič­na, ino­va­tiv­na i mul­ti­dis­ci­pli­nar­na umjet­nič­ka sku­pi­na koju obi­lje­ža­va kons­tant­no pro­pit­ki­va­nje medi­ja u koji­ma dje­lu­ju. Jedan od nači­na na koje Lauwers pro­pit­ku­je kla­sič­ni kaza­liš­ni medij pro­pit­ku­je je i pisa­nje tek­s­to­va osob­no za svo­je izvođače.

- Pišem za toč­no odre­đe­ne glum­ce. Ali kako bih mogao poče­ti pisa­ti naj­pri­je ih moram dobro upoz­na­ti. Kada su liko­vi napi­sa­ni za njih osob­no, izvo­đa­či mogu na dru­ga­či­ji način „upi­ti” i apsor­bi­ra­ti svo­je liko­ve, kazao je Lauwers koji pov­la­či jas­nu gra­ni­cu izme­đu glu­me i izvo­đe­nja na pozornici

- Glumac je tre­ni­ran da kons­tant­no mis­li i repro­du­ci­ra jer mora odi­gra­ti jed­nu te istu pred­sta­vu 70-ak puta. Također, konven­ci­onal­ni pro­fe­si­onal­ni glu­mac tjed­no mora odi­gra­ti tri do četi­ri pred­sta­ve. 80-ih smo shva­ti­li da to mora­mo pro­mi­je­ni­ti. Glumcima smo dali više vre­me­na. Odlučili smo da neće­mo stva­ra­ti takav reper­to­ar već sta­ti i vidje­ti što će se dogo­di­ti, kazao je Lauwers isti­ču­ći kako ne dopu­šta glum­ci­ma da nauče svo­je tek­s­to­ve pri­je nego što poč­nu s pro­ba­ma. Tako pos­ti­že auten­tič­nu i jedins­tve­nu konač­nu izvedbu.

Novo kaza­li­šte stva­ra tako što mije­nja konven­ci­je sta­rog. To ne zna­či da Needcompany čine ama­te­ri, već upra­vo suprot­no. Lauwers isti­če kako se radi o kla­sič­no obra­zo­va­nim glum­ci­ma. Dapače, sma­tra kako s teh­nič­ke stra­ne nema raz­li­ke u izved­bi kla­sič­nih glu­ma­ca i čla­no­va sku­pi­ne Needcompany. To može biti vrlo zahtjevno.

- Klasično obra­zo­va­ni glum­ci mora­ju se usu­di­ti na rizik izvo­đe­nja tak­vog per­for­man­sa isto­dob­no razu­mi­je­va­ju­ći raz­li­ku izme­đu pro­duk­ci­je i repro­duk­ci­je, pre­zen­ta­ci­je i repre­zen­ta­ci­je. To je taj­na sku­pi­ne Needcompany, zaklju­čio je Lawernce.

Nakon pre­da­va­nja publi­ka se spus­ti­la kat ispod, u izlož­be­ni pros­tor pod ime­nom Delta Lab gdje je pred­stav­lje­na ins­ta­la­ci­ja „18 videa” umjet­nič­kog dvoj­ca poz­na­tog pod ime­nom Lemm & Barkey. Radi se o ključ­noj sudi­oni­ci umjet­nič­ke sku­pi­ne Needcompany Grace Ellen Barkey i nje­zi­noj surad­ni­ci Lot Lemm na čijih se šest video ins­ta­la­ci­ja pos­tav­lje­nih u tihom i zamra­če­nom gale­rij­skom pros­to­ru niot­ku­da i bez nekog oči­tog reda pojav­lju­ju kos­ti­mi­ra­ni liko­vi u stvar­noj veli­či­ni. Riječ je o ljud­skim figu­ra­ma koje su dehu­ma­ni­zi­ra­ne te sasvim nepri­sut­ne u danom tre­nut­ku, figu­ra­ma koje žele pos­ta­ti sli­kom samo da bi nedu­go nakon toga opet nes­ta­le u tami. Djeluju kao da ih muči neki pro­blem, među­tim ne pro­na­la­ze rješenje.

- Radi se o video momen­tu vjež­ba­nja pri­sut­nos­ti u više lica koji koris­ti neke scen­ske tre­nut­ke ula­ska i izla­ska sa sce­ne, ali s dru­ge stra­ne igra se s nekom otvo­re­nom for­mom, frag­men­tar­noš­ću i rek­la bih čak i nekim frag­men­ti­ma pro­bi, pri­pre­ma za pred­sta­ve i tako dalje, pojas­ni­la je kus­to­si­ca izlož­be Ivana Meštrov iz MMSU‑a koji sura­đu­je na festivalu.

Kraj veče­ri bio je rezer­vi­ran za Hrvatski kul­tur­ni dom i pred­sta­vu pod nazi­vom „Koncert ben­da koji gle­da u kri­vom smje­ru” čiju reži­ju pot­pi­su­je Maarten Seghers. Najavljena kao pred­sta­va na temu tru­da koji je nužan ona pri­ka­zu­je sku­pi­nu zapad­njač­kih umjet­ni­ka koji bje­so­muč­no poku­ša­va­ju komu­ni­ci­ra­ti. Njihov je trud golem, no pogreš­no usmje­ren što kod samih izvo­đa­ča, ali i pri­sut­ne publi­ke ostav­lja osje­ćaj frus­tra­ci­je i nemoći.

Pozornicom je domi­ni­rao bub­njar­ski set okre­nut za 90 stup­nje­va, elek­tro­nič­ka gita­ra, veli­ko metal­no zvo­no i neko­li­ko mikro­fo­na, a nje­zin pod je bio pre­kri­ven ruži­čas­tim bar­šu­nom na kojem je crnim slo­vi­ma pisa­lo kako možda pro­blem ne zah­ti­je­va rje­še­nje. Nakon što su tri glaz­be­ni­ka, igra­na od stra­ne Rambouta Willemsa, Nicolasa Fielda i samog Maartena Seghersa doš­li na pozor­ni­cu zapo­čeo je nji­hov, ni po čemu obič­ni koncert.

Tako Fields leže­ći svi­ra bub­njar­ski set koji mu visi iznad tije­la pri­č­vr­š­ćen za oko­mi­to polo­že­ni zid, a osta­li izvo­đa­či, inče pro­fe­si­onal­ni glaz­be­ni­ci, kroz dis­tor­zi­je, buku i kaos koji nali­če impro­vi­za­ci­ji zapra­vo gra­de pom­no skla­da­nu kom­po­zi­ci­ju. Kako je na kas­ni­je odr­ža­noj tri­bi­ni objas­nio Seghers, on rade­ći na pred­sta­vi namjer­no kre­ira zapre­ke i iza­zo­ve za izvo­đa­če sve kako bi time stvo­rio odre­đe­ni fizič­ki jezik, a nji­me i odre­đe­ni sadržaj.

- Predstava je zapo­če­la kao kon­cert, ima­la sve ele­men­te kon­cer­ta te je za publi­ku u konač­ni­ci i bila iskus­tvo slič­no kon­cer­tu. S tom sam ide­jom kre­nuo. Ipak, kru­ci­ja­lan dio mog pris­tu­pa je do toga doći istra­ži­va­njem. Na pri­mjer Nicolas Field je bub­njar. Što će se dogo­di­ti ako mu oduz­me­mo bubanj, a sve­jed­no zadr­ži­mo konač­ni cilj stva­ra­nja kon­cer­ta? Ako želi iznje­dri­ti kon­cert mora uklju­či­ti dru­ge dije­lo­ve sebe. Kroz nje­go­vo istra­ži­va­nje raz­li­či­tih moguć­nos­ti kaza­liš­nog nas­tu­pa ja kre­iram sadr­žaj koji na kra­ju pre­va­zi­la­zi glaz­be­ne dioni­ce koje sam napi­sao i od kojih sam kre­nuo, kazao je Seghers.

Njegovim rije­či­ma jedi­ni raz­log zbog kojeg ga priv­la­či stva­ra­nje dram­skih pred­sta­va unu­tar okvi­ra kaza­li­šta je da te okvi­re dekons­tru­ira i pre­is­pi­ta. A uz njih i samu gle­da­telj­sku perspektivu.

- Kada pogu­raš kamen do vrha pla­ni­ne on se ponov­no suno­vra­ti dolje. Tada se moraš spus­ti­ti po kamen kako bi ga ponov­no pogu­rao gore. U svo­joj ver­zi­ji mita o Sizifu Albert Camus piše kako je kva­ka u tome da kamen ne tre­ba odmah kre­nu­ti vra­ća­ti. Camus kaže kako u tom tre­nut­ku kad kamen kre­ne pre­ma dolje poči­nje život. Ne kada ga guraš već kada ga pus­tiš. U tom tre­nut­ku slo­bod­ne volje možeš odlu­či­ti koli­ko ti tre­ba da odeš po kamen. To je jed­nos­tav­ni život, kazao je iz publi­ke Lawrence za koje­ga je cije­la ova pred­sta­va Sizifovski zada­tak. Ipak, umjet­nik je miš­lje­nja kako u nji­ho­vom slu­ča­ju kamen nije pro­blem već rje­še­nje. Oni ne žele jed­nos­tav­nu već kom­pli­ci­ra­nu egzistenciju.

- Život je pro­blem koji tre­ba nje­go­va­ti, a sizi­fov­ski kamen rje­še­nje pro­ble­ma, zaklju­čio je Lawrence izni­jev­ši time sukus rada sku­pi­ne Needcompany i nit koja pove­zu­je sve nji­ho­ve subot­nje izvedbe.

Oni koji još nisu pogle­da­li neku od zais­ta dojm­lji­vih pred­sta­va suvre­me­nog europ­skog teatra sku­pi­ne Needcompany za to će ima­ti pri­li­ke tije­kom nared­nog tjed­na. Festival će se nas­ta­vi­ti pred­sta­va­ma – „Sve što je dobro” i „Zauvijek” koje će se u riječ­kom HNK Ivana pl. Zajca odi­gra­ti 3. i 4. odnos­no 6. ožuj­ka. Do isto­ga datu­ma bit će mogu­će i posje­ti­ti Delta Lab te pogle­da­ti izlož­bu „18 videa”.

Andrea JELOVČIĆ

Fotografije A. JELOVČIĆ i arhi­va EPK Rijeka 2020