“Nesavršenstva me izazivaju i volim se posvetiti medijskim greškama”

• Luana Lojić je otvo­ri­la svo­ju samos­tal­nu izlož­bu nazi­va „what is Sound? : Alpha Blending“ 10. lip­nja u zagre­bač­koj Galeriji Vn. Lojić (1991.) je diplo­mi­ra­la na Odsjeku za ani­ma­ci­ju i nove medi­je pri Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu, čla­ni­ca je umjet­nič­kog kolek­ti­va za inter­dis­ci­pli­nar­no dje­lo­va­nje zna­nos­ti i umjet­nos­ti Ljubavnice te je i dio kolek­ti­va M28.

U stu­de­nom 2017. si u sklo­pu plat­for­me Sine Linea u Greti pred­sta­vi­la „what is Sound?“ (Što je zvuk?), per­for­mans u kojem publi­ku vodiš kroz istra­ži­va­nje zvu­ka koris­te­ći infor­ma­cij­ski poten­ci­jal inter­ne­ta te koje rezul­ti­ra tabov­skom impro­vi­zi­ra­nom kom­po­zi­ci­jom. U „Alpha Blendingu“ te impro­vi­za­ci­je dobi­va­ju nove dimen­zi­je. Po čemu se „Alpha Blending“ osla­nja na „what is Sound? 1.0“ i na čemu je fokus u ovom pos­ta­vu i ovim izvedbama?

- Nakon niza izved­bi „what is Sound? 1.0“, u koji­ma sam gugla­la „što je zvuk“ i pro­gre­siv­no gra­di­la zvuč­nu kako­fo­ni­ju otvo­re­nim infor­ma­ci­ja­ma, veli­ka mi je želja bila izvu­ći dvo­di­men­zi­onal­ni inter­net­ski oko­liš u tre­ću dimen­zi­ju gdje se tabo­vi pos­te­pe­no raš­čla­nju­ju osim zvuč­no, vre­men­ski i pros­tor­no. Ta potre­ba se namet­nu­la u naumu da pre­ne­sem osje­ćaj igra­nja i otkri­va­nja kojeg svi razvi­ja­mo men­tal­no pred ekra­ni­ma sva­kod­nev­no gugla­ju­ći sve što nas zani­ma. „Alpha Blending“ je meto­da kori­šte­na u kom­pju­ter­skoj gra­fi­ci za spa­ja­nje dje­lo­mič­no pro­vid­nih laye­ra ili nas­la­ga u jed­nu kom­po­zit­nu sli­ku. Sam ter­min mi se uči­nio zanim­lji­vim isho­di­štem za pro­miš­lja­nje o pos­ta­vu i pris­tu­pu dru­goj meto­do­lo­gi­ji izved­be „what is Sounda“, jer je u svo­joj defi­ni­ci­ji već sadr­ža­vao nešto do čega sam htje­la doći. Mogućnost pros­tor­nog rein­ter­pre­ti­ra­nja zvuč­nog per­for­man­sa u zvuč­no-pros­tor­ni mi je otvo­rio niz novih raz­go­vo­ra sa samom sobom, publi­kom i novo-uve­de­nim mate­ri­ja­li­ma: pros­to­rom, foli­ja­ma, svi­je­tlom, reflek­si­ja­ma i izved­be­nim pauza­ma. Kao i pret­hod­ne ver­zi­je „what is Sounda“, „Alpha blen­ding“ kre­će od gugla­nja, ovog puta sam se odlu­či­la temat­ski foku­si­ra­ti na zvu­ko­ve naj­ma­njih jedi­ni­ca, poku­ša­ti se pri­bli­ži­ti nji­ho­vim zvu­ko­vi­ma kroz podat­ke o njima.

„Alpha Blending“ je i neki organ­ski nas­ta­vak bav­lje­nja s nekim od cen­tral­nih tema u tvom radu; skup­lja­nja i inter­pre­ta­ci­je zvu­ka nečuj­nog ljud­skom uhu („fono­te­ka Nečujnog“) i dalj­nje istra­ži­va­nje ala­ta s koji­ma to možeš čini­ti (Panacea/OCR).

- „Fonoteka Nečujnog“ nas­ta­vak je istra­ži­va­nja moguć­nos­ti audi­ovi­zu­al­nog pri­ka­zi­va­nja, sin­te­ti­zi­ra­nja i inter­pre­ta­ci­je nečuj­nih zvu­ko­va. Cilj je saku­pi­ti, upoz­na­ti i obli­ko­va­ti nečuj­ne zvu­ko­ve u audi­tiv­nu kom­po­zi­ci­ju i vizu­al­ni esej – per­for­mans stva­ra­ju­ći poetič­ku, medij­sku, a i pos­lje­dič­no teh­nič­ku rein­ter­pre­ta­ci­ju mate­ri­jal­nos­ti zvu­ka koji nas okru­žu­je. Druga, po meni važ­ni­ja pos­lje­di­ca tog rada je sas­tav­lja­nje i pokre­ta­nje jav­no dos­tup­nog digi­tal­nog arhi­va nečuj­nih zvu­ko­va. „Alpha Blending“ je dio Fonoteke, koju ću nadam se otkri­va­ti zauvi­jek ili makar dok mi ne dosa­di. Kako zvu­či bit? Kako zvu­či naj­ma­nja živa stvar? Koji je naj­ti­ši, naj­ma­nji, naj­kra­ći zvuk koji može­mo čuti? To su samo neka od pita­nja s koji­ma izved­ba kre­će. Fascinira me sav mate­ri­jal­ni svi­jet, sve što odre­đu­je neke zako­ni­tos­ti fizič­ke per­cep­ci­je. Vrijeme pro­vo­dim u pita­nji­ma i tra­že­nju odgo­vo­ra poput svih dru­gih laika, a moj se umjet­nič­ki rad nas­to­ji ima­gi­na­tiv­no nado­ve­za­ti na tu rupu od zamiš­ljaj­nos­ti do činje­nič­nos­ti. Proces od isho­dič­nog pita­nja do reak­ci­je je ispu­njen „pre­vo­đe­nji­ma“ – u sušti­ni, ono što radim je da na sva­ko pro­gu­gla­no pita­nje dobi­jem neku vrstu opi­sa (sli­kov­nog, tek­s­tu­al­nog ili zvuč­nog) sli­ku ću pri­mje­ri­ce uba­ci­ti u OCR (opti­cal cha­rac­ter recog­ni­ti­on) ili pro­gram nami­je­njen išči­ta­va­nju tek­s­ta iz sli­ke, pri­mje­ri­ce .pdf doku­me­na­ta. Ako se u nje­ga uba­ci nasu­mič­na sli­ka, on će pro­izves­ti nasu­mič­ni tekst iz te sli­ke, i taj tekst može biti zvu­čan ako ga se uba­ci u obi­čan voice to text ser­vis, a pre­tvor­ba ide dalje ako se ta „reci­ta­ci­ja“ sni­mi i pre­tvo­ri ponov­no u tekst, sli­ku ili melo­di­ju. Cijeli pro­ces je onli­ne, ala­te koje koris­tim dos­tup­ni su svi­ma s inter­net­skom vezom i zanim­lji­vo mi je koris­ti­ti ih za gene­ri­ra­nje neo­če­ki­va­nih rezul­ta­ta. Ono što nisam oče­ki­va­la jest da će izvla­če­njem tih tabov­skih pro­ce­sa na zaseb­ne manje povr­ši­ne, desi­ti višes­loj­nost svje­tlos­ne infor­ma­ci­je. Noseći pri­je­nos­ni­ci rada su, osim zvuč­ni­ka, pro­jek­to­ri. Lomljenje pro­jek­ci­ja na manje papir­na­te povr­ši­ne i foli­je me dovo­de do dru­gih moguć­nos­ti: pro­jek­ci­je na foli­ju, pro­jek­ci­je na zid kroz foli­ju i nji­ho­ve zajed­nič­ke reflek­si­je – tre­će vrste ili kom­po­zi­ta ana­log­nog i digi­tal­nog. U VN‑u sam poku­ša­la koor­di­ni­ra­ti svje­tlos­ne situ­aci­je sa zvuč­ni­ma, pa se i moja navi­ga­ci­ja izme­đu jed­nog i dru­gog pre­tvo­ri­la u izved­be­ni čin.

Ono što uve­li­ke obi­lje­ža­va tvoj rad jest zna­ti­že­lja i intu­itiv­nost u pris­tu­pu, igra kao dio pro­ce­sa istra­ži­va­nja i pro­ces bez defi­ni­ra­nog kra­ja. Tako i tvo­je izved­be nekad zvu­če kao izra­zi­to muzi­kal­ne elek­tron­ske sklad­be, a nekad su to (a)ritmički dishar­mo­nič­ni agre­siv­ni šumo­vi. O čemu to ovisi?

- Medijska izne­na­đe­nja me odu­šev­lja­va­ju. Nisam oso­ba koja želi pro­du­ci­ra­ti teh­nič­ka savr­šens­tva. Nesavršenstva me iza­zi­va­ju i volim se posve­ti­ti medij­skim gre­ška­ma, nus­pro­duk­ti­ma pos­tav­lja­nja medi­ja u izvor­no nena­mi­je­nje­ne ulo­ge. Rezultat toga je u tom smis­lu nepre­dvi­div, lin­ko­vi dos­tup­ni kroz google tra­ži­li­cu algo­ri­tam­ski je pre­do­dre­đen mojim kolek­tiv­nim zani­ma­nji­ma. Nešto što ću naći na googleu, neću naći na bin­gu ili duc­k­duck gou, jer su nji­ho­vi algo­rit­mi druk­či­ji i narav­no, uve­li­ke ovi­se o poli­ti­ci na koji­ma se zas­ni­va­ju. Neki će zvu­ko­vi doći s onli­ne baza poda­ta­ka, neki s YouTube lin­ko­va, neki s onli­ne gene­ra­to­ra i raz­li­či­tih pro­gra­ma koje otkri­vam putem. Svaki od tih ala­ta koris­tim nasu­mič­no, i zato zvu­ko­vi osci­li­ra­ju od ugod­nih do neugod­nih. Nemam ih potre­bu modi­fi­ci­ra­ti. Sviđa mi se izvor­nost tog podat­ka, kak­va god ona bila i čini mi se da je naj­ve­ća vri­jed­nost koju pri­tom dobi­vam nepredvidljivost.

Dio si i grup­ne izlož­be „Sve što čuje­mo pos­tav­lja zah­tje­ve“ koja se otvo­ri­la 25. lip­nja u Galeriji Nova. Bi li nam pred­sta­vi­la kon­cept izlož­be i s čime ti sudje­lu­ješ u njoj?

- Krenuli smo radi­ti na pri­jed­lo­gu kon­cep­ta Martine Kontošić dva tjed­na pri­je loc­k­downa. U nemo­guć­nos­ti izla­ska iz stam­be­nog, osob­nog ili pri­vat­nog pros­to­ra, ili kon­kret­ni­je – dola­ska do gale­ri­je, u ana­log­noj neo­dos­tup­nos­ti, pri­bje­ga­vam rje­še­nju digi­tal­nih dos­tup­nos­ti – bilje­že­nju digi­tal­nih doga­đa­ja, ruta, pros­tor­nos­ti, ozra­čja i zvuč­nih oko­li­ša. Prihvaćajući zada­tos­ti pro­gra­ma (Sounds of Streetview – eks­pe­ri­men­tal­ni fra­mework tvrt­ke Amplifon, razvi­jen 2014. s namje­rom soni­fi­ci­ra­nja stre­etvi­ewa, pos­te­pe­no doda­jem zvuč­ne slo­je­ve unu­tar digi­tal­ne šet­nje od svog sta­na (Tratinska uli­ca) do gale­ri­je (Teslina 7). Šetnja je u ovom slu­ča­ju repre­zen­ta­ci­ja stvar­nos­ti – ona je dru­ga vrsta vizu­al­nog, a zvuk koji se pojav­lju­je u tom slu­ča­ju je, tako­đer, dru­ga vrsta zvuč­nog. Koristeći digi­tal­ni vizu­al, pre­tva­ram binar­ni poda­tak sli­ke u zvuk. Zvuk digi­tal­ne šet­nje upa­ru­jem s digi­tal­nim zvuč­nim oko­li­šem. Ideja je bila pro­pi­ta­ti zvuč­na supos­to­ja­nja unu­tar gale­rij­skog pros­to­ra, te s tim pre­du­miš­lja­jem stva­ra­ti rado­ve – svat­ko za sebe s obzi­rom na dru­gog. Zvučne izlož­be su kro­nič­no pos­tav­no zapos­tav­lje­ne. Nerijetko se deša­va da se zvuč­ni rado­vi u zajed­nič­kom pros­to­ru ne poštu­ju među­sob­no, a ovdje je pri­ča bila dru­ga­či­ja. Krenuli smo od inver­zi­je i obzi­ra pre­ma potre­ba­ma sva­kog rada, što se stvar­no cijeni.

Što je pred tobom u nared­nim mje­se­ci­ma i kamo te vodi rad i ti nje­ga: idej­no i materijalno?

- Posvećujem se nado­pu­nja­va­nju Fonoteke nečuj­nog, nadam se dub­lje pro­uči­ti živo­tinj­ske jezi­ke do kra­ja godi­ne u sklo­pu dru­gog pro­jek­ta za Touch me fes­ti­val u ruj­nu i ljet­nim gueril­la mikro pro­jek­ci­ja­ma. Teme koje me sada zani­ma­ju su živo­ti­nje pro­ro­či­ce, jezik, gla­sa­nja i fone­mi. U sklo­pu Radical Now pro­jek­ta kolek­ti­va M28 u Sisačkoj Galeriji Streigl istra­žu­jem olfak­tiv­na nas­lje­đa indus­trij­ske zone. S Ljubavnicama spre­ma­mo izlož­bu u Atelierima Žitnjak kra­jem godi­ne, dru­go pojav­lji­va­nje Sedme, nove lju­bav­ni­ce koju smo stvo­ri­li za vri­je­me Ekstravagantnih tije­la. Šećem i dalje pse po potre­bi, pazi­te na ježe­ve i skup­ljaj­te sme­će za sobom. Svako dobro.

Razgovarala Sabina SOFTIĆ

Fotografije Sara SALAMON

• Luana Lojić