Nadmoć zvuka u odnosu na sliku

04.08.2020.

U pone­dje­ljak 3. kolo­vo­za na HTV‑u je ponov­no pri­ka­za­na „Lisabonska pri­ča“ (1994), jedan od pos­ljed­njih bit­nih fil­mo­va zna­me­ni­tog nje­mač­kog reda­te­lja Wima Wendersa.

Junak fil­ma je ton­ski sni­ma­telj (Rudiger Vogler) koji na poziv pri­ja­te­lja reda­te­lja sti­že u Lisabon, kako bi sni­mao zvu­ko­ve za nje­gov novi film, ali tamo ga ne uspi­je­va pro­na­ći. Snimatelj se smje­šta u pri­ja­te­ljev stan i dok ga čeka poči­nje samos­tal­no radi­ti na zvu­ko­vi­ma, a isto­dob­no upoz­na­je i čla­no­ve gru­pe (Madredeus – koji su se upra­vo zahva­lju­ju­ći Wendersovom fil­mu zas­lu­že­no pro­bi­li na među­na­rod­noj sce­ni) koji rade glaz­bu za isti film.

„Lisabonska pri­ča“ sjaj­no pro­ži­ma pre­poz­nat­lji­ve Wendersove sas­toj­ke kao što su tema­ti­ka puto­va­nja, intros­pek­tiv­nost, medi­ta­tiv­nost i goto­vo nepos­to­je­ću nara­ci­ju, koja se više odvi­ja na duhov­noj nego na mate­ri­jal­noj razi­ni. U fil­mu je ite­ka­ko nazoč­na i Wendersova sklo­nost meta­film­skim ele­men­ti­ma, koja se oči­tu­je kroz liko­ve sni­ma­te­lja i reda­te­lja, kao i detalj­ne pri­ka­ze nji­ho­vog rada.

Zvuk je ovdje defi­ni­tiv­no bit­ni­ji od sli­ke, ne samo gle­da­ju­ći po tome koli­ko je film­skog vre­me­na dodi­je­lje­no ton­cu, a koli­ko reda­te­lju, nego i u kon­tek­s­tu stal­no pri­sut­ne sum­nje može li autor sli­kom izra­zi­ti ono što bi htio. Bolji poz­na­va­te­lji Wendersovog opu­sa vje­ro­jat­no su tak­vu autor­sku skep­su pre­ma moći pokret­nih sli­ka uoči­li i u nje­go­vom rani­jem fil­mu „Do kra­ja svi­je­ta“ (1991).

Vjerojatno zvu­či otr­ca­no, ali „Lisabonska pri­ča“ dois­ta je poput dobrog vina kojem godi­ne ne sme­ta­ju. Tijekom ponov­nog gle­da­nja pot­pis­ni­ku ovih reda­ka sje­la je bolje nego dav­nih 1990-ih.

 

Elvis Lenić