Predstavljanje knjige “Moja priča – Živim, postojim” Sonje Ritoša u Novigradu

21.08.2020.

Novigradski Muzej Lapidarium obi­lje­žio je Međunarodni dan muze­ja u svib­nju ove godi­ne izlož­bom nazi­va “Dajla…e poi ci sei tu Sonja”, posve­će­nom život­noj pri­či Sonje Ritoše, no budu­ći da knji­gu u tom peri­odu nije bilo mogu­će pred­sta­vi­ti bez same Sonje koja je bila u Puli, te nje­zi­ne kćer­ke, mul­ti­me­di­jal­ne umjet­ni­ce Lare Ritoše Roberts koja je bila u Londonu, nakon goto­vo tri mje­se­ca od izlož­be, služ­be­no pred­stav­lja­nje knji­ge “Moja pri­ča – Živim, pos­to­jim” odr­ža­no je u uto­rak, 18. kolovoza.

Brojni čla­no­vi rod­bi­ne, pri­ja­te­lji, poz­na­ni­ci, sumje­šta­ni, pri­sus­tvo­va­li su ovom doga­đa­ju, a rav­na­te­lji­ca muze­ja dr.sc Jerica Ziherl pojas­ni­la je da Sonja Ritoša, zna­ti­želj­na pjes­ni­ki­nja vedrog duha, u svo­joj knji­zi piše o proš­los­ti i sadaš­njos­ti, o sebi i dru­gi­ma, a ponaj­pri­je o obi­te­lji, o mjes­ti­ma i gra­do­vi­ma u koji­ma je kra­će ili dulje živje­la, o pri­je­đe­nim puto­vi­ma i osje­ćaj­nim iskus­tvi­ma koja je stek­la. “U svim tim tur­bu­lent­nim povi­jes­nim mije­na­ma sre­diš­nje zani­ma­nje nje­zi­ne pri­če je Pula, ali još više Dajla o kojoj piše s lju­bav­lju i topli­nom. Ova knji­ga nije ni auto­bi­ogra­fi­ja, ni memo­ar, ni bilo kak­va pre­ciz­na kro­no­lo­gi­ja, a ponaj­ma­nje povjes­ni­čar­ski i ide­olo­ški diskurs. Nije ni riječ o žen­skoj povi­jes­ti, iako ima niti rod­ne antro­po­lo­gi­je ozna­če­ne fra­za­ma o žen­skoj ulo­zi u kući. Knjiga “Moja pri­ča” pogled je na pri­je­đe­ni put jed­ne žene, nje­zi­no viđe­nje i saži­ma­nje osob­nih ljud­skih uspo­na, pado­va i pro­mje­na, rato­va, stra­da­nja, mize­ri­ja, nada­nja, iza­zo­va iden­ti­te­ta, nedvoj­be­nos­ti i tople čovječ­nos­ti. I na kon­cu, bez ikak­vih namje­ra izri­ca­nja sudo­va, tra­ga­nja za odgovorima.”

Urednik Božidar Cvenček ista­kao je: “Sam tekst kao tekst nije poseb­no slo­žen, ali je bilo neko­li­ko pro­ble­ma s koji­ma sam se susreo dok sam ga ure­đi­vao. Prije sve­ga tre­ba­lo je sve pos­lo­ži­ti kro­no­lo­ški, od dje­tinj­stva pre­ma sta­ros­ti, a kako se radi­lo o ruko­pis­noj ostav­šti­ni pisa­noj kroz cije­li život, to nije bio lak zada­tak, no u kon­zul­ta­ci­ja­ma s auto­ri­com i rav­na­te­lji­com u tome smo uspje­li. U tekst, koji spa­da u nekak­vu doku­men­ta­ris­tič­ku pro­zu, inter­ve­ni­ra­li smo u pri­mje­ri­ma gdje je bilo ponav­lja­nja, a nas­to­ja­li smo zadr­ža­ti reče­ni­ce od auto­ri­ce onak­vi­ma kak­ve su bile – intim­ne, jas­ne i direk­t­ne. Osobno su mi se u tek­s­tu naj­vi­še svi­dje­li pri­ka­zi gra­do­va i mjes­ta, a tu govo­ri­mo o Dajli, Puli, Beogradu, Vojvodini, te sama pri­ča o živo­tu jed­ne, rek­li bismo, obič­ne oso­be koja je mno­go toga pro­ži­vje­la, o živo­tu neka­da i sada, poseb­no kada raz­miš­lja­mo s kak­vim su se teško­ća­ma rani­je lju­di susre­ta­li i uspo­red­ba­ma s iza­zo­vi­ma s koji­ma se tre­nut­no suoča­va­mo u svijetu.”

Autorica svoj zapis zavr­ša­va rije­či­ma: “Sada kad sam u osam­de­set i osmoj godi­ni živo­ta, mogu samo reći kako se osje­ćam sret­nom što sam živa iako sam pro­ži­vje­la rato­ve, nesret­ne lju­ba­vi, uda­je i ras­ta­ve, boles­ti i smr­ti volje­nih, tuge i žalos­ti. U svo­jim pje­sma­ma, a poče­la sam ih pisa­ti kao dje­voj­či­ca, rije­či­ma, kiti­ca­ma i rima­ma poku­ša­vam izra­zi­ti i opi­sa­ti svo­je osje­ća­je i svoj život. U pos­ljed­nje vri­je­me naj­vi­še pišem o “mojoj” Dajli koja me i dalje ins­pi­ri­ra. I na kra­ju, a to si u ovim mojim godi­na­ma mogu dopus­ti­ti, mis­lim da sam shva­ti­la da je život samo jedan i da ga pra­te uspo­ni i pado­vi, lije­pe i ruž­ne stva­ri, boli i tuge, rođe­nja i smr­ti. I za to vri­je­di živjeti!”

Sonja Ritoša za kraj je pro­či­ta­la svo­ju pje­smu “Naša Dajla” čiji ulo­mak glasi:

 

“Istro naša, zem­ljo mila,

Dajlu si nam podarila,

pla­vim morem opasana.

Šumicama sa svih strana,

mas­li­ni­ci, vinogradi

ovdje vri­je­dan narod radi…”

Tekst i foto­gra­fi­je Lidija KUHAR