EPK Rijeka 2020: Izložba „Usijano more“ udruge Drugo more

24.08.2020.

Umjetničko seciranje mora rada

• „Usijano more“, sre­diš­nja izlož­ba pro­gram­skog prav­ca Dopolavoro pro­jek­ta Rijeka 2020., u dos­lu­hu s pos­tu­la­ti­ma pos­t­ko­lo­ni­jal­ne, femi­nis­tič­ke i eko­kri­ti­ke, pro­pi­tu­je rad, teh­no­lo­ški napre­dak i nevid­lji­ve, mahom opskur­ne i od oči­ju jav­nos­ti skri­ve­ne, eko­no­mi­je. U orga­ni­za­ci­ji udru­ge Drugo more, izlož­ba je otvo­re­na 20. kolo­vo­za u pros­to­ri­ja­ma Eksport drva, a može se posje­ti­ti do 31. lis­to­pa­da 2020. godi­ne. Izlagačima more, kao zajed­nič­ki meta motiv grup­ne izlož­be, pred­stav­lja pros­tor išči­ta­va­nja buduć­nos­ti rada, logis­tič­kih sus­ta­va i novih eko­nom­skih kon­ce­pa­ta, pri čemu razot­kri­va­njem i pro­ble­ma­ti­zi­ra­njem pri­ta­je­nih pro­ce­sa koji se na nje­mu ili ispod nje­ga odvi­ja­ju, odmi­ču nje­go­vom ploš­nom i pojed­nos­tav­lje­nom poima­nju. Iako su rado­vi uok­vi­re­ni morem, motiv je ras­lo­jen na dvje­ma razi­na­ma: dok je jed­noj sku­pi­ni umjet­ni­ka u foku­su dos­lov­no zna­če­nje mora, dru­ga istra­žu­je elas­tič­nost nje­go­vog meta­fo­rič­kog poten­ci­ja­la pove­zu­ju­ći ga s flu­id­noš­ću i lik­vid­noš­ću novih eko­no­mi­ja. Promatrano iz te per­s­pek­ti­ve, more pos­ta­je ozna­či­te­ljem nepre­gled­nos­ti inter­net­skih bes­pu­ća, nesi­gur­nos­ti digi­tal­nog rada na plat­for­ma­ma poput druš­tve­nih mre­ža te nepres­ta­nog buja­nja infor­ma­ci­ja i pro­di­ra­nja zapad­nog zna­nja u neza­pad­ne zem­lje što napo­s­ljet­ku može doves­ti do novih obli­ka imperija.

Predstavnica Drugog mora Ivana Katić, direk­to­ri­ca Rijeke 2020 Irena Kregar Šegota i zamje­nik riječ­kog gra­do­na­čel­ni­ka Marko Filipović na otvo­re­nju izlož­be slo­ži­li su se da je more važ­no pita­nje luč­kog gra­da pa su upi­si­va­nje izlož­be ovak­vih temat­skih pre­oku­pa­ci­ja u kul­tur­nu mapu Rijeke pove­za­li s iden­ti­tet­skom okos­ni­com, odnos­no kolek­tiv­nim iden­ti­te­tom grada.

Kustosica izlož­be, nje­mač­ka teore­ti­čar­ka i direk­to­ri­ca eks­pe­ri­men­tal­ne plat­for­me Hartware MedienKunstVerein, Inke Arns osvr­nu­la se na neo­če­ki­va­nu vezu buduć­nos­ti rada i mora, no nje­go­va bli­zi­na zgra­di Export drva i iden­ti­tet­ski sloj Rijeke kao luč­kog gra­da bili su ključ­ni čim­be­ni­ci pri izbo­ru krov­ne teme izlož­be. Kustosica je napo­me­nu­la da sli­ka mora nas­to­ji izbje­ći nje­go­ve kli­še­izi­ra­ne i roman­ti­čar­ske zamiš­lja­je pa je more rada usi­ja­no logis­ti­kom, novim eko­no­mi­ja­ma, infras­truk­tu­ra­ma i kri­mi­na­lom. Stoga auto­ri raz­ma­tra­ju pro­ble­me poput dubo­ko­mor­skog ruda­re­nja, ultra-liber­ta­ri­jan­skih seas­te­an­ding start upo­va, off sho­re porez­nih oaza, buja­nja ama­ter­ske por­no­gra­fi­je, pirat­stva i obr­nu­tog inže­nje­rin­ga. U kon­tek­s­tu poto­njeg zanim­ljiv je rad „Shanzai Archaeology“ fran­cu­sko – polj­skog kolek­ti­va DISNOVATION.ORG s čijim se šare­ni­lom izlo­že­nih mobil­nih tele­fo­na posje­ti­te­lji susre­ću odmah po ula­sku u pros­to­ri­je Eksport drva. U lek­sič­ko seman­tič­kom smis­lu shan­zai u kine­skom jezi­ku pokri­va zna­čenj­sko polje kri­vo­tvo­re­nih potro­šač­kih pro­izvo­da, a shan­zai tvrt­ke uglav­nom pro­izvo­de nedo­pu­šte­ne pro­mje­ne zaštit­nih zna­ko­va i pobolj­ša­ne kopi­je, mahom u podru­čju elek­tro­ni­ke, pa su izlo­že­ne kri­vo­tvo­ri­ne mobil­nih tele­fo­na pos­tav­lje­ne u svr­hu pro­pi­ti­va­nja pirat­stva, ubr­za­nog mul­ti­pli­ci­ra­nja pro­izvo­da i uvje­ta rada s dru­ge, pirat­ske, stra­ne zakona.

Zanimanje za poeti­ke novih ide­olo­gi­ja išči­ta­va­mo u radu „The Seasteaders“ ame­rič­ko-nje­mač­kog autor­skog para Jacoba Hurwitz-Goodmana i Danijela Kellera koji su u jed­no­ka­nal­nom videu pred­sta­vi­li naiz­gled uto­pij­sku ide­ju mili­jar­de­ra Petera Thiela. Vođen inten­ci­jom bije­ga od poli­ti­ke, osmis­lio je izgrad­nju samo­odr­ži­vog plu­ta­ju­ćeg gra­da na oto­ci­ma Francuske Polinezije. „The Seasteaders“ kri­tič­ki sagle­da­va nje­gov pro­jekt, upo­zo­ra­va­ju­ći na moguć­nost teh­no­lo­škog kolo­ni­ja­liz­ma do kak­vog bi Thielov novo­tvo­re­ni sus­tav doveo. Postkolonijalna pot­ka pri­sut­na je i u osam­na­es­to­mi­nut­nom videu likov­ne umjet­ni­ce Tabite Reazire „Deep Down Tidal“ koji pro­pi­tu­je kolo­ni­za­ci­ju uma posred­stvom elek­tro­nič­kog kolo­ni­ja­liz­ma. Problematika rada oči­tu­je se u neko­li­ko puta ponov­lje­noj reče­ni­ci „Zapad očaj­nič­ki tre­ba nova mjes­ta koja će kolo­ni­zi­ra­ti“ koja i razot­kri­va kon­tu­re novog obli­ka kolo­ni­ja­liz­ma. Naime, inten­ci­ja za posje­do­va­njem zem­lje zamje­nju­je se željom za posje­do­va­njem uma. Medijske plat­for­me ide­al­no su oruž­je kojim Zapad u saidov­skom smis­lu ubriz­ga­va svo­je nor­ma­ti­ve i infor­ma­ci­je u kolek­tiv­nu svi­jest neza­pad­nih naro­da, pri čemu se stva­ra feti­ši­za­ci­ja zapad­nih kul­tur­nih obra­za­ca i odba­ci­va­nje pret­ko­lo­ni­jal­nog iden­ti­te­ta i ani­mis­tič­kih vri­jed­nos­ti indi­ge­nis­tič­kih naroda.

Težnja za raz­mon­ti­ra­va­njem kul­tur­nih ima­gi­na­ri­ja i ispi­ti­va­njem rod­nih i ras­nih gra­ni­ca temat­ske je pre­oku­pa­ci­je vide­oins­ta­la­ci­je „Technologies of Care“ tali­jan­ske umjet­ni­ce Elise Giardine Papa usmje­ri­la pre­ma polo­ža­ju neza­pad­nih fre­elan­cer rad­ni­ka u ame­rič­kim i europ­skim tvrt­ka­ma. Na četi­ri­ma pun­k­to­vi­ma gle­da­te­lji mogu čuti inter­v­jue s rad­ni­ci­ma koji nude digi­tal­ne uslu­ge vir­tu­al­nih lju­bav­ni­ka, feti­ša, emo­ci­onal­ne pot­po­re, ili pred­stav­ni­ka služ­be za koris­ni­ke. Umjetnica upu­ću­je na dis­kri­mi­ni­ra­juć polo­žaj neza­pad­nih rad­ni­ka koji su pri­mo­ra­ni uskla­di­ti nagla­sak suk­lad­no vrsti onli­ne uslu­ge koju pru­ža­ju. Tako dje­lat­ni­ci služ­be za koris­ni­ke, kako bi pri­do­bi­li povje­re­nje koris­ni­ka, mora­ju imi­ti­ra­ti ame­rič­ki nagla­sak, a vir­tu­al­ni lju­bav­ni­ci uglav­nom špa­njol­ski ili neki, ame­rič­kim koris­ni­ci­ma, egzo­tič­ni nagla­sak. Prakse egzo­ti­zi­ra­nja, na što ova ins­ta­la­ci­ja upu­ću­je, otva­ra­ju praz­na mjes­ta koja se lako popu­nja­va­ju kse­no­fo­bi­jom i rasiz­mom te zaoš­tra­va­ju ras­ne, rod­ne i naci­onal­ne binar­ne opozicije.

Izložba je dubo­ko uro­nje­na u pos­tu­la­te eko kri­ti­ke pri čemu se ana­li­zi­ra antro­po­cen­tri­zam i eko­lo­ška vizi­ja buduć­nos­ti u doba antro­po­ce­na. More je pri­ka­za­no kao teri­to­rij koji čovje­čans­tvo pri­pi­su­je sebi, ne raz­miš­lja­ju­ći o autoh­to­nim vrsta­ma pa izlo­že­ni rado­vi raz­ma­tra­ju pro­ble­me poput poras­ta razi­ne mora, vode­nih povr­ši­na natop­lje­nih naf­tom, infras­truk­tu­ra pod­mor­skih optič­kih kabe­la koji pre­no­se­ći digi­tal­ne sig­na­le znat­no ošte­ću­ju­ći oce­an­sko dno i sl. U kon­tek­s­tu eko­lo­ške priz­me zanim­lji­vo je spo­me­nu­ti film­ski esej „Europium“ fil­ma­ši­ce i znans­tve­ni­ce Lise Rave koji pro­pi­tu­je isko­ri­šta­va­nje rijet­kog zem­nog meta­la Europija. Naime, fosfo­res­cent­na boja meta­lu daje viso­ku pla­tež­nu vri­jed­nost pa je metal ključ­na siro­vi­na za pro­izvod­nju impe­ra­ti­va moder­nog zapad­nog druš­tva; ekra­na u boji. Fluorescentno svoj­stvo Europija koris­ti se i u doka­zi­va­nju auten­tič­nos­ti europ­skih nov­ča­ni­ca. Uzimajući u obzir masov­nu pro­izvod­nju i tež­nje suvre­me­nog druš­tva za digi­tal­nim ekra­ni­ma i nov­cem, ne čudi potre­ba za veli­kim koli­či­na­ma meta­la. Europij se isko­pa­va iz mor­skog dna pri čemu iska­pa­nje uni­šta­va i istreb­lju­je autoh­to­ne popu­la­ci­je i vrste, no to za sus­tav koji vred­nu­je novac više od izu­mi­ra­nja eko­sus­ta­va i koji žudi za blis­ta­voš­ću digi­tal­nih ekra­na, oči­to, ne zna­či mnogo.

Izložba „Usijano more“ dvo­ja­ko pris­tu­pa kon­cep­tu rada. S jed­ne stra­ne, auto­ri inten­ci­ra­ju nje­go­vo ana­li­tič­ko pro­ma­tra­nje u vre­me­nu ubr­za­nih teh­no­lo­gi­ja pa izlož­ba ima evi­den­cij­sku ulo­gu u pri­ka­zu novih eko­no­mi­ja i nji­ho­vih pos­lje­di­ca, s dru­ge stra­ne, inten­ci­ja pre­ma pounu­traš­nje­nim per­s­pek­ti­va­ma nudi kri­tič­ku oštri­cu novim obli­ci­ma impe­ri­ja, kolek­tiv­noj rav­no­duš­nos­ti eko­lo­ške svi­jes­ti, antro­po­cen­triz­mu i zaoš­tre­nim binar­nim opo­zi­ci­ja­ma koje sus­ta­vi sadaš­njos­ti i buduć­nos­ti rada formiraju.

Tekst Glorija MAVRINAC

Fotografije G. MAVRINAC, M. JURCAN i V. JURCAN