“Rijetko koji film može danas biti zatvoren bez koprodukcije”

• Film „Tereza 37“ reda­te­lja Danila Šerbedžije, po sce­na­ri­ju Lane Barić, tri­jum­fi­rao je na netom zavr­še­nom 67. Pulskom film­skom fes­ti­va­lu. Lana je dobi­la Zlatnu Arenu za sce­na­rij, Ivana Roščić za spo­red­nu žen­sku ulo­gu, „Tereza 37“ je nagra­đe­na Velikom Zlatnom Arenom za naj­bo­lji film, a Šerbedžija Zlatnom Arenom za reži­ju. Bio je to više no dobar povod za raz­go­vor s uspješ­nim redateljem.

67. Festival i dodje­la nagra­da je iza nas. Jesu li se sleg­nu­li doj­mo­vi, kak­ve su reak­ci­je na toli­ke Zlatne Arene za film „Tereza 37“ koji si režirao?

- Dojmovi su se sle­gli, reak­ci­je su super. Zaista su me obra­do­va­le broj­ne čes­tit­ke od zna­nih i nez­na­nih. To mi je jedan poka­za­telj da smo napra­vi­li nešto dobro i da naš gole­mi trud nije bio uzaludan.

Kako je dobi­ti novac u ova, za film i opće­ni­to kul­tu­ru, teška vre­me­na? Hoće li 30.000 kuna biti dobar poti­caj i pomoć u dalj­njem radu ili je to tek kap u moru kada je riječ o radu na fil­mu i nje­go­vom financiranju?

- Novac za film je uvi­jek teško dobi­ti. Prvo mora pro­jekt pro­ći na HAVC-ovom natje­ča­ju, a kas­ni­je se još mora zatva­ra­ti kons­truk­ci­ja i tra­ži­ti kopro­du­cent. Rijetko koji film može danas biti zatvo­ren bez kopro­duk­ci­je. Što se tiče nagra­de od 30.000 kuna, veoma sam zahva­lan na njoj, dio nova­ca bit će ulo­žen u pro­mo­ci­ju fil­ma a dio ide u kasi­cu prasicu.

„Tereza 37“ prvi je film koji si radio po tuđem sce­na­ri­ju, čime te pri­vuk­la priča?

- Lana je napi­sa­la odli­čan sce­na­rij. Od prvog tre­na kad sam sce­na­rij pro­či­tao znao sam da želim radi­ti ovaj film. Privukla me jed­na topla ljud­ska pri­ča u kojoj ima i teških i lije­pih tre­nu­ta­ka. Općenito naj­vi­še volim pri­če koje u sebi ima­ju i smi­jeh i tugu, kako bi Momčilo Popadić rekao: šaka suza, vri­ća smija.

Pula je jedi­ni Festival u ova neiz­vjes­na  vre­me­na koji se odr­žao – zna­če li ti išta onli­ne pro­jek­ci­je tj. sudje­lo­va­nje na Festivalima koji se odr­ža­va­ju na taj način?

- Online pro­jek­ci­ja su kraj­nja meto­da odr­ža­va­nja fes­ti­va­la živim i to me jako žalos­ti. Više podr­ža­vam fes­ti­va­le koji su se skroz odgo­di­li nego one koji su odlu­či­li ići onli­ne. Film radi­mo za kina. Potpuni doživ­ljaj fil­ma je jedi­no na veli­kom plat­nu. Nadam se da će se ova situ­aci­ja usko­ro doves­ti u neku nor­ma­lu i da će lju­di opet kre­nu­ti na fes­ti­va­le i u kina. Film radi­mo za publiku.

Je li ti lju­bav za film usa­dio otac? I je li bilo teško ili, pak poti­caj­no odras­ta­ti u nje­go­voj sjeni?

- Naravno, kad od malih nogu ideš po film­skim seto­vi­ma on ti se uvu­če pod kožu. Ponekad je bilo teško odras­ta­ti u nje­go­voj sje­ni, ali s vre­me­nom sam se navi­kao. Nekad mi je stra­ho­vi­to sme­ta­lo kad bi se u druš­tvu pote­gao raz­go­vor: „znaš čiji je on sin“. Koliko mi je pre­zi­me pomo­glo, toli­ko mi je u nekim situ­aci­ja­ma i odmo­glo tako da sam, mogu tako reći, s tim na pozi­tiv­noj nuli.

Tvoj debi­tant­ski igra­ni film „72 dana“, iza­bran je za hrvat­ski film za naj­bo­lji film na stra­nom jezi­ku na 84. dodje­li nagra­da Akademije, ali nije ušao u uži izbor. Kakvo je to bilo iskustvo? 

- Jako je teško malom fil­mu i to još s ovih pros­to­ra tak­mi­či­ti se s izu­zet­no boga­ti­jim pro­jek­ti­ma. Ulazak u uži krug naj­vi­še ovi­si o lobi­ra­nju, bro­ju pro­jek­ci­ja u Los Angelesu i poprat­nim doga­đa­nji­ma. Naši fil­mo­vi se ne mogu tak­mi­či­ti s koli­či­nom nova­ca koji neki dru­gi tro­še na pro­mo­ci­ju. Opet, sve je mogu­će i nadam se da će usko­ro neki naš igra­ni film ući u uži krug. Zašto ne?

Baviš se i glaz­bom, je li ti ona dra­ža od fil­ma? Uspijevaš li (pre)živjeti samo od bav­lje­nja umjet­noš­ću i kako se nosiš s radom u doba pandemije?

- Da, glaz­bom se bavim od svo­je šes­na­es­te godi­ne kad sam počeo svi­ra­ti u ben­du Greaseballs. Još uvi­jek smo aktiv­ni i pri­pre­ma­mo dru­gi album. Također imam i bend Luni Megumi a svi­rao sam i u Livio Morosin ben­du, neko vri­je­me i s ocem. U zad­nje vri­je­me više ne stig­nem svi­ra­ti s Radetom i Zapadnim kolo­dvo­rom, pre­vi­še je pos­la. Uživam u glaz­bi jer nema do osje­ća­ja kad svi­raš s pri­ja­te­lji­ma na bini. Teško je pre­ži­vje­ti samo od umjet­nos­ti. Imam posao i redov­nu pla­ću i to mi pru­ža neku sigur­nost. Naravno, ova pan­de­mi­ja je uve­la nesi­gur­nost u naš posao, kina ne rade, fes­ti­va­li se otka­zu­ju, ali nadam se da će to ubr­zo završiti.

Pula ti je poput doma, s obzi­rom na to da si tu čes­to bora­vio. Sad si u Zagrebu. Kako ti je vra­ti­ti se ovdje, pok­lo­ni­ti se pred „svo­ji­ma“ i to baš u Areni? Je li Zagreb ipak zahval­ni­ji za rad na filmu?

- U Puli se zais­ta osje­ćam kao kod kuće, imam puno pri­ja­te­lja i uvi­jek mi je gušt doći tu. Ipak sam tu pro­veo dos­ta godi­na. Što se rada tiče, narav­no da je veći­na pos­la u Zagrebu, ali Hrvatska je mala, stig­neš za par sati svug­dje tako da to više nije toli­ki problem.

Na čemu sad radiš, koji su ti dalj­nji planovi? 

- Imam par pro­je­ka­ta, toč­ni­je ide­ja. Jednu od njih ću oda­bra­ti i poče­ti razvi­ja­ti. Također, nadam se da se fes­ti­va­li zaka­za­ni za jesen neće otka­za­ti pa ću malo i puto­va­ti s fil­mom. Uz to, pola­ko pri­pre­mam s ben­dom novi album. Posla uvi­jek ima.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije iz arhi­ve Pula Film Festivala

• 67. Pulski filmski festival
• Danilo Šerbedžija