Artikuliranje urbanosti kroz glazbu

• Ova je godi­na, una­toč poz­na­tim pote­ško­ća­ma, vrlo plod­na za pul­sku muzi­ko­lo­gi­nju i izvan­red­nu pro­fe­so­ri­cu na Muzičkoj aka­de­mi­ji u Puli Ladu Duraković. Nakon što joj je kon­cem proš­le godi­ne Hrvatsko muzi­ko­lo­ško druš­tvo  obja­vi­lo mono­gra­fi­ju “Glazba kao odgoj­no sred­stvo u for­mi­ra­nju ‘soci­ja­lis­tič­kog čovje­ka’: nas­ta­va glaz­be u osnov­nim ško­la­ma u Hrvatskoj (1945. – 1965.)”, iz tiska su pri­je neko­li­ko mje­se­ci izaš­le i dvi­je nje­zi­ne knji­ge, “Zaboravljena glaz­ba: Pula 1900.- 1950”, te „Franz Lehár – kapel­nik car­ske i kra­ljev­ske mor­na­ri­ce u Puli (1894 – 1896)“ koju je pisa­la s kole­gi­com izv. prof. dr. Marijanom Kokanović Marković s Akademije umet­nos­ti iz Novog Sada.

Tri objav­lje­ne knji­ge u manje od godi­nu dana, ali za nji­hov je nas­ta­nak sigur­no tre­ba­lo puno više vremena…

- Objavljivanje tri­ju knji­ga u krat­kom vre­men­skom raz­dob­lju je rezul­tat slu­čaj­nos­ti. Knjiga o glaz­be­nom obra­zo­va­nju u ranom soci­ja­liz­mu nas­ta­ja­la je u sklo­pu istra­ži­vač­kog pro­jek­ta Centra za kul­tu­ro­lo­ška istra­ži­va­nja soci­ja­liz­ma pul­skog Sveučilišta „Stvaranje soci­ja­lis­tič­ko­ga čovje­ka. Hrvatsko druš­tvo i ide­olo­gi­ja jugos­la­ven­sko­ga soci­ja­liz­ma“ na kojem sam radi­la od 2013. do 2016 .godi­ne a koji je finan­cij­ski podu­pr­la Hrvatska zak­la­da za zna­nost. Nakon toga sam inten­ziv­no s kole­gi­com Marijanom radi­la na rekons­truk­ci­ji Lehárovih anga­žma­na u Puli te na ana­li­zi nje­go­vih dje­la napi­sa­nih ovdje i ta je knji­ga iz tiska izaš­la lje­tos u izda­nju PPMI. „Zaboravljena glaz­ba“ je pak nas­ta­ja­la jako dugo, dva­de­se­tak godi­na. Knjiga govo­ri o manje poz­na­tim oso­ba­ma i doga­đa­ji­ma iz prve polo­vi­ne 20. st. Rad na tak­voj temi izmi­če zavr­šet­ku, jer istra­žu­ju­ći stal­no naila­ziš na nove podat­ke koje valja „ugra­di­ti“: u jed­nom tre­nut­ku sam pre­sjek­la i odlu­či­la sam je tiska­ti, u nadi da će pos­lu­ži­ti kao dobar temelj za dalj­nja istra­ži­va­nja koji ja naža­lost nisam ima­la. Knjiga će biti pred­stav­lje­na jed­nom kad to situ­aci­ja bude dozvoljavala.

Ovih si dana zako­ra­či­la i u novu stu­dij­sku godi­nu na pul­skoj Muzičkoj aka­de­mi­ji, gdje si izvan­red­na pro­fe­so­ri­ca. Nastava je, kao i u ško­la­ma, pri­la­go­đe­na, te se dije­lom odvi­ja on-line. Kako je radi­ti u tim „novo­nor­mal­nim“ uvjetima?

- Prekid kon­tak­t­ne nas­ta­ve nas je sve zate­kao, svi smo ad hoc mora­li pro­na­ći odgo­va­ra­ju­će kana­le za odr­ža­va­nje pre­da­va­nja, a na muzič­kim aka­de­mi­ja­ma je nas­ta­va spe­ci­fič­na i to je bilo mno­gi­ma pri­lič­no zah­tjev­no. Kad govo­ri­mo o kva­li­te­ti on-line rada, tu su, vje­ru­jem, pre­sud­ne bile pret­hod­no ste­če­ne vje­šti­ne poje­di­nih pro­fe­so­ra i nji­ho­vo poz­na­va­nje infor­ma­cij­sko-komu­ni­ka­cij­skih plat­for­mi. Studenti su dobro reagi­ra­li i pri­la­go­di­li se bez većih pro­ble­ma. U novu je aka­dem­sku godi­nu, po mom miš­lje­nju tre­ba­lo ući raču­na­ju­ći na mogu­će pove­ća­nje bro­ja zara­že­nih i ponov­ni rad on-line i ulo­ži­ti u edu­ka­ci­ju nas­tav­nog osob­lja. Svakako bi tre­ba­lo u buduć­nos­ti osmis­li­ti kole­gi­je za ospo­sob­lja­va­nje i pre­da­va­ča i stu­de­na­ta – budu­ćeg peda­go­škog kadra – kako bismo slič­ne iza­zo­ve doče­ka­li sprem­ni. U ovom tre­nut­ku svu nas­ta­vu izvo­dim on-line. Zbog spe­ci­fič­nos­ti kole­gi­ja koji izi­sku­ju kom­bi­na­ci­ju govo­ra i glaz­be to je pri­lič­no zah­tjev­no. S obzi­rom da nas je „novo nor­mal­no“ u većoj mje­ri pri­mo­ra­lo na bora­vak u kući, koris­tim vri­je­me za stje­ca­nje novih zna­nja i vje­šti­na, koris­no je i zabavno.

U jed­nom rani­jem znans­tve­nom ese­ju iz 2013., u kojem si pred­sta­vi­la Antonia Illersberga i Maria Carlina, dva glaz­be­na tale­na­ta koje svi­jet štu­je, a Pula ‑u kojoj su stva­ra­li – ih zabo­rav­lja, napi­sa­la si  „Mijene držav­nih sus­ta­va uro­di­le su i izgrad­njom plu­ral­nog kul­tur­nog pros­to­ra u kojem je glaz­ba, kao jedan od teme­lja arti­ku­la­ci­je urba­nog iden­ti­te­ta gra­da, ima­la veli­ku ulo­gu.“ Doista, što bi Pula bila bez glaz­be? Kako glaz­ba arti­ku­li­ra urba­ni iden­ti­tet i koli­ko je u tome utje­caj ide­olo­gi­je bio pri­su­tan nekad, a koli­ko danas?

- Što bi Pula bila bez glaz­be? – teško se to može zamis­li­ti, ona je kana­li­zi­ra­la kul­tur­nu izgrad­nju gra­da, obli­ko­va­la ga kao urba­ni pros­tor. Ako pogle­da­mo ozbilj­no glaz­be­ne prak­se (koje se sma­tra­ju naj­e­lit­ni­jim i pos­lje­dič­no usmje­re­nim na malo­broj­nu publi­ku), na koje sam ja foku­si­ra­na u svom istra­ži­vač­kom radu, pa ću samo o nji­ma i govo­ri­ti, one su u Puli odav­no u veli­koj mje­ri bile okre­nu­te široj jav­nos­ti. Reprezentativni Mornarički orkes­tar koji je dje­lo­vao od sre­di­ne 19. sto­lje­ća pa do slo­ma Austrougarske je redo­vi­to svi­rao na otvo­re­nom. Izvodili su uz popu­lar­ne ple­so­ve i korač­ni­ce i sim­fo­nij­ske poeme i uver­ti­re, dije­lo­ve iz ope­ra, balet­ne suite i raz­li­či­ta orkes­tral­na dje­la manjeg opse­ga. Značaj orkes­tra se u veli­koj mje­ri ogle­dao u  popu­la­ri­za­ci­ji ozbilj­no glaz­be­nog reper­to­ara i u glaz­be­noj edu­ka­ci­ji širih slo­je­va sta­nov­niš­tva. Između dva­ju rato­va, za tali­jan­ske vla­da­vi­ne kao i nakon Drugog svjet­skog rata, jako se puno radi­lo na demo­kra­ti­za­ci­ji glaz­be­nog živo­ta, na tome da se ona pri­bli­ži svim slo­je­vi­ma druš­tva, prvo pod ges­lom „anda­re ver­so il popo­lo“ (ići usu­sret naro­du), a kas­ni­je pod slič­nim – „umjetnost/glazba/kultura naro­du“. Podudarnost je bila u patro­na­tu poli­ti­ke nad svim seg­men­ti­ma glaz­be­nog živo­ta. Veze izme­đu glaz­be i poli­ti­ke bile su otvo­re­ne, nepri­kri­ve­ne, sis­te­mi su glaz­bu sma­tra­li kao dobro­doš­lu pomoć, savez­ni­ka, podr­šku pa su je pos­lje­dič­no usmje­ra­va­li, pra­ti­li, poku­ša­va­li drža­ti pod kon­tro­lom. Zajednička toč­ka je bio poku­šaj da ju se uči­ni bli­skom što širem slo­ju sta­nov­niš­tva, pose­bi­ce rad­niš­tvu. Fašistička je vlast kao i vlast u soci­ja­liz­mu pre­poz­na­la Arenu kao odli­čan ambi­jent za taj podu­hvat i nji­ho­vim su posred­stvom zapra­vo Puljani u oba raz­dob­lja pro­fi­ti­ra­li, jer su ima­li pri­li­ke vidje­ti i čuti mno­ge poz­na­te oper­ne i balet­ne umjet­ni­ke koji sigur­no ne bi gos­to­va­li u malo­me, osi­ro­ma­še­nom gra­du da to nije bila poli­tič­ka volja.

Razlika je pak bila u tome što je faši­zam pre­fe­ri­rao sofis­ti­ci­ra­ni­je žan­ro­ve i for­me, inzis­ti­rao na komor­noj i orkes­tral­noj glaz­bi – a u tome je opet poli­ti­ka ima­la ključ­nu ulo­gu. Trebalo je poka­za­ti svi­je­tu da Talijani nisu samo zem­lja teno­ra i man­do­li­nis­ta (ta je uvri­je­že­na pre­dodž­ba Ducea pri­lič­no frus­tri­ra­la) nego da su apso­lut­no nad­moć­ni u svim glaz­be­nim vrsta­ma. U soci­ja­liz­mu su pak skla­da­telj­sko-teh­nič­ka sred­stva mora­la biti skrom­na i pojed­nos­tav­lje­na da bi se na taj način napra­vi­la veza umjet­nos­ti s obič­nim lju­di­ma, cilj je bio stvo­ri­ti rad­nič­ku kul­tu­ru i umjet­nost. U glaz­be­nom stva­ra­laš­tvu je tako­đer pos­to­ja­la raz­li­ka, iako Pula nije repre­zen­ta­tiv­ni uzo­rak za pra­će­nje glaz­be­ne pro­duk­ci­je jer je goto­vo i nije bilo, ali se opće­ni­to može reći da fašiz­mu nije uspje­lo „izu­mi­ti“ neku svo­ju spe­ci­fič­nu glaz­bu, dok se za neka dje­la nas­ta­la nakon rata nedvoj­be­no može reći da su pro­dukt socre­aliz­ma. Ono što je meni (kao neko­me tko je dugo radio u medi­ji­ma) bilo poseb­no zanim­lji­vo je raz­li­ka  u novin­skim diskur­su – napi­si o glaz­bi u fašiz­mu su tek­s­to­vi pov­la­đi­va­nja, apo­lo­gi­je, novi­nar­sko je pos­la­nje jed­no­glas­no hva­lje­nje, u nji­ma nema puno mjes­ta za kri­ti­ku, jer se sva­ka kri­ti­ka veza­na uz glaz­be­na doga­đa­nja tuma­či kao kri­ti­ka vlas­ti koja sto­ji iza njih. Kritika pos­li­je­ra­ća je pak dru­ga­či­ja, usmje­re­na na uka­zi­va­nje na nedos­tat­ke koje valja ispra­vi­ti i tre­ba je shva­ti­ti kao sti­mu­la­ci­ju za dalj­nji rad, za bolji­tak glaz­be­nog života.

Što se škol­s­tva tiče, u među­ra­ću je dje­lo­va­la neko vri­je­me glaz­be­na ško­la „Rossini“, bila je pre­pu­šte­na na milost i nemi­lost grad­skoj upra­vi koja joj nije mogla a ni želje­la pomo­ći. Glazbenoj se ško­li Ivana Matetića Ronjgova koja je bila držav­na ško­la narav­no, sve­srd­no poma­ga­lo i ona i nje­zi­ni vri­jed­ni pro­fe­so­ri su odi­gra­li ključ­nu ulo­gu u glaz­be­noj buduć­nos­ti gra­da i u ono­me što ima­mo danas. Tijekom ins­ti­tu­ci­ona­li­za­ci­je fašis­tič­kog reži­ma glaz­be­na su doga­đa­nja bila u ruka­ma raz­nih impre­sa­ri­ja, lju­di iz stru­ke, što je vri­je­me više odmi­ca­lo, poli­ti­ka je sve više pre­uzi­ma­la orga­ni­za­ci­ju u svo­je ruke. U soci­ja­liz­mu je pak obrat­no, u for­ma­tiv­nom raz­dob­lju sva doga­đa­nja su čvr­sto u ruka­ma poli­ti­ke, kas­ni­je ste­ge popu­šta­ju i glaz­be­ni život kana­li­zi­ra­ju lju­di  iz pro­fe­si­je koji vla­da­ju zana­tom. Ovo je bio duga­čak odgo­vor na tvo­je pita­nje a zapra­vo se može skra­ti­ti na jed­nu reče­ni­cu – sve su temelj­ne inter­ven­ci­je u glaz­be­nom živo­tu u proš­los­ti bile rezul­tat neke ide­olo­ške strategije/eksplicitne ili pri­kri­ve­ne. Ovo što nam se na podru­čju ozbilj­ne glaz­be (ne volim je nazi­va­ti ni ozbilj­nom ni kla­sič­nom, ponaj­ma­nje dobrim sma­tram izraz umjet­nič­ka, ali nema odgo­va­ra­ju­ćeg ter­mi­na) danas doga­đa je tako­đer rezul­tat poli­tič­ke volje (ili izos­tan­ka iste). Slažem se da je glaz­be­ni život Pule bio i ostao inten­zi­van, una­toč nedos­ta­ci­ma poput pro­fe­si­onal­nih repro­duk­tiv­nih tije­la – i tu se opet vra­ća­mo na poli­tič­ku volju. Da je ona pos­to­ja­la, ima­li bismo danas pro­fe­si­onal­ni orkes­tar, bar komor­ni, a to bi onda pogo­do­va­lo i stva­ra­nju nekog skrom­nog oper­nog ansam­bla što bi bilo neo­p­hod­no za grad s Muzičkom akademijom…

U gore nave­de­nom ese­ju nagla­si­la si i ovo: „o osob­nos­ti­ma koje su svo­jim zna­njem, podu­zet­noš­ću i glaz­be­nom nada­re­noš­ću taj iden­ti­tet gra­di­li zna­mo jako malo. Sustavnijih i sve­obu­hvat­ni­jih muzi­ko­lo­ških stu­di­ja novi­je i suvre­me­ne povi­jes­ti nema mno­go i uglav­nom su usre­do­to­če­ne na raz­ma­tra­nja poje­di­nih seg­me­na­ta glaz­be­nog živo­ta, poput repro­duk­ci­je, škol­s­tva i publi­cis­ti­ke. Nedostatak tek­s­to­va i publi­ka­ci­ja koje bi sadr­ža­va­le podat­ke iz živo­to­pi­sa pje­va­ča, diri­ge­na­ta, skla­da­te­lja i glaz­be­nih peda­go­ga koji su u Puli rođe­ni ili u njoj neko vri­je­me dje­lo­va­li, rezul­tat je ne samo nedo­volj­nog inte­re­sa istra­ži­va­ča već i nedos­tup­nos­ti i dis­per­zi­ra­nos­ti mno­gih izvo­ra koji bi omo­gu­ći­li detalj­ni­je upoz­na­va­nje nji­ho­va živo­ta i rada u našoj sre­di­ni.“ Svojom si novom knji­gom dije­lom ispra­vi­la tu „povjes­ni­čar­sku neprav­du“, i kroz deta­lje iz glaz­be­ne povi­jes­ti tih vre­me­na ispri­ča­la jako puno o cije­lom proš­lom sto­lje­ću… Gdje si sve “kopa­la” skup­lja­ju­ći gra­đu za ove radove? 

- Krajem deve­de­se­tih, kada sam zapo­če­la s istra­ži­va­nji­ma, o glaz­be­nom živo­tu Pule u 20. sto­lje­ću goto­vo da nije bilo nikak­ve novi­je muzi­ko­lo­ške lite­ra­tu­re. U „Prilozima o zavi­ča­ju“ kra­jem osam­de­se­tih je objav­ljen jedan Zlatićev čla­nak o glaz­be­nom živo­tu u proš­los­ti Pule, u Ljubljani gdje sam stu­di­ra­la su obra­nje­ne dvi­je diplom­ske rad­nje mojih kole­ga veza­ne uz Pulu i to je bilo sve. Doduše bilo je nekih čla­na­ka i knji­ga s podru­čja povi­jes­ti i knji­žev­nos­ti koji su se rub­no doti­ca­li i glaz­be, kao i nekih rado­va usmje­re­nih na har­mo­nij­sku i obli­kov­nu ana­li­zu sklad­bi, to mi sve nije bilo od veli­ke pomo­ći, tako da sam mora­la kre­nu­ti  ispo­čet­ka. Kopala sam posvu­da, ponaj­vi­še u Državnom arhi­vu u Pazinu, išči­ta­va­la novin­ske član­ke, kon­zul­ti­ra­la arhi­ve raz­nih ins­ti­tu­ci­ja. Nažalost doku­men­ta­ci­ja nekih (Muzička omla­di­na, kaza­li­šte) je uni­šte­na ili zagub­lje­na što mi je dos­ta ote­ža­lo rad. Dosta sam infor­ma­ci­ja dobi­la od tali­jan­skih muzi­ko­lo­ga, od čla­no­va obi­te­lji pul­skih glaz­be­ni­ka o koji­ma sam pisa­la, na druš­tve­nim mre­ža­ma, do nekih infor­ma­ci­ja sam dola­zi­la putem blo­go­va, pra­te­ći neke pod­cas­te i sl.

Koliko ti je u tome, a i ina­če, u usmje­ra­va­nju ka toj tema­ti­ci pomo­gao dugo­go­diš­nji, moglo bi se reći “pro­s­vje­ti­telj­ski”, posao ured­ni­ce na Radio Puli za kla­sič­nu glaz­bu? Koliko je “ispro­fi­li­rao” tvoj znans­tve­ni inte­res, usmje­riv­ši ga pri­mar­no na Pulu i Istru? Koja su te “zako­pa­na bla­ga” koja si putem otkri­la poseb­no fascinirala?

- Kao dije­te pro­s­vje­ta­ra još za vri­je­me stu­di­ja sam vje­ro­va­la da ću nakon diplo­me radi­ti u ško­li, to mi je bilo neka­ko samo­ra­zum­lji­vo. Na radi­ju sam se naš­la stje­ca­jem okol­nos­ti, to je za mene bio odli­čan poli­gon za usva­ja­nje raz­li­či­tih vje­šti­na, pri­mo­ra­lo me na sva­kod­nev­no pisa­nje uz pošti­va­nje roko­va što mi je dalo ruti­nu, dobi­la sam neke osno­ve iz audio mon­ta­že koja mi je puno pomo­gla u pos­lu koji radim danas. Kad je moj posao na radi­ju pres­tao biti u naj­ve­ćoj mje­ri vezan uz stru­ku i neku pro­fe­si­onal­nu ink­li­na­ci­ju pre­ma kla­sič­noj glaz­bi kre­nu­la sam s istra­ži­va­nji­ma, upi­sa­la magis­te­rij pa dok­to­rat. I nakon odla­ska s radi­ja osta­la sam veza­na uz nje­ga – povre­me­no nešto odra­dim za Treći pro­gram HR, a Radio Pula uvi­jek rado ugoš­ća­va moje stu­den­te s koji­ma tako­đer u sklo­pu pro­je­ka­ta reali­zi­ra­mo radij­ske emi­si­je. Što se tiče mog istra­ži­vač­kog inte­re­sa, odu­vi­jek sam se htje­la bavi­ti Pulom i Istrom, taj inte­res je pro­iza­šao iz pri­ča o bogat­stvu glaz­be­nog živo­ta u proš­los­ti koje sam slu­ša­la u rodi­telj­skoj kući. O „zako­pa­nom bla­gu“ sam pisa­la u Zaboravljenoj glaz­bi. Fasciniralo me mno­go­što, nadam se da će i čita­te­lje. U Puli je kon­cem 19. i počet­kom 20. sto­lje­ća rođe­no naj­ma­nje šes­te­ro oper­nih pje­va­ča koji su ostva­ri­li među­na­rod­ne uspje­he. Pod time mis­lim na nas­tu­pe nekih među nji­ma u Metropolitan ope­ri i La Scali. Pulske su kon­cert­ne dvo­ra­ne počet­kom 20. sto­lje­ća, po uzo­ru na prak­su kul­tur­nih usta­no­va i okup­lja­li­šta gra­đans­tva u Beču i u dru­gim gra­do­vi­ma sred­nje Europe, ugoš­ća­va­le ugled­ne glaz­be­nič­ke zvi­jez­de, a i u među­rat­nom raz­dob­lju, Puljani su ima­li pri­li­ku upoz­na­ti tali­jan­ske umjet­ni­ke svjet­sko­ga gla­sa. Nakon rata smo u Puli ima­li ope­ret­ni ansambl, prvi i pos­ljed­nji glaz­be­no-scen­ski ansambl u povi­jes­ti gra­da. Ovdje su nas­ta­la neka lije­pa dje­la iz pera auto­ra o koji­ma ne zna­mo ništa. Marljivo skup­ljam note i lobi­ram među kole­ga­ma i stu­den­ti­ma da se to izvo­di i pred­sta­vi javnosti.

Upravo sam to namje­ra­va­la pita­ti te na kra­ju našeg raz­go­vo­ra, o moguć­nos­ti­ma nekih budu­ćih izved­bi rado­va iz opu­sa tih zabo­rav­lje­nih maj­sto­ra, o vra­ća­nju gra­du nje­go­vog glaz­be­nog nasljeđa…

- U zad­njih neko­li­ko godi­na, stu­den­ti Muzičke aka­de­mi­je su u sklo­pu nas­tav­nih pro­je­ka­ta ana­li­zi­ra­li i izvo­di­li neke sklad­be nepoz­na­tih pul­skih skla­da­te­lja, uglav­nom kla­vir­ske mini­ja­tu­re i zbor­ske pje­sme. Uz pro­mo­ci­ju knji­ge o Franzu Leharu namje­ra je bila na 150. obljet­ni­cu skla­da­te­lje­va rođe­nja pred­sta­vi­ti nje­go­va naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ja dje­la pisa­na u Puli, među­tim to je izi­ski­va­lo anga­žman Puhačkog orkes­tra i solis­ta, pro­be su zbog koro­ne pre­ki­nu­te, pa se nada­mo da će nam to poći za rukom idu­će godi­ne. Također, nedav­no sam doš­la u posjed nota neko­li­ko sklad­bi dru­gih skla­da­te­lja koji su vodi­li pul­ski Mornarički orkes­tar kra­jem 19. i počet­kom 20. sto­lje­ća, to nisu dje­la za veći broj glaz­be­ni­ka, pa se nadam da ćemo ih moći pred­sta­vi­ti publi­ci na nekom kon­cer­tu komor­ni­jeg tipa, ako nika­ko dru­ga­či­je onda on-line. Najljepši dio istra­ži­vač­kog rada je kada par­ti­tu­re koje su bile zamet­nu­te i zabo­rav­lje­ne u nekom arhi­vu uspi­jem uči­ni­ti ponov­no živim.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Foto: arhi­va i kola­ži Lade DURAKOVIĆ

• Lada Duraković