Bitno je da ti odgovara to što radiš i da želiš raditi, sve ostalo dođe samo po sebi.

• Matko Šašek, poz­na­ti­ji kao Koolade, reno­mi­ra­ni je pro­du­cent sa zagre­bač­kom adre­som kojeg ne tre­ba pre­vi­še pred­stav­lja­ti publi­ci. Zaslužan je za broj­ne hip-hop kla­si­ke izvo­đa­ča kao što su Tram 11, El Bahattee, Bolesna Braća, Edo Maajka, Frenkie, Kandžija, da nabro­ji­mo samo neka od ime­na s koji­ma je sura­đi­vao u svo­joj podu­žoj kari­je­ri koja bro­ji više od dva­de­set godi­na neumor­nog stva­ra­nja. Svojoj poza­maš­noj disko­gra­fi­ji može doda­ti i surad­nje na među­na­rod­noj hip-hop sce­ni od kojih je možda naj­poz­na­ti­ja ona sa Masta Aceom te sa ime­ni­ma kao što su Ghostface Killah i Masta Killa iz Wu Tang Clana, Sean Price, Xzibit, Sadat X, Styles P, Diamond D, Das EFX, Peedi Crakk, Tony Touch, Rah Digga, Too Short, Bow Wow i dru­gi­ma. Povodom sudje­lo­va­nja u žiri­ju natje­ča­ja Remiksa iden­ti­te­ta 6 udru­ge Metamedij raz­go­va­ra­li smo sa ovim sonič­nim pri­po­vje­da­čem o nje­go­voj naj­ve­ćoj opse­si­ji – glazbi.

Osim što si poz­nat kao glaz­be­ni pro­du­cent, uz to si i ins­tru­men­ta­list, glaz­be­nik, tek­s­to­pi­sac, pje­vač, rap­per i DJ. Da li pos­to­ji raz­li­ka izme­đu Kooladea pro­du­cen­ta i Kooladea umjet­ni­ka te koli­ko pomi­češ vlas­ti­te gra­ni­ce i pre­ma­šu­ješ ljes­tvi­cu koju si pos­ta­vio svo­jim dugo­go­diš­njim radom?

- Meni je to sve isto, jed­no nado­pu­nju­je dru­go. Sve je to dio pos­la, sve je to dio muzi­ke i sve to sku­pa je “Koolade”. Kod beat­ma­kin­ga vrlo brzo dola­zi do potre­be da i odsvi­raš nešto, a da bi odsvi­rao moraš nauči­ti sni­mi­ti to isto, pa zatim smik­sa­ti. Onda dođe neki raper ili pje­vač, pa im suge­ri­raš melo­di­ju, izmje­nu tek­s­ta itd. S vre­me­nom tako pos­ta­ješ puno sves­tra­ni­ji, pot­pu­ni­ji. Dakle, stal­no pomi­češ gra­ni­ce sebe i svog rada. To je neki pri­rod­ni, organ­ski proces.

Da li nas možeš uves­ti u svoj pro­ces stva­ra­nja glaz­be? Koliko se raz­li­ku­je pro­ces pro­du­ci­ra­nja vlas­ti­tih pro­je­ka­ta od onih koje radiš za dru­ge glaz­be­ni­ke, kada moraš stva­ra­ti odre­đe­ni zvuk koji se tra­ži od tebe umjes­to ono­ga što osje­ćaš u tom trenutku? 

- Jedina raz­li­ka je da kod svo­jih pro­je­ka­ta imam ne zad­nju riječ već jedi­nu. Kada radiš za dru­ge, onda tu zad­nju riječ ima­ju oni. Naravno da pone­kad inzis­ti­ram na nekoj svo­joj vizi­ji i kad pro­du­ci­ram dru­ge, ali na kra­ju dana kli­jent tre­ba biti zado­vo­ljan, mada je u veli­koj veći­ni slu­ča­je­va zado­volj­stvo obos­tra­no. Većinu pro­je­ka­ta i anga­žma­na koje uzi­mam mora­ju mi ima­ti smis­la, dok s dru­ge stra­ne veći­na kli­je­na­ta koji mi pri­la­ze zna­ju po što su doš­li, tako da nema nekih veli­kih sra­zo­va. Što se tiče mog kre­ativ­nog pro­ce­sa, on je neo­r­ga­ni­zi­ran, sti­hij­ski i bez raz­miš­lja­nja. Jednostavno sjed­nem i radim, nešto uvi­jek ispad­ne. Bitno je da ti odgo­va­ra to što radiš i da želiš radi­ti, sve osta­lo dođe samo po sebi.

2014. godi­ne si napra­vio pje­smu ”Ostavit ću te” ins­pi­ri­ra­nu afe­ra­ma još uvi­jek aktu­al­nog gra­do­na­čel­ni­ka Zagreba. Kroz povi­jest, glaz­ba je čes­to koris­ti­la svo­ju moć da uka­že na druš­tve­no-poli­tič­ke nepra­vil­nos­ti i kon­tek­s­tu­ali­zi­ra­la bor­bu obes­prav­lje­nih, a jed­nom je Nina Simone izja­vi­la kako je umjet­ni­ko­va duž­nost upra­vo reflek­ti­ra­ti vri­je­me u kojem živi. Koliko ti je bit­no da glaz­bom koju stva­raš reflek­ti­raš druš­tve­no sta­nje i koje su opće­ni­to teme koje njo­me istražuješ?

- Osobno nisam nešto pre­tje­ra­no poli­tič­ki ili soci­jal­no anga­ži­ran kroz svo­ju glaz­bu, narav­no imam i te momen­te jer sam osob­no vrlo poli­ti­čan. U veći­ni glaz­be koju radim, radim iz želje da pre­ne­sem nešto emo­tiv­no, ne nuž­no mis­le­no. Tu naj­vi­še mis­lim o svo­joj ins­tru­men­tal­noj glaz­bi, ali i kod vokal­nih stva­ri na prvom mjes­tu mi je emo­ci­ja koju pre­no­sim. Na kra­ju kra­je­va, što će ti dobar tekst ako nije popra­ćen glaz­bom koja ga doča­ra­va. Sad ću se nado­ve­za­ti na Ninu kad kažem da je umjet­nik uvi­jek pres­li­ka onog što osob­no pro­živ­lja­va, što zna­či da sam reci­mo pje­smu “Ostavit ću te” ili “Udijeli” radio u peri­odu živo­ta koji je bio malo ogor­če­ni­ji i neiz­vjes­ni­ji te se to pres­li­ka­lo na glaz­bu. Nisam neki fan pre­po­li­tič­ne ili pre­vi­še druš­tve­no anga­ži­ra­ne glaz­be iz čis­tog raz­lo­ga da ima ten­den­ci­ju pos­ta­ti napor­na, pre­ten­ci­oz­na i pre­čes­to pre­vi­še ogor­če­na. Jasno, i gor­či­nu tre­ba izra­zi­ti kao osje­ćaj ali ju tre­ba zna­ti pre­ni­je­ti na pra­vi način da bude sluš­lji­va i s karak­te­rom, samo pri­ča­nje o pro­ble­mi­ma je ispraz­no. Kod veli­kog dije­la druš­tve­no anga­ži­ra­ne glaz­be čini mi se kao da me izvo­đač vuče za rukav, umjes­to da mi priv­la­či paž­nju. To ne zna svat­ko odra­di­ti na način da i dalje zvu­či kao glazba.

Mnoga pita­nja koja su ti bila upu­će­na tokom godi­na foku­si­ra­la su se na mitič­no vri­je­me deve­de­se­tih i hip-hop boom koji se tada dogo­dio, a koji je zas­lu­žan i za tvo­je lan­si­ra­nje i cemen­ti­ra­nje kul­t­nog sta­tu­sa pro­du­cen­ta. Možeš li komen­ti­ra­ti zašto i dalje pos­to­ji inte­res za te počet­ke te što je kumo­va­lo stva­ra­nju tak­ve pozi­tiv­ne ener­gi­je u ono vri­je­me? Da li bi mogao uspo­re­di­ti tu ener­gi­ju sa poja­vom nekih kas­ni­jih izvo­đa­ča ili sti­lo­va koji su se poja­vi­li na sceni?

- Pa, ne znam toč­no. Evo, baš sam jučer pro­uča­vao zad­nji izvje­štaj ZAMP‑a i vidim da su “Vrućina grad­skog asfal­ta”, “Kaj ima lima” i još par dru­gih stva­ri i dalje među naj­slu­ša­ni­ji­ma koje sam radio. Sve više shva­ćam da su ti neki moji rani­ji rado­vi pos­ta­li sko­ro pa fol­k­lor našeg pod­neb­lja, a pogo­to­vo moje gene­ra­ci­je, možda i zato što je tadaš­nji rap bio puno osob­ni­ji i aktu­al­ni­ji što se tiče sre­di­ne u kojoj živi­mo, dok je današ­nji uglav­nom glaz­ba s odma­kom. Mislim da je zato taj hip-hop kas­nih deve­de­se­tih i ranih dvi­je­ti­su­ći­tih ostao ucr­tan u našu kul­tu­ru kao neki spo­me­nik. Danas se uglav­nom pri­ča o sebi, koli­ko (ni)si naj­bo­lji i faca, s kim (ni)si bio, koji auto (ni)si vozio, koju dro­gu si gutao sinoć i slič­ne buda­la­šti­ne, to je nešto što ne osta­je zare­za­no u kul­tu­ri sre­di­ne po mom miš­lje­nju, sve se to radi­lo i pri­je a radit će se i dalje te nema neki pre­tje­ra­ni karak­ter niti teži­nu. Ne kažem da današ­nja glaz­ba nije zabav­na, ali isto­vre­me­no ne obra­ća ti se na nekom dub­ljem nivou. No, ima izvo­đa­ča koji to i dalje mogu, i to na još zabav­ni­ji način nego što je to moja gene­ra­ci­ja radi­la, tu naj­vi­še mis­lim na Vojka. Da napo­me­nem, pri­čam o hip-hopu, ne o regi­onal­noj glaz­bi opće­ni­to, da se neki ne bi osje­ća­li izostavljeno.

U inter­v­juu za Red Bull rekao si kako se nala­ziš u čet­vr­toj eri svo­je­ga stva­ra­nja. U kojem si se tre­nut­ku zate­kao u toj fazi od jed­nog od stu­po­va hrvat­skog hip hopa deve­de­se­tih i uspješ­nog export pro­du­cen­ta do futu­re sound gurua zad­njih neko­li­ko godi­na? Lani si podi­je­lio na svo­jim druš­tve­nim mre­ža­ma koli­ko je tvoj futu­re zvuk vrlo slu­šan u Seoulu u Južnoj Koreji, ali koli­ko zapra­vo publi­ka našeg pod­neb­lja ima sen­zi­bi­li­te­ta za ovaj spe­ci­fi­čan žanr kojim doča­ra­vaš sonič­ne krajolike? 

- Naše pod­neb­lje je zaokup­lje­no nekim dru­gim, da ne kažem egzis­ten­ci­jal­nim pro­ble­mi­ma, ja ih da poku­cam u drvo, nemam. Bilo bi čak i lice­mjer­no da se pre­nav­ljam da patim i tu pat­nju pre­no­sim zvu­kom samo da bi pri­vu­kao paž­nju i slu­ša­nost. Umjetnik je uvi­jek dos­lje­dan sebi i onom što pro­živ­lja­va tako da se bavim nekim dru­gim aspek­ti­ma sebe, nekim dru­gim emo­ci­ja­ma i este­ti­kom koju opet pre­no­sim u zvuk, tako da i shva­ćam što se net­ko ne može iden­ti­fi­ci­ra­ti sa mojim sen­zi­bi­li­te­tom, ovdje ili bilo gdje drug­dje. Nije mi izne­na­đe­nje niti razo­ča­ra­nje to što moj zvuk ovdje nije slu­šan, čak bi me ugod­no izne­na­di­lo da je! No, svi­jet je velik i publi­ke za moju glaz­bu će uvi­jek biti, ne bri­nem o tome. Iako, pri­mje­ću­jem da se inte­res za zvuk koji furam u zad­nje vri­je­me kod nas pove­ća­va. Upravo po tome koli­ko je druš­tvo opu­šte­no i neo­p­te­re­će­no te koli­ko ih zani­ma umjet­nost, este­ti­ka i slič­no možeš pre­poz­na­ti koli­ko je ono samo sre­đe­no na egzis­ten­ci­jal­nom nivou.

Poznat si izme­đu osta­log po tome što godiš­nje izba­cu­ješ neko­li­ko većih pro­je­ka­ta, a samo ove ima­li smo pri­li­ke čuti jedan EP, tri albu­ma, neko­li­ko gos­to­va­nja na raz­nim kom­pi­la­ci­ja­ma te pre­gršt remixe­va i surad­nji s rap ime­ni­ma s doma­će sce­ne. Je li glaz­ba tvo­ja opse­si­ja neke vrste? Misliš li da je upra­vo kon­ti­nu­itet stva­ra­nja ključ uspjeha?

- Da, kon­ti­nu­itet je maj­ka a ustraj­nost otac. Da, muzi­ka mi je opse­si­ja, iako nisam rado­ho­li­čar. Lijenčina sam naj­ve­ća, zabu­šant i kam­pa­njac. Oduvijek bio. No, i naj­go­ra lijen­či­na ima nešto što ga vozi te mu nije teško sati­ma i dani­ma biti u tome, u ono­me što voli.

Iako u pra­vi­lu sam izda­ješ svo­ju glaz­bu, lje­tos je tvoj album ”The Hop” iza­šao na kanad­skoj eti­ke­ti Voyage Funktastique. Kako je nas­ta­la ta surad­nja te da li vidiš raz­li­ku izme­đu toga kada sam izda­ješ pro­jek­te kao pri­mje­ri­ce tvoj zad­nji ura­dak ”Warm cups” ili pod okri­ljem izda­vač­ke kuće?

- Nije neka veli­ka raz­li­ka izme­đu mog vlas­ti­tog izda­nja i izda­va­nja pre­ko manjih indie labe­lo­va. Štoviše, više love vidim od vlas­ti­tih izda­nja jer slu­ša­nje i kup­nja nije ništa manja, a 100% zara­de je moje, no to je samo jedan aspekt narav­no. Voyage Funktastique i nji­hov dis­tri­bu­ter Bastard Jazz su eti­ke­te koje osob­no pra­tim i volim i ta neka emo­tiv­na sati­sfak­ci­ja je to što me nag­na­lo na tu surad­nju. Walla P, jedan od vlas­ni­ka bran­da Voyage Funktastique je dobar kom­pić i volim ga kao oso­bu. Volim to što radi, kak­vu glaz­bu vrti i pro­mo­vi­ra i tu smo isto­miš­lje­ni­ci, tako da su tak­ve surad­nje nešto pot­pu­no organ­sko gdje se osje­ćam kao doma u sve­mu tome. Da ne ula­zim pre­du­go u pri­ču kako je doš­lo do toga, čuo sam da je puštao moju glaz­bu dos­ta u svo­joj radio emi­si­ji (Voyage Fnkstq) na inter­net radi­ju Music is my Sanctuary te stu­pam u kon­takt s njim. Jedan dan dobi­vam poru­ku od nje­ga kako bi htio napra­vit neko izda­nje sam­nom. On proš­le godi­ne u sklo­pu svo­je europ­ske tur­ne­je dola­zi u Zagreb da se upoz­na­mo i tu pos­ta­je­mo još bli­ski­ji. Početkom ove godi­ne pokre­će­mo taj pro­jekt, koji je prvo tre­bao biti izdan u 7” vinyl sin­gle for­ma­tu, no kako zbog neiz­vjes­nos­ti nas­ta­le koro­nom pada odlu­ka da se ta sin­gli­ca izba­ci samo digi­tal­no, meni pada ide­ja da onda napra­vim duži pro­jekt pošto nismo više ogra­ni­če­ni fizič­kim medi­jem i nje­go­vim playti­me-om. I tako nas­ta­je album­čić “The Hop”!

Pojavom You Tubea i plat­for­ma za stre­ama­nje glaz­be pro­mi­je­nio se način na koji kon­zu­mi­ra­mo istu. Nedavno sam pro­či­ta­la tekst jed­ne mla­de bri­tan­ske glaz­be­ni­ce koja je izra­zi­la svo­ju frus­tri­ra­nost nesraz­mje­rom broj­ki stre­ama­nja nje­zi­ne glaz­be na Spotify‑u, koja je bila dois­ta veli­ka i broj­ki kup­lje­nih izda­nja pre­ko svo­jeg Bandcamp pro­fi­la te uka­za­la kako je i dalje naj­bo­lji način da se podr­že glaz­be­ni­ci i ono što oni rade kup­njom nji­ho­ve glaz­be. Kako bi komen­ti­rao kom­plek­s­ne odno­se izme­đu stre­aming plat­for­mi, glaz­be­ni­ka i publi­ke i kako natje­ra­ti publi­ku da pos­ta­ne odgo­vor­na i kupu­je glaz­bu? Nije taj­na kako te čak i Joe Kay iz Soulection‑a sam podr­žao kup­njom tvo­je glaz­be na Bandcamp platformi. 

- Da, osob­no i ja pre­fe­ri­ram plat­for­mu Bandcamp te ape­li­ram na fano­ve da više podr­ža­va­ju glaz­bu u kojoj uži­va­ju izrav­nom kup­njom. Osobno svo­ja izda­nja prvo stav­ljam na Bandcamp odnos­no tje­dan ili dva pri­je datu­ma služ­be­nog izda­nja, isto dajem na pre-order po pro­mo­tiv­noj cije­ni te ga držim isklju­či­vo na Bandcampu kako bi pota­kao pro­met na nje­mu. Tek tje­dan do dva nakon izla­ska napra­vim dis­tri­bu­ci­ju po stre­aming plat­for­ma­ma. Same stre­aming plat­for­me su nuž­no zlo nas­ta­le pri­la­go­đa­va­njem glaz­be­ne indus­tri­je na feno­men dije­lje­nja glaz­be pre­ko inter­ne­ta. Izdavači su shva­ti­li, ako ih ne možeš pora­zi­ti, pri­dru­ži im se. Tako da su stre­aming plat­for­me neki kom­pro­mis izme­đu legal­ne kon­zu­ma­ci­je glaz­be i pirat­stva. Nitko osim samih plat­for­mi nije naj­sret­ni­ji u toj kom­bi­na­ci­ji, ali što je tu je, lju­di vole bes­plat­no. Ništa nije bes­plat­no, sve ćeš to pla­ti­ti gle­da­njem ili slu­ša­njem rek­la­ma koje pos­ta­ju sve napad­ni­je i intruzivnije.

Malo lju­di zna koli­ko si sves­tran i vrlo vizu­alan tip, tako sni­maš i mon­ti­raš video urat­ke, ali zas­lu­žan si i za veći­nu omot­ni­ca svo­jih albu­ma. Kako se među­sob­no dopu­nju­ju ove tvo­je dvi­je stras­ti, glaz­ba i vizuali?

- Sve je to umjet­nost i sve to ide ruku pod ruku jed­no s dru­gim. Volim čuti, volim vidje­ti, volim opi­pa­ti, volim osje­ti­ti. Upravo zbog toga sam i kre­nuo crta­ti kao dije­te, radi­ti glaz­bu i neki osnov­ni gra­fič­ki dizajn kao ado­les­cent i evo, u zad­njih pet godi­na počeo se igra­ti s video pro­duk­ci­jom. Sve ovo, osim glaz­be, je više hobi i ama­te­ri­zam, neki oblik praž­nje­nja gla­ve i odmor od rada iako ne uži­vam u tome ništa manje. Jednostavno volim este­ti­ku u kojem god pogledu.

Jednom si pri­li­kom rekao kako si osvo­je­nog Porina bacio u sme­će zbog sve­ga što on pred­stav­lja. Što ti pred­stav­lja­ju nagra­de i koji oblik priz­na­nja za svoj rad naj­vi­še cijeniš?

- Kad mi net­ko kaže kako je zapla­kao slu­ša­ju­ći nešto moje. Kako ga je ins­pi­ri­ra­lo, potak­nu­lo da živi, izvuk­lo iz depre­si­je, a pogo­to­vo kad mi opi­še da je slu­ša­ju­ći moju muzi­ku osje­tio isto što i ja rade­ći ju, to je naj­ve­će priz­na­nje. Dalje, sama činje­ni­ca da mogu živje­ti od svo­je naj­ve­će stras­ti je sko­ro pa jed­na­ko priz­na­nje za to što radim. Što se nagra­da tiče, to je pri­ča za sebe u dos­lov­nom i pre­ne­se­nom smis­lu. Ideja da sebe rati­fi­ci­ram kroz neko služ­be­no priz­na­nje ili uži­vam u sebi i svo­joj poseb­nos­ti na način da me net­ko dru­gi tap­ša po rame­nu mi je čis­ta izgub­lje­nost. Ne kažem da ne uži­vam ako se to dogo­di, ne kažem da ne volim kad dobi­jem paž­nju ili priz­na­nje, ali ne idem za time. Ne radim to što radim iz tog raz­lo­ga. Dalje, pro­blem ins­ti­tu­ci­ona­li­za­ci­je bilo čega je u tome što vrlo brzo, ako uop­će, pres­ta­je pred­stav­lja­ti ono što je navod­no ini­ci­jal­no tre­ba­lo pred­stav­lja­ti te se pre­tva­ra u mons­tru­ma koji na grba­či prvot­ne ide­je kre­će hra­ni­ti samog sebe i pos­ta­je sam sebi uzrok i pos­lje­di­ca, te sve osta­lo odla­zi u dru­gi plan. To vri­je­di kako za reli­gi­ju, kako za drža­vu, pa tako i za hrvat­sku disko­graf­sku nagra­du. No ove zad­nje tri rije­či su ključ­ne. To nije glaz­be­na nagra­da kao što veći­na mis­li, već disko­graf­ska nagra­da. Svi mi na doma­ćoj glaz­be­noj sce­ni zna­mo da je Porin nas­tao radi dalj­njeg eta­bli­ra­nja samog vrha hrvat­ske glaz­be­ne indus­tri­je. Pokrenuli su ga lju­di iz Croatia Recordsa, HGU‑a i HDS‑a kako bi pro­mo­vi­ra­li sebe same te su upra­vo oni ti koji od sve­ga toga ima­ju i naj­vi­še koris­ti. I ruku na srce, neka im je. Puno su se tru­di­li pa neka i žanju plo­do­ve svog tru­da. Ja čak i nemam pro­blem s time, niti su to moje vje­tre­nja­če s koji­ma osje­ćam da bih se tre­bao boriti.

Trenutno si u struč­nom žiri­ju natje­ča­ja Remiksa iden­ti­te­ta. Što si uzeo u obzir pri­li­kom ocje­nji­va­nja pris­ti­glih pjesama?

- Način i pris­tup obra­de ori­gi­nal­nog mate­ri­ja­la, kre­ativ­nost pri istoj, kva­li­te­tu pro­duk­ci­je, stil­sku dore­če­nost i slušljivost.

Sudjelovao si i u kom­pi­la­ci­ji Remiksa iden­ti­te­ta 2015. godi­ne. Koliko je tra­di­cij­ska glaz­ba kao što je istar­ska koja je već una­pri­jed odre­đe­na stro­gim kon­cep­tom i for­mom iza­zov­na za nove inter­pre­ta­ci­je po tvom miš­lje­nju? Da li si ikad pose­zao u svo­jem pro­ce­su stva­ra­nja za tra­di­cij­skim ins­tru­men­ti­ma i napjevima? 

- Rijetko, napros­to jer je to dru­gi svi­jet od onog što je meni u pri­ro­di. Ja sam odras­tao na hip-hopu, soulu, fun­ku, R&B‑u. Iskreno nisam ni zago­vor­nik nikak­ve pri­si­lje­ne hibri­di­za­ci­je i mije­ša­nja este­ti­ke i izri­ča­ja koji nema­ju veze jed­no s dru­gim. Recimo, u obra­di istar­ske tra­di­ci­onal­ne glaz­be neću nika­ko ići u smje­ru soula i fun­ka, oni jed­nos­tav­no ne funk­ci­oni­ra­ju u sklo­pu istar­ske ljes­tvi­ce već ću ići više pre­ma elek­tron­skom zvu­ku koji je puno prik­lad­ni­ji. Hip-hop bi mogao pro­ći jer nije ogra­ni­čen kro­mat­skom ljes­tvi­com i har­mo­ni­jom. Ovo je jako zah­tjev­no jer se moraš pri­la­go­đa­va­ti nečem pri­lič­no zah­tjev­nom već u star­tu, ali isto­vre­me­no je inte­re­sant­no i uvi­jek dobra ško­la i iskus­tvo za mene kao pro­du­cen­ta. Ne garan­ti­ram da će ispas­ti nešto geni­jal­no, ali nadam se da će biti sluš­lji­vo. Bumo vidli!

Jedan kra­ći peri­od držao si radi­oni­ce iz glaz­be­ne pro­duk­ci­je na MPA aka­de­mi­ji. Kao samo­uki glaz­be­nik, što je po tvom miš­lje­nju bit­ni­je, for­mal­no ili nefor­mal­no glaz­be­no obrazovanje?

- Kod glaz­be je naj­bit­ni­je uho i emo­tiv­ni sen­zi­bi­li­tet, dak­le spoj i inte­rak­ci­ja tog dvo­je. Neformalno učiš u sve­mu i iz sve­ga čime se aktiv­no i kon­ti­nu­ira­no baviš, htio to ili ne htio. Formalno obra­zo­va­nje ti u tome može kako pomo­ći tako i odmo­ći, ako ti je cilj ono prvo što sam naveo, narav­no. Po meni, nefor­mal­no obra­zo­va­nje ima više teži­ne, to je živo iskus­tvo, uče­nje po iskus­tvu a ne po mrtvom slo­vu na papi­ru. Najgora su pisa­na pra­vi­la, pret­pos­tav­lja­ju ti se kao alfa i ome­ga i ima­ju potre­bu biti sama sebi dovolj­na. No, prvo je bio ton a tek onda not­ni zapis. Uho je rek­lo ovo zvu­či super, ajmo to pro­ba­ti neka­ko sim­bo­li­zi­ra­ti, sta­vi­ti na papir i stan­dar­di­zi­ra­ti kako bi podi­je­li­li to s dru­gi­ma. Notni zapis je teh­no­lo­gi­ja, oru­đe, a ne muzi­ka, i to su radi­li i osmiš­lja­li muzi­ča­ri, vizi­ona­ri, geni­jal­ci koji su uis­ti­nu razu­mje­li pri­ro­du muzi­ke. Onda je došao uči­telj kla­sič­ne glaz­be, koji u veći­ni slu­ča­je­va nije nikad napi­sao nešto svo­je vri­jed­no slu­ša­nja te se pozi­va­ju­ći na pisa­no pra­vi­lo ubio i ispre­bi­jao onog iskre­nog muzi­ča­ra u tebi. Nedavno sam s jed­nim pri­ja­te­ljem pri­čao o tome, da se npr. u glaz­be­noj aka­de­mi­ji nekim čudom poja­vi Paganini ili Strauss, svi bi ga mrzi­li i htje­li eksko­mu­ni­ci­ra­ti jer bi ih pod­sje­ćao na sve ono u što su se ovi uvje­ri­li da nisu, i u nji­ma su nji­ho­vi uči­te­lji ubi­li bilo kakav sen­zi­bi­li­tet iskre­nog muzi­ča­ra, pa bi osje­ća­li ogrom­nu bol gle­da­ju­ći iskre­nu geni­jal­nost na dje­lu. Isto bi se dogo­di­lo i da se npr. Krist poja­vi u Vatikanu, Muhamed u Meki, Krishna u Vrndavanu. Svaka čast svi­ma koji su ustra­ja­li u svo­joj lju­ba­vi i stras­ti te nikad nisu zabo­ra­vi­li ono osje­til­no dije­te u sebi!

Nedavno si na svom Instagram pro­fi­lu obja­vio kra­tak video clip beata kojeg si upra­vo napra­vio na svom lap­to­pu, sam­ple­ru i malom pri­je­nos­nom zvuč­ni­ku sa pra­te­ćim tek­s­tom ”ono kad te pita­ju što je potreb­no da napra­viš dobru glaz­bu”. Što bi savje­to­vao mla­dim pro­du­cen­ti­ma? Kako pobi­je­di­ti strah od kre­ta­nja, pre­tje­ra­ne samo­kri­tič­nos­ti i per­fek­ci­oniz­ma s kojim se mno­gi možda nes­vjes­no bore? 

Nedavno sam čuo super misao, “Perfection is not the way, but in the way”. Prije dese­tak godi­na sam čuo jed­nu dru­gu, “An ama­te­ur still thin­ks he has to know everyt­hing, and a pro­fe­ssi­onal has no pro­blem win­ging it”. Stalno svo­jim uče­ni­ci­ma govo­rim: Slušaj! Samo slu­šaj! Nauči slu­ša­ti. Nauči čuti to što tre­baš čuti. Nauči slu­ša­ti u svom okru­že­nju. Nije, osim nekih osnov­nih stva­ri, bit­no na čemu radiš. Bitno je da radiš i uži­vaš u tome. Da, pos­to­je fin­te, fore pa čak i pra­vi­la, ali već ćeš ih nauči­ti. Iako, stal­no ponav­ljam, sva pra­vi­la su tek smjer­ni­ce. Jako ih je malo, ako uop­će pos­to­ji i jed­no koje je alfa i ome­ga. Ne boj se radi­ti nešto jer mis­liš da ne znaš sve što možeš zna­ti o tome. Bez bri­ge, nikad nećeš zna­ti sve o sve­mu! Tako da smo to rije­ši­li. Uostalom, kako ćeš nauči­ti radi­ti ako ne radiš!? Često dobi­vam upi­te od raz­ne eki­pe, što ja to toč­no koris­tim u svo­joj glaz­bi, kak­ve ins­tru­men­te, kak­va taj­na oruž­ja za koje oni ne zna­ju? Onda kad im kažem da koris­tim isto što i oni, neki­ma splas­ne volja za radi­ti dalje a neki­ma se poč­nu pali­ti lam­pi­ce. Navikao sam radi­ti nešto iz niče­ga, tako sam i učio radi­ti glaz­bu. Stara 386-ica, zvuč­na kar­ti­ca iz Chipotheke, FastTracker i ajmo, rokaj! Ni ne želiš zna­ti kak­vo slu­ša­nje sam imao rade­ći neke od svo­jih kla­si­ka. Dakle, toli­ko sam htio radi­ti muzi­ku, da me nije bri­nu­lo to što nemam pro­fi stu­dio, samo sam htio radi­ti muzi­ku. OK, tu pri­čam o pred­pro­duk­ci­ji koju sam radio u sobi za suše­nje veša, pos­t­pro­duk­ci­ja je rađe­na u ozbilj­nim stu­di­ji­ma. Ali tko je mik­sao? Mali kli­nac koji nema poj­ma o audio opre­mi i pro­duk­ci­ji, ali je znao kako želi da to zvu­či i zvao je ton­ca samo da mu poka­že kako da dođe do želje­nog rezul­ta­ta. I to je ono naj­bit­ni­je, uho i senzibilitet.

 

I za kraj, možeš li podi­je­li­ti sa našim čita­te­lji­ma što se nala­zi na tvo­joj playlis­ti u zad­nje vrijeme?

He he! Dobro sta­ro zad­nje pita­nje! Ali puno bolje od onog: “Kakvi su ti pla­no­vi za buduć­nost?” ili “Kako vidiš buduć­nost glaz­be? Što nam dono­si?” Na to pita­nje odgo­vo­rim: “Vrlo vje­ro­vat­no moj novi album ili EP. Ha ha!” OK, moja playlis­ta… OXP, Devin Morrison, MXXWLL, album Adriana Youngea, Alija Shaheeda Muhammada i Roya Ayersa iz pro­lje­ća ove godi­ne, neki moji omi­lje­ni pro­du­cen­ti, pone­ki raper, moja mju­za u pri­pre­mi (jer bit­no je da ju slu­šaš), puno moder­nog fun­ka, nekog futu­re soula i novog R&B‑a. Dakle, puno no-name eki­pe. Od aktu­al­nih poz­na­tih ime­na sko­ro pa ni nema ništa u mojoj playlis­ti. Nije da imam išta pro­tiv, već jed­nos­tav­no kad već biram onda biram nešto u čemu ću fakat uživat.

Razgovarala Andrea BUDIĆ

• Koolade
• Matko Šašek
• Remiks identiteta 6
• Udruga Metamedij